Tijanić: Nijedan Srbin nije poginuo za Knin

(U povodu inscenacija partnera u Spajićevoj vladi, Andrije Mandića tj. njegovih aktivista — Vraneša sa „kninskim” putokazom u Pljevaljima, te Metodija aka Ljubiše Ostojića, nosioca odlikovanja Mandićeve stranke koji je u Šavniku sa lokalnim amaterom-stihoklepcem Peroševićem laprdao o inače nepostojećim srpskim „pobedama” u ratovima 1990-ih — uprkos prisvajanju silnih resursa JNA, odnosno vojske druge Jugoslavije, navodno četvrte oružane sile ondašnje Evrope, Srbi vojnički su potučeni u Sloveniji, potom u Hrvatskoj, nezavisnu Bosnu i Hercegovinu ratom nijesu uspjeli da sruše, a tzv. kumanovskim sporazumom su kapitulirali na Kosovu — objavljujemo članak Aleksandra Tijanića, 1948-2013, srpskoga novinara, kratkotrajnog ministra u jednoj od Miloševićevih vlada, konačno direktora RTS-a. Tijanić je članak 1997. objavio u novinama, a preštampan je u posthumno objavljenoj knjizi)

Piše: Aleksandar Tijanić

Istorija Srba napisana u skoroj budućnosti biće ogled o narodu kojeg je politika ostavila na cedilu.

Uzmimo samo kninski slučaj, kao manekena za reviju uvreda na račun onih koji su donosili odluke o pogrešnom ratu, u pogrešno vrijeme, na pogrešnom mestu i sa pogrešnim protivnikom.

Tačnije, pogledajmo zašto dvogodišnjicu pada Knina i zbega „knindži” ne treba primiti tragično već kao finale nepostojeće legende o današnjem srpskom junaštvu. Ako budemo pametni, kao nacija, od te tačke, od tog sramotnog kraha militarizma, fanatizma i kulta ratnih heroja naučićemo da budućnost ne postoji već da je moramo stvoriti.

Kako vidim, ove godine se srpska država pravi da je zaboravila dan kad su Hrvati istakli šahovnicu nasred kninske tvrđave i na jarbol koji je, koliko znam, napravljen od prečke gola sa stadiona „Crvene zvezde”.

Prošle godine je, baš na današnji dan, bilo još signifikantnije: u crkvi pored hrama Svetog Save jedan od trojice najviših srpskih rukovodilaca udavao je kćer. Kolona luksuznih automobila koja je dovezla svatove, kao insignija one kaste koja je ušla u rat i preživela izlazak iz njega, bila je tako dugačka da se patrijarh Pavle umorio hodajući duž nje jer je u isti čas u hramu davao pomen poginulima u hrvatskoj šetnji kroz najzapadniju srpsku „državu”.

Kakva je to država bila pokazuje FAKAT DA SE NIJE NAŠAO NIJEDAN SRBIN DA POGINE ISPOD TROBOJKE NA KNINSKOJ TVRĐAVI u kamikaza akciji, da ostane kao „pelcer” ljudima u zbegu i kao opomena na uzaludnost individualnih žrtava u ratu u kojem su Srbi bili naterani da jedu sopstvenu decu kako Srbija ne bi ostala bez oca.

Čak je šef države, siroti Martić, prespavao povlačenje i vojske i naroda. Kad se, prema sopstvenim rečima, probudio i, u pidžami, izašao na ulicu, Knin je bio avetinjski prazan. Iznad njega bilo je samo nebo, jezoviti vašar bogova, duhova, đavola i krvožednih zveri, arhetipovi zlosreće, straha, beznađa i mitova. Unaokolo tutanj hrvatskih topova i ćutanje zbega teško kao božija kazna.

Šta će Martiću Hag? Dovoljno mu je sopstveno pamćenje kad se nacija pretvorila u masu, kad se sve što podstiče instinkte gomile javljalo u obliku jasnih slika preko televizije i kad su ljudi od pera ustvrdili da se patriotizam mora dokazati krvlju i da je razlika između katolika i pravoslavaca u tome da ni jedni ni drugi nisu bili hrišćani.

Rat u koji su Srbi ušli bez nacionalnog konsenzusa, prvi iz kojeg su masovno bežali i pored strahovitog, prekog nacionalnog suda, koštao je naciju povlačenja sa istorijskih teritorija, ostatak je osuđen na asimilaciju u hrvatski nacionalni korpus, u Srbiji je proizveo kompleks ratnih gubitnika, apatiju, haos, socijalnu revoluciju u kojoj je „fukara obogaćena a pametni ućutkani”, doveo je do milion izbeglica, osiromašenje svih, getoizaciju Jugoslavije i osećaj uzaludnosti svake individualne žrtve.

Ko još, čak i među vrelim nacionalnim borcima koji brane svoje onovremene greške, pominje kult ratnog herojstva, ko se hvali svojim ratnim podvizima i gde su gomile onih paradera u ratnim uniformama i sa nisko pripasanim pištoljima.

Umesto njih, mladići bez udova skakuću preko beogradske „mostarske petlje” dok im nervozni vozači psuju mater, a oni dobrodušniji bacaju dinar kroz poluotvorene prozore.

Jesmo li naučili lekciju iz sopstvene opsesije? Da li smo dovoljno jaki da se odreknemo stvaranja viška istorije koju nismo u stanju da konzumiramo lokalno? Koliko smo svesni cene koju smo platili za egzaltiranu, pojednostavljenu politiku koja je pomoću državne propagande svedena na nekoliko stereotipa? Znamo li da su i vođe u početku bile hipnotisane idejom kojoj sy postali apostoli i koje se sad odriču?

Hoćemo li izaći iz ovoga s mirnim smeškom što smo mit o junaštvu prepustili Slovencima i Hrvatima i sa samopouzdanjem, dobijenim gorkim iskustvom, priznati da su male nacije — male, ne zbog broja već zbog slabosti, a da su velike nacije velike ne zbog brojnosti već zbog snage. Ako to ne uradimo na pragu smo nitroglicerinskog doba masovne hipnoze revanša, zavođenja reda i predavanja sudbini. Tačnije, kismetu.

 .