14 °

max 15 ° / min 9 °

Ponedjeljak

04.03.

15° / 9°

Utorak

05.03.

14° / 8°

Srijeda

06.03.

13° / 8°

Četvrtak

07.03.

11° / 7°

Petak

08.03.

13° / 6°

Subota

09.03.

13° / 7°

Nedjelja

10.03.

13° / 9°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Ś i Ź u Nikšiću, Grahovu, Banjanima, Rudini i Goliji (1927, drugi dio)

Istorija

Comments 0

Ś i Ź u Nikšiću, Grahovu, Banjanima, Rudini i Goliji (1927, drugi dio)

Autor: Antena M

  • Viber

Priredio: V.J.

Danilo Vušović svojoj studiji „Dialekat istočne Hercegovine” koju je objavio 1927. u Beogradu između ostaloga identifikuje dosljednu jekavsku jotaciju i sistem od 32 glasa (fonema) za govor u Nikšiću, Grahovu, Banjanima, Rudini i Goliji.

Vušović, prvi crnogorski visokoškolovani filolog, glas „Ś” označava ćiriličnim grafemom „Ć”, a glas „Ź” ćirilično označava „З́”. Oba glasa (fonema) u novija vremena su u pravopisu crnogorskoga jezika. Glas „з” (dz) Vušović bilježi kao izuzetak; taj glas nije kodifikovan. Slijedi drugi dio iz njegove studije — s kojom hronološki (de facto) počinju ozbiljnija izučavanja crnogorskoga jezika…

-----
„Ś” i „Ź”. — …Glasovi „ś” i „ź” mogu biti dobiveni:

α) jotovanjem suglasnika „s” i „z” u vezi sa „ѣ”: – śeme, śesti, śetiti se, śeći, śekira, prośek, śen, śenčiti, śever, ośećaj, ośetiti; guśenica, prośed; uśeđelica, śeroma (od novog refleksa jata); – iźesti, iźden;

β) u rečima gde nemamo vezu „ѣ” sa „ś” i „ź”, već samo glas „j”: – śutra, śajan, śaktati (cakliti), śajiti se, prośak, paśi, paśaluk, koźi; katkada i jotovanjem prefiksa i predloga „s” i „iz” iz početnim „j” potonje reči: – „śednim ćoekom” („s jednim…”), śednakim, iźedna, iźednačiti.

Kao što je već rečeno, ovi se glasovi mogu dobiti ako se iza „ś” i „ź” (obično u prefiksu) nalaze palatali „ć” i „đ” (a često „lj” i „nj”), dakle, danas meki glasovi. Prirodno je da će se u takvim slučajevima kod „ś” i „ź” jače osećati frikativni elemenat, tako da bismo tu imali prelazne zvukove „ś/š” odnosno „ź/z”: – iśšćerati, iśšćediti, iśćetati, iśšćepati; iźžđeljati; iźžđevovati; iźžđeteline; iźžđikati; iźžljevati, iźžljuštiti; iźžnjegovati i sl.

Za umekšavanje glasova „s” i „z” u osobnim imenicama: – Miśko (Milosav), Miśa (Milosava), Gośko (Golub); Źela-Zelina (Đelina) — mogli bismo slobodno reći da su ti glasovi tu dobijeni samo pri tepanju u upotrebi njihovih imena u detinjstvu (pošto su sve ove imenice hipokorističkog značenja).

Na posletku da navedem primere: – śedok, śedodžba, śedočiti, prośeta, prośetiti — koji su postali jotovanjem glasom „ѣ” posle gubljenja suglasnika „v”.

SUGLASNIK „З” (dz). — Sem već navedenih glasova, koji, pored drugih osobina, ODVAJAJU OVAJ DIALEKAT OD KNJIŽEVNOG GOVORA, mogu se naći, iako retko, primera sa izgovorom zvuka „з” (dz).

Mogu reći da u većini slučajeva, ili skoro uvek, stalnost njegova izgovora ne postoji, već da se samo katkada čuje mesto glasa „z”. Za nesvesnost izgovaranja tog glasa svedoči nam i to, što onaj koji ga je izgovorio katkada tvrdi da nije ni čuo takvog zvuka. Zabeležio sam primere: – biзe (nekoliko puta), biзin, bronзin (talijanski: bronzino), mnoзina, prevoзiti, naзirati, naзirem.

U svima je ovim primerima glas „з” novijeg porekla, t.j. u staroslovenskom se jeziku u ovim primerima nije nalazio, već je, kao što je rečeno, docnije stvoren naročitim položajem jezika pri artikulaciji glasa „z”…

SUGSLASNIK „J”. — … Gubljenje glasa „j” na kraju reči može biti: α) kod pokazne zamenice „taj”: – „tâ čoek”; „u tâ mag”; „uz tâ zid” i sl; β) kod predloga: – krâj, pokrâj, ukrâj: „krâ njega”, „pokrâ kuće”, „is krâ kuće”; „ukrâ sela” i sl; γ) u zapovednom načinu katkada: – „nemô čekâ”, pričekâ, uzimâ, očerupâ, gađâ, ćerâ…

Primeri sa novorazvijenim ili umetnutim glasom „j” možemo navesti i: – sirjak, tirjanstvo, tirjanski, tirjanin, krtojla, bajun (talijanski: baule). Vrlo je veliki broj primera u ovom dialektu u kojima se glas „j” zadržao na kraju kao ostatak stare partikule „i”, i to obično kod pokaznih zamenica i priloga: – ovogâj, onogaj, svegaj; tadaj; ođej; onjej, kudaj, evej, svudaj, nekudaj, nikudaj…

Interesantan je pojav u ovom dialektu da imamo vrlo često mesto glasova „ć” i „đ” na kraju pojedinih reči razvijeno „j”: – poj (poć), doj (doć), sinoj (sinoć), noj (noć), oj (oš [oćeš li]), nej (nećeš), vej (već), rej (reć), stej (steć), tuj, potuj (potuć); kuj (kuđ), nikuj (nikuđ), nekuj (nekuđ), svuj (svuđ), dogôj (dogođ), kogoj (kogođ) i sl.

Za ovaj pojav mogla bi se dati dva tumačenja. Kako su glasovi „ć” i „đ” po načinu svoje artikulacije vrlo bliski glasovima „ś” i „ź”, koji su, kao što je poznato, mogli prelaziti u glas „j”, to su i ova dva glasa („ć” i „đ”) gubili svoj frikativni elemenat i lako mogla preći u „j”…

PARTIKULE. — Vrlo su karakteristične za kraj reči i partikule koje se u ovom govoru nalaze kod velikog broja reči, zamenica i priloga, proste ili složene, te ću ih tako i pregledati…

— „k”, „ka”, „ke”: – ođek, ođeka, ođeke; ovudak, ovudaka, ovudake; tadak, tadaka, tadake; ondak, ondake; danaske, danaska; jutroske, sinoćke, noćaske; —„n”, „na”, „ne”: – kudijen, kudijena, kudijene; tun, tuna, tune; tudijen, tudijena, tudijene; svudijen; svudijena, svudijene; ođen, ođena, ođene, iđen, iđena, iđne; niđen…; odovlen, odovlena (ozdovlen), oklen, oklena; saden; taden, tadena, tadene i sl; — „zi”: – tizi, ovizi, onizi; njojzi, ovojzi, onojzi, svakojzi, njemuzi; — „r”, „re”: – ever, eter, ondar, tadar, svudar, kadâr, ovudan, onudar, nekadar, također, ter, tere, jere (retko); kadekare, sadekare (vilusi)...

IMENICE. — …Sve osobne imenice na „lo” uopštile su mesto kranjeg „o” u nominative vokal „e”... Nekoliko primera: – Gavrile, Danile, Mikaile, Kirile, Radmile i sl. Katkada se mogu čuti i imenice: – čudevenije, maštenije, silevenije, patenije, mučenije — sa malo pojačanim, skoro augmentativnim značenjem, nesumnjivo dobijene uticajem crkvenog jezika…

U obliku „napoli”, „upoli” (množina običnijeg „napola”) poznato je da imamo stariji oblik duala. Čuju se i oblici: – „na dvije ga poli preśekao”; „na dvije ravne poli”…

Zbirne imenice sa starim sufiksom „ьје” uticale su u znatnoj meri i na oblike množine... U slučajevima: – „nema đaole iźeli”, „đaole smakli”, „uradili đaole” — imamo, mislim, ostatak starog oblika nominative jednine na „e”…

PRIDEVI. — …U genitivu jednine nastavak određenog vida glasi: „oga” i „og”: – svetog-a, dobrog-a i slično; u dative jednine uvek se čuje [„-ome”]: – slijepome, bogatome i sl; nikad se ne upotrebljava oblik na „-omu”. U instrumentalu jednine obični su kraći i duži oblici: – dobrim-dobrijema, ladnim-ladnijem i sl.

Nastavci su za genitive množine: „-ig”, „-ijeg”, „-ije(h)” i „-ija”: – dobrig, dobrijeg, dobrije, dobrija. Primeri sa nastavkom „-ija” retki su i samo se čuju u po nekim mestima bliže okoline Nikšića…

Navešću ovde za komparaciju nekoliko neobičnijih primera. Od prideva „velik” u upotrebi je „viši” (nikada „veći”); od: visok-visoči, nizak-nizoči; od: dug-dulji; od: lijep-lješi-ljevši-vlješi; od: zao (zâ)-grđi i gori; od: rad-radi i rađi, od: vro-vrlji…

ZAMENICE. — …Od lične zamenice I i II lica akcenatski oblici u dativu glase uvek: – …„daj to mene”; „dao sam tebe” i sl… „nam”, „vam” često glasi: „ni”, „vi”: – „Ko ni je to dao?”, „On vi reče”, „Ja vi dadok”…. „ne”, „ve” („nas”, „vas”): – „Lijepo ne dočeka”, „Vi ne ne poznajete?”, „On ve vidio”, „Molim ve, gospodine”…

Od lične zamenice IIl lica „on” akuzativni su oblici:… – „Đe-ga je on?” „Šta-ga ga je bijo”. „Šta-ga su ga donijeli”. Pa i: „Đe-ga je ona?” „Platićeš-mi ga to!” — i slični primeri, gde u stvari, nemamo zameničko udvajanje, već neku vrstu partikule — rečcu za izvesno isticanje nečega.

Pokazne zamenice: „taj”, „ovaj”, „onaj” glase: – „tâ” (nikad „ti”), „ovi” (ali i u izrazu: „u ovaj doba”), „oni”. U instrumentalu jednine imamo od ovih zemenica kraće i duže oblike: – tim-tijem, ovim-ovijem, onim-onijem… U množini se od ovih zamenica čuju kraći i duži oblici: – tig-tijeg; ovig-ovijeg, ovima-ovijema… Pokazne zamenice za kakvoću glase: – taki, takvi, takovi; ovaki, ovakvi, ovakovi; onaki, onakvi, ovakovi — i sa gublljenjem prvog vokala: – vaki, naki.

Pokazne zamenice za količinu, prema pokaznoj zamenici u korenima, različito i glase: …α) deminutivni oblici: – tolicki-tolički; tilicki-tilički; ovolicki-ovolički… β) augmentativni oblici: – ovoličački-a-o, oviličački-a-o, oveličački-a-o… Od upitno-relativne zamenice „ko” glasi genitiv – „čega” i „česa”… Navedimo isto tako i oblike imen. karaktera: – naševac (naš čovek), našinac, vaševac-vašinac; ovakviče, onakviče…

GLAGOLI. — … Često imamo kod nekih glagola u infinitiv unesenu prezentsku osnovu: – lažati (lagati), zamećati, krećati…

Glagoli: – pomoći, iznemoći, pośeći, maći, premaći, iznići, zamrći, odvrći… imaju infinitiv i po II vrsti: – pomognuti, iznemognuti, pośeknuti, maknuti, premaknuti, izniknuti, zamrknuti, odviknuti.

Navedimo ovde nekoliko interesantno načinjenih infinitivnih oblika kod iterativnih glagola: – podvukivati i podvukovati, navukivati, naručevati, poručevati, zavukovati se, svanjivati, danjivati, smrkavati, gonati-izgonati (množina: ganjati, izgonat radom i sl), obukovati-obukivati, primačinjati se, pomačinjati se…

Pored poznatog oblika „viđu” čuje se katkad i od složenih glagola: – unaviđu, zaviđu, napoviđu… Od glagola: – valjati, veljeti, znati, poznati, šćeti (hteti)… čuju se i oblici perfekta prezenta: – valjadnem, veljadnem, znadnem, imadnem, poznadnem, šćednem.

Na posletku ću ovde navesti nekoliko glagola manje poznatih književnom jeziku, koji su u većini slučajeva uzeti sa strane (obično iz talijanskoga jezika):

– denjati (degnare) = udostojiti; krcati (carcare) = lomiti; stimati (stimare) = ugostiti, častiti; voltati (voltare) = svoditi; kastigati (castigare) = kazniti; bastati (bastare) = biti u moći; zamiritati (meritare) = zaslužiti; nagambati (gambare) = nagaziti; avizati se (avisare) = setiti se; ofitati (afitare) = uzeti pod kiriju; durati (durare) = trajati; pasati (passare) = proći; sumati (sommare) = sabrati, pomisliti; burlati (borlare) = mutiti; pritentati (tentare) = svezati koga; pendžati i spendžati (spendere) = lukavstvom prisvojiti; navigati (navigare) = u značenju nagovoriti; liberisati (liberale) = osloboditi se; deventati (divettare) = u značenju zamrsiti smisao nečega; duperisati (doperare) = izdržati; ukarati = staviti u red nešto; dojandisati = istrajati; razbulati = raspečatiti; tejatoriti se = šaliti se; davrandisati se = opovrći se; mainjati se = proći se koga…

NEPROMENLJIVE REČI. — … „ozimus” (zimus) — dobiveno nesumnjivo kontaminacijom: „ozimi” i „zimus”;… „uput” (u značenju „odmah”: „Trebao je uput zaiskati”. „Ja bih se uput spremio”…

Nekoliko priloga stranoga porekla: ervaile (isto), as li (baš), salti-salte (samo), bol (dosta), đusto (tačno), skapulice (potpuno), bajagi, beli, âjbo, badava-badavat, zabadavat, dimizoke (bezobzira), dalte; akaste-akastile-akast [namjerno, s predumišljajem, turska riječ, prim], kapac (biti u stanju), talično (srećno) i t.d.

Napomenuću ovde nešto o pojedinim prilozima i predlozima sa sintaksičke strane. Prilog „đe” („gde”) u iskaznoj rečenici može katkada zameniti i svezu „da”: – „Vidi se đe si iz sela”, „Znam đe imaš lijepu nevljestu”…

Pred priloge za mesto: – dovle (dovde), donle (donde), imamo katkada predlog „do” nanovo upotrebljen: – „do dovle mu je brada”, „taman dođoh do donle”… Rastavna sveza „ali” često je i u značenju „ili”: „Ođe ćemo ja ali ti”. „Imaš li ćese ali kakve krpe?”…

Sveze: „da”, „jer”... u iskaznim, namernim i uzročnim rečenicama vrlo se često zamenjuju iskaznim, namernim ili uzročnim „e”: – „kažu e je bio junak”, „mislio sam e će doći”, „reko(h) zato e si prije pita”, i sl. Napomenimo ovde da se čuje „e” katkada u ovom govoru i u rečenicama za čuđenje, u afektu: „Zar tako e Bogom te kumim!”, „E zaboga šta radiš!”…

Kad ima da se naznači veće trajanje glagolske radnje i kada hoće da se to naročito istakne…: „Ja tu čeki-čeki, njega nema”; „te mi poćeri-poćeri do same glavice”; „mi gledi-gledi – dok nam se ne dosadi”…

 

Komentari (0)

POŠALJI KOMENTAR