Dedijer: Krsto postavio vojsku na granicu Crne Gore prema Hercegovini – braniće se od svakoga, bilo to četnici ili partizani

Piše: Vladimir Dedijer *

Četvrtak, 29. april, Miljevinci [kod Miljevine - Foča, istočna BiH, prim]. —

Nema veće radosti u ovom našem ratu nego se iznenada sresti s drugom koji je davno otišao na težak, odgovoran i opasan zadatak. Tako sam se jutros osećao kad je iznenada došao pravo iz gerile, iz Crne Gore, VOJO NIKOLIĆ [1], stara junačina iz aule Pravnog fakulteta.

S njim je stigao sin generala Krste Popovića, NIKOLA [2].

Umorni, gladni, naišli su pravo na mene i VELJKA [3]. Izljubili smo se, ispitali brzo ko je živ, ko je poginuo, a posle smo slušali kako nam Voja govori o situaciji u Crnoj Gori. Ona se stalno popravlja u našu korist, ali potpuni prelom u masama još nije nastupio.

Četnici su u velikom delu masa raskrinkani, narod pozdravlja naš dolazak, ali još čeka. Boji se okupatora i četnika, i misli da smo mi samo na prolazu; boji se da ne bude kao prošle godine — mi držimo sva sela, a neprijatelj gradove odakle ispada i pali! Zato, misli Vojo, treba osvojiti nekoliko jakih gradova i prelom bi nastupio. Takođe, moramo prestati s onim greškama koje smo naročito ispoljili prošle godine — streljanja bez političkih objašnjenja.

Narod već sada govori: - „Drugi su to partizani. Nisu to oni od prošle godine”. Četnička propaganda je te naše propuste iskoristila, zloupotrebila, naduvala pomoću falsifikata. Sâmi su vadili ljude iz grobova, unakazivali im tela, govoreći da smo to mi radili. Ali narod nije izgubio veru u našu Partiju, veli Voja Nikolić: - „Mene nisu mnogo jurili. Narod je govorio da sam stari komunista, da nisam onaj mladi jamar...”

Četnici su stvorili čisto policisku upravu za uništavanje naših ljudi. Za jedanaest meseci četničke vladavine oko 1.200 ljudi je streljano, a preko 10.000 odvedeno u logore, od toga 6.000 boraca.

Da bi onemogućili kontakt naroda s nama i da bi se obezbedili od ponovnog ustanka, četnici su mnoga udaljenija sela, a naročito ona sela koja su nas aktivno pomagala, raselili i uterali u okupatorske blokove. Ima veliki broj pojava organizovanog otpora, pa čak i oružanog otpora, kao što je to bio slučaj u Piperima, Vrbici, Gornjem Polju i drugim mestima.

Teror četnika i italijanskih fašista naročito se povećao od januara meseca, otkada je otpočela nemačko-italijansko-četničko-ustaška ofanziva. Na neke krajeve, gde je naš uticaj bio veliki, kao što je bio srez Nikšićki, četnici su napravili pravu hajku. U svakom većem mestu smeštene su italijanske i četničke jedinice, koje zajednički pljačkaju, hapse i premlaćuju narod.

Partizanskim porodicama sve je uništeno, pošto su one prethodno pohapšene. Nisu ostavili ni decu.

Nikolu Nikolića, starog 90 godina, koji već šest godina leži nepomično u postelji, četnici su na kolima odvukli u Nikšić, „da ne bi održavao vezu s partizanima”. Desetogodišnju Janicu Pavlović, zbog održavanja veze s partizanima, četnici su uhapsili, dobro je istukli, držali je čitava 24 sata u zatvoru i, kad im nije htela ništa priznati, izveli je na streljanje. Nisu se usudili da je streljaju, nego su pucali preko nje, ali mala Janica ipak nije priznala.

I pored sveg ovakvog terora, četnici nisu uspeli da zastraše narod, niti da ubiju njegovu veru u pobedu. Naše prisustvo u narodu značilo je mnogo, iako nismo u dovoljnoj meri iskoristili raspoloženje naroda za oružanu borbu protiv okupatora i četnika (bilo je samo sitnih akcija). Veliki broj naših drugova, koji je ostao na radu u pozadini, pohvatan je i pobijen.

U srezu Šavničkom ostao je samo još OBRAD CICMIL [4] sa jedanaest drugova na Planini Pivskoj. U okrugu Beranskom stradao je takođe veliki broj drugova, naročito u srezu Kolašinskom. Na tom terenu radili su čitavo vreme ĐOKO PAJKOVIĆ [5], SAVO JOKSIMOVIĆ [6] i MIRKO KRDŽIĆ [7]. Oni su uspeli da se povežu s muslimanskim masama, koje su ih u nekim krajevima aktivno pomagale. 

U okrugu Podgoričkom nalazili su se najčešće RADOJE DAKIĆ [8], JAGOŠ USKOKOVIĆ [9] i IKO MIRKOVIĆ [10]. Oni su za čitavo vreme održavali vezu sa gradovima u kojima postoje naše organizacije, koje štampaju i rasturaju radio vesti „Slobodne Jugoslavije” [11].

U okrugu Cetinjskom nalaze se VELJKO MIĆUNOVIĆ [12] i VOJO BILJANOVIĆ [13], koji takođe održavaju čvrst kontakt sa Cetinjem u kome se vesti „Slobodne Jugoslavije” umnožavaju svakodnevno u 600 primeraka, dok preko 3.000 ljudi daje prilog za Narodnooslobodilački front.

Četnici su računali da će pre početka ofanzive [Bitke na Neretvi, prim] uspeti da nas unište, ali u tome nisu uspeli. Uprkos sveg terora, narod im organizovano sve više daje otpor, a broj gerilaca se u poslednje vreme stalno povećava. Javili su nam pred sam polazak da su naše pozadinske jedinice oslobodile Šavnik i Žabljak. U svima krajevima Crne Gore operišu naše pozadinske jedinice. Pre nekoliko dana presekle su prugu Nikšić - Bileća i uništile dva neprijateljska kamiona.

Posle poraza četnika na Neretvi u njihovim redovima nastupilo je pravo rasulo. Posle prvih sukoba s partizanima stizali su dezerteri koji su pričali fantastične priče o našoj vojsci. SIMO ERAKOVIĆ, komandant jednog četničkog bataljona [14], stigao je bežeći ispred partizana za jednu noć od Nevesinja do na granicu Crne Gore. U prolazu je rekao nekim našim prijateljima: „S nama je gotovo, sva sila italijanska i svi četnici iz Jugoslavije ne mogu zaustaviti partizane. Sa njima se ne može boriti”.

Očigledno da velika većina četnika neće da se bori. Među njima se nalazi veliki broj naših simpatizera. Oni su većinom sa automatskim oružjima. Kad smo ovamo prolazili, prošli smo kroz njihove položaje. Bilo ih je oko 2.000. Provodili su nas „četnici”, dali su nam hranu i cigarete za put. Jedva čekaju da ih partizani napadnu, pa da beže.

Četnici i federalisti su se svađali oko vlasti.

Italijani su ih naterali da se izmire. Podelili su Crnu Goru. Jednu polovinu dali su Krstu Popoviću pod upravu, a drugu četnicima. Granica im je korito reke Zete. Krsto Popović nije se usudio da izvede svoju vojsku na Neretvu, on ju je postavio na granicu Crne Gore prema Hercegovini, pod parolom da će se braniti od svakoga, bilo to četnici ili partizani.

Kad je polazila na položaj njegova vojska je pevala: „Ova vojska što se kreće, na Rusiju pucat neće!” – i – „’Ajde, Peko, 'ajde rise, 'adje malo požuri se!”

Zanimljiv je razgovor sa Nikolom Popovićem. Njegov je otac vođa federalista, a Nikola je jedanaest meseci bio u „komitama”. Pre nekoliko nedelja poginuo je mlađi Nikolin brat, borac 1. proleterske, na Neretvi [15].

„Moj stari je Italijanima posljednji adut!” - veli Nikola. - „Ako četnici budu razbijeni, okupator će zelenašima dati vlast. Stari je iz duše neprijatelj ove borbe... Okupator je složio i bjelaše - četnike, i zelenaše - federaliste. Sluge su mu i sada ostali...”

- „Jesi li se direktno obraćao svom ocu i pitao ga zašto ide linijom izdaje?”

„Tri pisma smo mu slali. Posljednje nije htio ni da otvori, samo je rekao drugarici, koja mu je donijela pismo, da će je uhapsiti ako mu još jednom pokuša da donese pismo od nas. Nema od njega ništa. Kad mu dva sina, šćer i žena nijesu mogli ništa, on ostaje izdajnik. Nema pregovora s njima. Samo preko puške može se s njima govoriti. Dajte mi dva bataljona, pa ćemo ih ćerati sve do Cetinja” - uporan je Nikola. Sin borac, otac izdajnik!

Po odlasku Voje i Nikole dobio sam jedan broj „Glasa Crnogorca” od 15. aprila gde se na čitavoj strani donosi izveštaj o pogrebu poručnika Ljubomira Martinovića, zamenika komandanta „Kombinovane nacionalne brigade”, koji je poginuo kod Nevesinja 6. aprila.

Prvi je na pogrebu govorio bivši podban i član Glavnog „nacionalnog” odbora DUŠAN VLAHOVIĆ [16]. Evo šta on kaže: „Vi koji iskreno želite dobro svome narodu i Ljuba volite, ne plačite. On neće nikad među nama umrijeti jer je svojom žarkom nacionalnom vatrom palio anacionalni ološ, čiji mizerni ostatci u svom bezumlju, izgleda, po Cetinju likuju, a ne znaju jadnici da ovo nije mrtvački sprovod, već nacionalno slavlje, kroz koje se ide u slobodu. Vi bezumnici, kojih je Cetinje prepuno, postidite se pred ovom nacionalnom veličinom i pokajte se ako je u vašim opakim dušama ostalo i trunke čovječnosti, jer makar koliko ideal bio veliki, za koji je Ljubo pao, ipak je žrtva prevelika”.

Ovi izdajnici se busaju u grudi, govore o nacionalnoj veličini, „ljubavi prema otadžbini”, u prisustvu izaslanika „Nj. E. Guvernera”. A ovom „sivom tiću” Martinoviću na pogrebu učestvuje i četa italijanskih vojnika pod oružjem: „Na čelu povorke nošeni su mnogobrojni vijenci, iza kojih je stupalo 900 đaka iz sviju cetinjskih škola, dvije čete nacionalne omladine u stroju, jedna četa italijanskih vojnika pod oružjem, hor Cetinjske bogoslovije, pjevačko društvo „Njegoš”, cetinjsko sveštenstvo: Iza kovčega pokrivenog nacionalnom zastavom i svježim cvijećem, išli su ožalošćena porodica, članovi Glavnog nacionalnog odbora za izaslanicima Nj. E. Guvernera, komandanta divizije i komandanta karabiniera, koji su prethodno izjavili saučešće ožalošćenoj porodici, a zatim se kretalo, u povorci, više hiljada građanstva oba pola”.

Najkrvoločniji je govor nekog popa PETRA USKOKOVIĆA [17]:

„Jedan znatan dio toga Cetinja, nemirno šapuće one nenarodne lozinke i anarhističke krilatice. Potcijenjuje svete žrtve tvoje i tvojih drugova. Našim idejama i akciji daje nevjeran karakter. Narodnu slogu razbija. Unosi smutnju u nacionalne redove, inače prorijeđene, ali uvjek snažne i odvažne. Sramno podriva temelje zdrave i srećne narodne budućnosti. Ti taktičari rade neumorno u destruktivnom pravcu, uvijek po direktivama tih vođa podzemlja. Osjećamo ih, neka znaju. Znamo ih ko su! Poznajemo njihova nedjela dobro. Doći će red i na tu crvenu rezervu i na te pozadince, čijeg se nepoštenog rada sramimo. Ali narodna pravda je dostižna i neumoljiva. Na pomolu je čas kad će se i te kukavice trijebiti iz ubave narodne gradine. Nazvao sam ih kukavicama, jer da imaju dostojanstva i muškosti iskočili bi iz žice i svrstali se u krvavo kolo onih tamo lješinara, gdje bi ih u borbi za svetu narodnu stvar nanizali na naše bajonete i prekinuli već jednom sa tim starim i zavedenim grešnicima. Jer bi tako omogućili nacionalnim duhovima da se slobodno razvijaju, svetosavskim duhom dišu, da se omladina otrese tih otrova najopakije društvene zaraze komunizma, te svojski se založimo na pozitivnom narodnom poslu. Oče i majko, trgni mladež, jer je već dvanaesti čas. Vrati omladinu na narodni put. Vi mlade usijane glave, znajte da vam nije mjesta među ovim dobrim svijetom, koji po pravilnom instinktu, pozivu srca, glasu savjesti i uma, zna šta hoće i kojom se linijom ide u zagrljaj zore vedrijih dana: Dosta više, - ‘Prepuna je mješina grijeha’! Vi izanđali i omatufeli starci, koje srce vuče Mošinom jatu, uvucite se u svoje jazbine, podvizavajte se griješnici, jer ste dvostruko krivi: Odgovorni za svoje šuplje glave, odgovorni za razvrat i bespuće svoje, a ničije djece! Pokajnički molićete oproštaj, jer je kazna narodna na pragu za svačiji netačni rad. Dug prema ovoj izgubljenoj mladosti, glas Ljubove vrele krvi, ljubav prema svome narodu i njegovim stremljenjima, poziva nas da uputimo ovaj pošljednji savjet, ovu zadnju opomenu. Jer, ‘u krvi će nam vjere zaplivati, biće bolja koja ne potone’, a naša zastava neće potonuti. Jer sa nama je Bog, sa nama je pravda!”

„U krvi će nam vjere zaplivati, biće bolja koja ne potone” - nije prazno hvalisanje. Majku popa BLAŽA MARKOVIĆA, verskog referenta 1. proleterske brigade [18] — četnici su isekli sekirama!

Đido [Milovan Đilas] mi je poslao da prepišem u dnevnik domaći zadatak neke Slavice Đoković, učenice trećeg razreda osnovne škole.

„NEZAVISNA CRNA GORA. - Naša se država zove Crna Gora. U njoj žive Crnogorci, po svima njima upravlja njegova ekselencija Pircio Biroli, opunomoćeni guverner za Crnu Goru. Crnogorci su braća, jer govore jednim istim jezikom i imaju iste običaje. Svi su odani guverneru i državi za koju se zajednički bore. Naša država se nalazi između Jadranskog mora, Hrvatske, Srbije i Albanije. Država je radi lakše uprave podijeljena na srezove, a srezovi na opštine. Guverner se stara da u državi bude dosta škola, dobri drumovi, železnice kao i bolnice za njegu bolesnika. Brine se da stari siromašni ljudi dobiju pomoć; zapovijeda sreskim načelstvima. Stara se o svemu kako bi narod u državi što bolje napredovao i bolje živio”.

Eto šta pop Uskoković i njemu slični nateruju Crnogorčad da uče u „nacionalističkim” školama, a on o tom svom „nacionalnom” radu na kraju govora veli: „Vile će se grabit’ u vjekove, da nam vjence dostojne sapletu”.

Još nekoliko zrnaca iz Crne Gore: - U Nikšiću je prošle godine bacio bombu među italijanske oficire Lujo Davičo, poznati baletmajstor, a ne Mirko ili Jaša Davičo, braća Oskara Daviča [19], kako se bilo pročulo. Da je Lujo imao kragujevčanku pobio bi skoro sva 32 oficira, ovako je, italijanskom bombom, ubio svega dvojicu. Posle je uhvaćen i streljan. U toj kafani bio je zaposlen kao keiner. Luja poznajem iz Beograda. Pisao sam o njemu u „Politici”. Osvetlao je ime naših Jevreja.

U Crnoj Gori i Boki bilo je do januara sedam italijanskih divizija. Sada ih je ostalo svega dve i po. Moraće sinjor Musolini poslati i malo veće snage. Treba nam haubica, mitraljeza. Nećemo na njih dugo čekati. Kao i u Srbiji, tako su i u Crnoj Gori četnici zaveli sistem batinanja.

Najzad doznadosmo za sudbinu generala Novakovića [20].

Kad je pobegao iz Foče s onim Englezima, nekako se povezao s federalistima Krsta Popovića.

Njegova uloga u nestanku Atertona [21] još nije jasna. Zna se samo toliko da su Novakovića federalisti preneli kroz četničke redove na nosilima kao ranjenika.

------------------

* VLADIMIR DEDIJER (1914-1991), član Titovog Vrhovnog štaba, srpski istoričar, autor nekoliko bestselera, član SANU. Članak koji prenosimo je iz njegove knjige „Dnevnik 1941-1945” (II, Beograd 1946).

------------------

- NAPOMENE „ANTENE M”

[1]   NIKOLA POPOVIĆ, Lipa Cucka - Cetinje 1916, general-major JNA, narodni heroj Jugoslavije, umro 2005.

[2]   VOJIN-VOJO NIKOLIĆ, Miločani - Nikšić 1914, general-pukovnik JNA, narodni heroj, umro 1999.

[3]   PAVLE-VELJKO ILIĆ, Brusnik kod Negotina - Srbija 1910, predratni oficir, od sredine 1941. partizan, kod Tita od proljeća 1942. pomoćnik načelnika Vrhovnoga štaba, general-pukovnik, umro 1964.

[4]   OBRAD CICMIL, Pišče - Plužine 1904, nakon rata, između ostaloga, ambasador u Bugarskoj, Velikoj Britaniji, Pakistanu, Kanadi, umro 1976.

[5]   ĐORĐIJE-ĐOKO PAJKOVIĆ, Lužac - Berane 1917, nakon rata, između ostaloga, 1962-63. premijer - predśednik izvršnoga vijeća Narodne Republike Crne Gore, narodni heroj Jugoslavije, umro 1980.

[6]   SAVO JOKSIMOVIĆ, Buče - Berane 1913, general-pukovnik, narodni heroj Jugoslavije, umro 1980.

[7]   MIRKO KRDŽIĆ, Mašnica - Plav 1904, general-major, nakon rata predśednik Vrhovnoga vojnog suda. Smijenjen i uhapšen 1949. jer se saglasio sa vojnim tužiocem Veljkom Žižićem da nema zakonskih osnova za podizanje optužnicâ protiv gen. Branka-Kađe Petričevića i puk. Vlada Dapčevića koji su u kontekstu sukoba oko Rezolucije IB pokušali da dezertiraju u Rumuniju. Krdžić je 1950. umro u istražnome zatvoru u Beogradu, uslijed posljedica šećerne bolesti.

[8]   RADOJE DAKIĆ, Mala Crna Gora - Žabljak 1911, nakon rata predśednik Sindikata Jugoslavije, narodni heroj Jugoslavije, umro 1946.

[9]   JAGOŠ USKOKOVIĆ, Draževina - Podgorica 1911, general-potpukovnik, umro 1991.

[10]   IKO MIRKOVIĆ, Podgorica 1918, između ostalih poslijeratnih funkcija 1954-1958. gradonačelnik Titograda, umro 2002.

[11]   „SLOBODNA JUGOSLAVIJA”, radio-stanica koja je od 1941. iz Sovjetskoga Saveza emitovala vijesti iz rata, programom rukovodio Veljko Vlahović, narodni heroj.

[12]   VELJKO MIĆUNOVIĆ, Velestovo - Cetinje 1916, poslije rata, između ostaloga, ambasador u SAD i u dva mandata ambasador u SSSR, narodni heroj, umro 1982.

[13]   VOJISLAV-VOJO BILJANOVIĆ, Cetinje, 1914, narodni heroj, umro 1972.

[14]   SIMO ERAKOVIĆ, Velimlje - Nikšić 1893, predratni žandar, ubijen od partizana 1944.

[15]   Mlađi sin Krsta Popovića - RADOVAN POPOVIĆ, rođen 1919.

[16]   DUŠAN VLAHOVIĆ, Kolašin 1895, predrartni policijac, od 1940. pomoćnik bana Zetske banovine na Cetinju, član četničke organizacije, uhapšen u jesen 1944. u Italiji od strane Britanaca.

[17]   PETAR USKOKOVIĆ, Novo Selo - Danilovgrad 1908, jerej, pisar suda eparhije Crnogorsko-primorske SPC, član kvislinške „narodne uprave” i sekretar eparhijskog počasnog mitropolita Joanikija Lipovca - sa Njemcima i četnicima krajem 1944. pobjegao iz Crne Gore.

[18]   BLAŽO MARKOVIĆ, Brijege - Bar 1905, diplomirao teologiju, isljedni sudija eparhije Crnogorsko-primorske SPC, tokom rata delegat Crnogorske antifašističke skupštine narodnog oslobođenja, vijećnik AVNOJ-a. U izaslanstvu Titovog štaba u Kairu i Bariju. Ratovanje završio s činom potpukovnika. Član delegacije SPC koja je 1945. u Moskvi prisustvovala saboru na kojem je proglašen Aleksij Simanski za ruskoga patrijarha. Umro 1949.

[19]   OSKAR DAVIČO, Šabac - Srbija 1909, poznati književnik, 1978. dobitnik Njegoševe nagrade, umro 1989.

[20]   LJUBO NOVAKOVIĆ, Danilovgrad, 1883, bivši crnogorski oficir, general u Vojsci Kraljevine Jugoislavije. Tokom rata pokušavao da se nametne četničkim poglavicama u Srbiji, Mihailoviću i Pećancu, a u proljeće 1942. neko vrijeme boravi kod Tita u Foči bez određene funkcije, odakle je sa dvočlanom britanskom vojnom misijom tajno izbjegao na teritoriju pod četničkom kontrolom. O njegovom dalje kretanju se malo zna do druge polovine 1942. kada je u Crnoj Gori radio na priključenju bivših četnika Lovćenskoj brigadi gen. Krsta Popovića. Ubijen u septembru 1943. od strane partizana.

[21]   ARTUR TERENS ATERTON, Vajvertri kod Liverpula 1902, britanski novinar, tokom rata kao oficir Uprave za specijalne operacije sa činom majora upućen u misiju „Hydra” na područje okupirane Jugoslavije. Nakon što je sredinom aprila 1942. bez obavještenja napuštio Titoiv štab u Foči sa gen. Novakovićem i još jednim britanskim oficirom, po prilici je ubijen i opljačkan na području Opštine Pljevlja od strane lokalnog četničkog glavešine Spasoja Đekića, bivšega žandara.