Slučaj Sima Mijuškovića: S crnogorskom kapom pred sud u Beogradu

 Priredio: Vladimir Jovanović

 „U mislima slikam, gledam, ośećam i pretpostavljam velikoga mučenika Šćepana Mijuškovića, kako ga je dželat Pašića [Nikola, ondašnji politički lider Srbije, prim], neki oficir-životinja Kalabić, vezao i stezao  preko nogu i ruku — dok su mu pomodrjele noge i ruke: pa ga bio, sa kesama punim pijeska, dok mu je prsla krvna vena, džigerica; pa se džigerica napunila modre krvi i otekla: pa je Kalabić udarao dok se bubreg odbio od kičme i on se napunio modre krvi; pa ga je Kalabić tukao po grudima dok je krv u plućima Mijuškovića stala i srce se prepunilo mučeničke krvi — pa prslo od muka”.

 Ovo je iz zapisa dr Vukašina Markovića (1874-1943), revolucionara-komuniste, ali i učesnika oružane borbe protiv srpske okupacije — Za pravo, čast, slobodu i nezavisnost Crne Gore. Zapis je 1957. objavio dr Niko S. Martinović u crnogorskome časopisu „Stvaranje”.

 Šćepana Mijuškovića — komandira (majora) koji je proslavljen i odlikovan u crnogorskim ratovima — Srbi su 1919. zatvarali u podgoričkoj Jusovači. Odbio je da položi zakletvu Karađorđeviću, no koliko je poznato, nije bio aktivni komita. Potpisnik 14. oktobra 1920. javne „Izjave crnogorskih oficira” da su odluke tzv. podgoričke skupštine iz 1918. godine neustavne i ništavne.

 Mijušković je 21. februara 1924, kod svoje kuće u Pješivcima, skupa s rođenim i bratom od strica, te s još nekoliko svojih prijatelja, uhapšen od strane žandarmerije kojom je rukovodio oficir Milan Kalabić, Srbin iz okoline Doboja (BiH). Novinar Vlado Mićunović, koji je docnije istraživao ovaj slučaj, a temeljeći se na iskazima aktera i svjedoka, opisuje to hapšenje:

 „Kao gladni kurjaci navali su žandarmi na nemoćne ljude. — Udrite, udrite! – siktao je u bolesnom zanosu Kalabić, udarajući Šćepana koji je nekoliko puta padao i opet ustajao. — Još, udrite još! Da vam majku crnogorsku…!” („Tragovi vremena”, Novi Sad, 1990, 33).

 Iste noći su Mijuškovića u Nikšiću, mučilištu podruma žandarmerijske stanice, Kalabić i saradnici zvjerski umorili. Šćepanovo tijelo bačili su u pseću jamu na Trebjesi. Raspadnute komade leša našli su njegovi rođaci i prijatelji tek 72 dana kasnije.

 Porodica Mijušković je 1. maja 1924. godine objavila umrlicu, na kojoj, između ostaloga, piše: „Odgovorne vlasti i današnji režim, koji omogućava i zaštićava ovakve zločine prevazilaze tiraniju i bezakonja nekadašnjih i turskih i austrijskih zločinaca, jer su oni bar javno ubijali. Zlikovci, koji su poslati da ‘posrbljuju’ Crnogorce nijesu Srbi no dahije, čiji zločini trujumfuju u Crnoj Gori blagodareći zaštiti onih koji su pozvati da štite javnu bezbjednost i zakonitost”.

Šćepanov rođeni brat, Đorđije Mijušković, takođe crnogorski oficir, od posljedica mučenja istom prilikom docnije je umro. A leš brata im od strica, Stevana Mijuškovića, nekadašnjega perjanika kralja Nikole kojga su takođe mučili i umorili Kalabić i žandari, pronađen je kraj puta van grada, kod Careva mosta. Teško su tada žandarmi — a kao i Kalabić su: svi rodom iz BiH — zlostavljali i Aleksu Mijuškovića, Magovčeviće – Radovana i Vidaka, Đorđija Vukićevića, Đorđija Vulanovića. Sve njih su Srbi sumnjičili da su u vezi s crnogorskim komitima.

 Protiv Kalabića — nakon mnogih urgencija, uključujući skupštinsku interpelaciju Crnogorske (federalističke) stranke i govora poslanika iz njezinih redova Sava Vuletića — povedena je istraga i tek je 18. oktobra 1930. na sudu u Nikšiću osuđen na 18 godina robije (Okružni sud, Br. 12586). No, već na apelaciji 1931. kazna mu je smanjena. Srpski autor Miloslav Samardžić o Kalabićevom zatočenju bilježi: „U zatvor su posebni obroci slati po naređenju kralja Aleksandra — lično” („General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta”, III, Kragujevac, 2005, 486).

I onda, nakon dvije godine od presude, Kalabića je Karađorđević amnestirao! Tačnije, u međuvremenu i nagradio ga: unaprijeđenjem u viši čin, odlikovanjem i smještajem u Beogradu. Tu ga je 30. jula 1940. i pronašao tada šezdesetpetogodišnji Simo Mijušković, brat pokojnih Šćepana, Đorđija i Stevana. Prenijeli smo u prošlome nastavku (na linku dolje) ondašnje izvještaje o tome kako je Simo pucao na krvnika…

 Simu Mijuškoviću je za pokušaj ubistva Kalabića suđeno 28. septembra 1940. pred Okružnim sudom u Beogradu. Vrlo vješto ga brani advokatski par, Crnogorci: dr Savo Strugar i dr Radoje Vukčević. Obojica svojevremeno članovi ilegalne Komunističke partije. Strugar će kasnije, u doba druge Jugoslavije, biti u Beogradu jedan od poznatijih advokata: branio i političke disidente. A Vukčević će se u Drugome svjetskome ratu pridružiti četnicima, da bi ostatak života proveo u emigraciji.

 Kako bilježi novinar Vlado Mićunović, „mnogi Crnogorci u Beogradu otvoreno su proslavili Simov podvig; jedan narodni poslanik donio je Simu na dar u zatvor CRNOGORSKU KAPU”.

 „Slučaj je htio da, poslije hapšenja, Sima Mijuškovića smjeste u zloglasnu Glavnjaču, zajedno s grupom komunista, studenata i druge napredne omladine. Među njima bio je i Radonja Golubović, po oslobođenju ministar unutrašnjih poslova Crne Gore. Starac je među mladima iza zatvorskih rešetaka postao vrlo popularan, oličenje borbe protiv zla otjelovljenog u Kalabiću. — Onako sićušnog, nosili smo ga često oduševljeno na rukama – pričao je kasnije jedan od robijaša iz Glavnjače”.

I na beogradskome sudu je Simo Mijušković ponosno nastupio s crnogorskom kapom — o tome svjedoče izvještaji i fotografije srpske štampe. Takođe, na kraju, objaviću i dio iz teksta V. Mićunovića („Tragovi vremena”, 52) u kojem se tvrdi da su se u jesen 1942. godine Mijuškovići, ipak, preko jedne svoje odive — konačno osvetili Kalabiću!...

---

Još pre 16 godina poginula su u Crnoj Gori tri brata Sime Mijuškovića, zemljoradnika. Dvojica su odmah izgubila život, a jedan docnije od zadobivenih povreda. Zbog ovoga dela odgovarao je u svoje vreme Milan Kalabić, bivši žandarmeriski oficir, kome se stavljalo na teret da je on krivac za smrt braće Mijuškovića.

Od toga doba prošlo je već mnogo vremena. Kalabić je davno amnestiran, a Mijušković je prividno zaboravio na grobove svoje braće.

Tridesetog jula ove godine Sima Mijušković naišao je u Ulici kraljevića Tomislava, pred kućom br. 64, na Milana Kalabića, poznao ga, izvadio revolver i sasuo četiri metka u njegovo telo. Sva četiri metka nanela su povrede Kalabiću, ali opasnosti po život nije bilo. Zbog ovoga je Sima Mijušković lišen slobode i juče pre podne pojavio se pred sudijama Drugog krivičnog veća Okružnog suda za grad Beograd.

Sudnica Drugog veća bila je puna publike, saplemenika i poznanika optuženoga Mijuškovića i cele porodice Mijušković.

Pošto je državni tužilac, g. Stojanović, pročitao optužnicu, pretsedavajući g. Vojislav Đorđević pristupio je saslušanju optuženoga — koji je vrlo opširno dao iskaz o događaju u Crnoj Gori, za vreme rada Milana Kalabića i pogibije njegove braće.

— Jeste li mislili da osvetite svoju braću i ubijete Kalabića?

Optuženi odgovara da nije pomišljao na ubistvo Kalabića i veli:

— Ja sam se bio pomirio sa sudbinom, jer me nije zadovoljavala Kalabićeva jedna glava za tri glave moje braće. Ali, onog dana, kad sam video Kalabića, otvorili mi se grobovi moje braće.

— A šta ćete u ulici gde stanuje Kalabić?

— Što ću? Šetao sam tuda, kao i ranije.

Pošto je u svom iskazu optuženi rekao da je došao u Beograd ne da se sveti Kalabiću, već da svrši svoje poslove u Agrarnoj banci i da se leči, državni tužilac g. Stojanović postavlja pitanje:

— Da li je vaša bolest bila takva da se vama nije više milelo živeti?

— Ne Boga mi, nisam tako bolestan da mi se ne mili živeti. A da sam ga hteo ubiti mogao sam i ranije. A prekorevan sam što ne osvetim braću. Ja sam njega htio ubiti u onom trenutku kao što se ljudi ubijaju, pucao sam na njega, a ne kako je on činio.

— Jeste li u tom momentu gađali baš da ga ubijete?

— Gađao sam da ga usmrtim, a ranije na to nisam ni mislio. Da ima pedeset života i u njih bi gađao onoga momenta, Božja ti sreća gospodine.

— A da ste ga usmrtili, da li bi ste se osećali krivim? – interesuje se državni tužilac.

— Osećao bih se krivim po zakonu, ali ne i po savesti svojoj.

Pošto je završeno saslušanje optuženog Mijuškovića, pozvan je u sudnicu povređeni Milan Kalabić, koji se pojavio sa rukom u gipsu, pošto mu je od revolverskog metka slomljena kost.

Svedok veli na početku da se dobro seća kako je optuženi očekivao da se on pojavi i da je optuženi imao jako nabijen kečket na oči.

O samom događaju kaže, uglavnom, da se sve trenutno dogodilo. Što se tiče predistorije ovoga događaja, još i kada je Kalabić bio sa službom u Crnoj Gori; veli da i u ono doba je bilo mnogo njih koji su bili odmetnuti od zakona; i da on, Kalabić nije ubio Mijuškovićevog brata Šćepana i drugu dvojicu, već da su njih ubili odmetnici.

— Tužite li ga sada? – pita pretsedavajući.

— Kad bi bio čovek i da će preći preko toga.

— Neću, vala – čuje se glas iz publike.

Utvrđeno je da je to rekao sin pok. Šćepana i on je udaljen iz sudnice.

— Dakle, tužite li ga?

— The... sleže ramenima tužilac.

— A naknadu?

— Pedeset hiljada.

Posle su saslušani: Milutin Marković, poštar koji je uhvatio optuženoga neposredno posle izvršenog dela, a isto tako i Kosta Naumović, piljar koji je pomogao Markoviću. Zatim je državni tužilac g. Stojanović dao reč, tražeći da se optuženi što strožije kazni, jer je svesno izvršio ovo krivično delo.

Branilac, g. dr Sava Strugar, govorio je opširno o psihološkom stanju optuženoga, dok je dugi branilac, g. dr Radoje Vukčević, objasnio političke prilike u Crnoj Gorn u doba kada je tamo službovao tužilac Kalabić. Isto tako g. dr Vukčević je istakao da je ubijeni Šćepan Mijušković, crnogorski major, bio jedan od velikih crnogorskih junaka i plemenskih prvaka. Isto tako g. dr. Vukčević je istakao i značaj krvne osvete za Crnogorce.

Optuženi je osuđen na godinu dana robije i godinu dana gubitka časnih prava, a tužilac je za svoje privatno pravno potraživanje upućen na građansku parnicu. Državni tužilac je izjavio priziv, a optuženi i branioci zadržali su rok od tri dana u kome će se izjasniti o presudi.

---

— Osećaš li se kriv – pita pretsedavajući optuženog.

Mijušković se razmišlja jedan trenutak, On je tih, suvonjav starac, u građanskom odelu i crnogorskoj kapi. Gleda u sudije pribrano i kaže:

— Pred zakonom sam kriv, ali pred svojom savješću nijesam! On mi je braću pobio.

Sud želi da čuje kako mu je Kalabić pobio braću. Neka ispriča, ukoliko se seća.

— A, Božja ti sreća, dosta mi je zabilježeno u glavu. Pamtio bih da živim još sto godina.

I stari Mijušković je stao da priča o pogibiji svoje braće 1924. godine. Zbog ovog zločina Kalabić je izveden pred sud i sud ga je osudio na 18 godina robije, viši sud je kaznu smanjio, a posle dve godine Kalabić je izašao iz zatvora.

— Jeste li vi smatrali da je Kalabić dovoljno osuđen? – pita sudija.

— Ne, bogumi! Nikako. Ni jedna glava ne poklapa se sa tri, akamoli…

Stari Sima Mijušković zatim priča da je dugo razmišljao šta da radi.

I deca crnogorska su ga pitala: zašto ostavlja Kalabića živa, zašto ne sveti braću. On je, ipak, rešio da ništa ne preduzima, da osvetu ostavi Bogu. Jula meseca o.g. bio je došao u Beograd da likvidira svoje dugove kod Agrarne banke i da leči ruku. I jednog dana, dok se šetao Beogradom, slučajno je sreo svoga krvinka.

— Oni čas vidio sam komade moje braće; i izašao sam iz granica…

— Jesi li gađao da ga ubiješ? – pita državni tužilac g. Stojanović.

— E, Boža ti sreća, gađa sam da ga usmrtim. I pedeset života da je ima, u onom trenutku sve bih mu uzeo.

— A bi li se osećao kriv da si ga ubio? – produžava državni tužilac.

— Ne, bogumi.

Stari Simo Mijušković sa retkom iskrenošću sve priznaje. Odbija samo od sebe da je došao u Beograd da ubije. Da je on to hteo, učinio bi dok je bio mlađi, dok mu je ruka bila zdrava i dok je dobro video.

— Ovako je sve bilo. Pošteno sam reka.

 Milan Kalabić došao je da svedoči sa rukom u gipsu i sa još tri rane u telu. O događaju je počeo odmah da priča:

— Kad sam izašao iz kuće, osmotrio sam dobro ulicu. Nije nikoga bilo. Samo je neki starac sedeo podalje. Od njega nisam očekivao napad. Kad odjednom — dum! dum!

— A zašto se „osmatrali” ulicu – pita sudija.

— Pa znao sam da mi prete. Oni mene krive za njihovu smrt, a pokojnici su od mene otišli zdravi! – kaže Kalabić.

— Znamo, znamo! Imamo za to presudu! – prekida sudija razgovor o prošlosti.

— Ja sam presudom osuđen 1931. godine – veli Kalabić, smatrajući da je time pravda zadovoljena, pa dodaje:

— Kad bi ti Mijuškovići prešli preko toga…

— Neće, neće preći! – uzviknuo je neko iz publike.

— Eto – okreće se Kalabić.

Sudija opominje. Dvorana se utišava. Taj što je viknuo izlazi iz dvorane.

Državni tužilac je bio kratak: on je naglasio da se, po ličnim shvatanjima, ne može presuđivati. Poredak ima pisane zakone i njima se mora pokoravati. Tražio je primernu kaznu, da se novi napadi iz krvne osvete ne bi ponovo desili.

Advokati odbrane išli su drugim putem.

G. Savo Strugar govorio je dugo o prednosti i pravičnosti zakona u crnogorskim brdima, koji nije pisan, ali je duboko poštovan. G. Radoje Vukčević, kada je Kalabiću suđeno [u Nikšiću, prim] zastupao je tužbu, a sada brani Mijuškovića.

Da bi objasnio sredinu iz koje je potekao današnji krivac i motive zbog kojih je delo učinio, g. Vukčević je izneo, s poznavanjem, sve one žalosne događaje u Crnoj Gori posle rata. Šćepan Mijušković je bio major Crnogorske vojske, Stevan perjanik, a Đorđije oficir. Sva trojica su se borili za ujedinjenje [!] i oslobođenje, za najveći ideal Crne Gore.

— Kad takav Kalabić stane danas na put, zar ima ičeg prirodnijeg nego da se svi događaji ožive, te da se kao lava sruče na poštenu bratsku dušu – kaže g. Vukčević.

— Kada pomućena svest iza neprijatelja vidi ispružene, polomljene ruke tri mrtva brata i čuje njihove vapaje za pravdom, koja nije do kraja stigla, šta je prirodnije nego da oružje presudi ono što ljudi zaboraviše! Otkuda onda, od nesrećnog brata, možemo tražiti da se kaje, kad njegovu ruku nije pokrenula samo njegova volja, već svi živi i mrtvi njegovog velikoj plemena.

Drugo krivično veće Okružnog suda — g.g. V. Đorđević, Veličković i Vučković — osudilo je Simu Mijuškovića na godinu dana robije za pokušaj ubistva.

---

Kad je rat [1941. godine] počeo, iako već u penziji, Milan Kalabić je požurio da se stavi u službu beogradske policije, da se poveže s Milanom Nedićem, koji će ga tokom rata imenovati za okružnog načelnika u Kragujevcu i Požarevcu. Tu mu je Gestapo došao glave, kad je utvrđeno da je bio agent još jedne druge obavještajne službe.

Po svemu sudeći, po njega je bila kobna jedna odiva Mijuškovića koja je, kao prevoditeljka, radila za Nijemce. Kalabić, svakako, nije znao da ona potiče od Mijuškovića (odmah bi je uklonio), od kojih je strijepio sve do sudnjega dana.

Ona ga se istinski plašila; ali je mržnja u njoj bila još jača zbog onako bezrazložnoga masakra najuglednijih ljudi iz njezina roda, pa je počela da ga krišom prati; i kad je shvatila da radi za još jednu obavještajnu službu, odlučila je da ga, uz sav rizik, prijavi Nijemcima.

Advokat Oliver Novaković śeća se kako se u narodu toga dijela Srbije kasnije dugo prepričavani detalji o užasnom Kalabićevom kraju. U želji da sazna sve njegove tajne, Gestapo je na njemu primjenjivao najstrašnija — „kalabićevska mučenja”. Vukli su ga, između ostalog, dugo po zemlji prekrivenoj staklima od porazbijanih flaša čiji su mu se komadi duboko zabadali u tijelo…

(Kraj)