Vučić, Milošević, Mladić, Karadžić – novi sveci Srpske pravoslavne crkve

Piše: Tomislav Marković za Antenu M

Povodom najvećeg hrišćanskog praznika, Vaskrsenja Gospodnjeg, mnogi crkveni velikodostojnici uputili su prigodne poruke vernicima i vasceloj javnosti. Patrijarh SPC Irinej dao je intervju za TV Hram u kojem je izneo čitav niz blagočestivih i bogougodnih pouka, kako i priliči duhovnom vođi i pastiru koji brine o spasenju duša miliona vernih.

Patrijarh Aleksandar Vulin i njena svetost Ana Brnabić

Bilo je u patrijarhovom intervjuu i dosta iznenađujućih izjava, recimo kad je rekao da "ne pripada ni jednoj politici". Neutralni stavovi uopšte nisu karakteristični za crkvenog menadžera koji često ima običaj da kaže kako je Vučić junak, ili kako se "Vučić kao lav bori za Kosovo". Patrijarh se ne zaustavlja samo na metanisanju vlastima i velikom vođi, već se obrušava i na njegove protivnike, a ne zaobilazi ni građane kritički nastrojene prema gospodaru. Na godišnjicu NATO bombardovanja u Nišu, Irinej je održao vatreni politički govor, u kojem je prvo branio svetu srpsku zemlju, a onda se osvrnuo na građanske proteste koji se održavaju u desetinama srpskih gradova već mesecima.

U maniru pravog naprednjačkog jastreba, Irinej je osuo anatemu, kao pravi Božji predstavnik na zemlji: “Ono što danas vidimo na ulicama nije dobro. To daje snagu našim neprijateljima. Zna se kako se dolazi do položaja i do vlasti. Na ovaj način ne mogu doći, niti mogu nauditi, ali mogu nauditi svome narodu i svojoj državi”.

Prisutni su bili posve zbunjeni i zatečeni, sa nevericom su gledali i slušali, pitajući se da li to besedi patrijarh ili neko iz vrha vladajuće partije i vlasti. Otkad Vulin nosi mantiju? Jeste i mantija neka uniforma, ali ministar vojni ipak preferira specijalno dizjaniranu odeću koja podseća na uniformu, doduše nepostojeće vojske. Da Ana Brnabić nije pustila bradu? Ne, to ipak nije premijerka, ona ne nosi haljine. Možda se Marko Đurić prerušio u patrijarha? Ili je samo duh direktora Kancelarije za KiM i karanfilić zaposeo oronulo patrijarhovo telo? Il’ je đavo, ili su mađije, ili nešto gore od oboje, ali svakako nisu čista posla.

Ko o čemu, Irinej o genocidnom narodu

Samo mesec dana nakon što je građanima osporio pravo na javno okupljanje, optužio ih da rade za neprijatelja (ne, nije patrijarh mislio na đavola, nego na Albance, zna se ko je najveći vrag jednom hrišćanskom jerarhu), Irinej odjednom glumi političku neutralnost. Valjda je i sam shvatio da je malo preterao, te da jednom poglavaru pravoslavne crkve ipak ne priliči da otvoreno obznanjuje kako više veruje u Boga Oca Aleksandra Vučića, nego u svog zvaničnog poslodavca. Nije mu ni zameriti, ovaj zemaljski Bog s Andrićevog venca postoji u realnosti i raspolaže najvećim hrišćanskim vrednostima (ne, nisu u pitanju vera, ljubav i nada, nego moć i novac), dok je egzistencija onog drugog, za kojeg je patrijarh čuo iz Biblije, sasvim upitna. Za razliku od svetog Vučića koji se patrijarhu redovno javlja i uslišava mu molitve, onaj drugi se drži na distanci, ne javlja se ni telefonom, ni mejlom, ni razglednicom.

Patrijarh je brzo popravio utisak i vratio se istinskom sebi, rekavši kako “postojeća naša vlast čini velike napore da nas približi mnogim narodima, da pokaže da mi nismo genocidan narod, nego narod koji je mnogo postradao i strada".

Irinej očigledno zna ono što niko drugi ne zna, valjda zato što ima direktan pristup božanskim silama. Naime, niko ne pokušava da srpski narod proglasi za genocidan iz prostog razloga što sintagma “genocidan narod” ne postoji u civilizovanim društvima, niko taj izraz osim patrijarha i njemu sličnih zatočnika nacionalizma ne koristi. Ta sintagma je skovana u kovačnici velikosrpskog nacionalizma, a njen autor je najverovatnije akademik memorandumlija Vasilije Krestić koji je još osamdesetih proglasio Hrvate genocidnim narodom. 

Zašto patrijarh i ostali nacionalistički ideolozi uporno ponavljaju mantru o tome da nepoznat neko želi da Srbe proglasi genocidnim narodom, otkud im ideja da još neko u svetu osim njih poseže za ovakvim esencijalističkim formulama, to je već postalo pitanje za psihoanalitičare. Valjda je u pitanju neka projekcija nastala iz nečiste savesti. Možda bi trebalo javiti patrijarhu da postoji hrišćanski koncept pokajanja, možda je bio opravdano odsutan sa časa kad se radila ta lekcija u bogosloviji.

Irinej izgleda misli da je negiranje odgovornosti za zločine sastavni deo hrišćanskog svetonazora, pa kaže: "Neki žele da svoje zločine pripišu nama a naša stradanja prisvoje sebi". Na koje je zločine i stradanja tačno mislio? Možda na genocid u Srebrenici ili na četvorogodišnju opsadu Sarajeva? Ko to pokušava da negira da je Beograd bio pod opsadom godinama i da falsifikuje prošlost tvrdeći da je Sarajevo granatirano i snajperisano? Šteta što patrijarh govori u šiframa, pa nismo sigurni na šta se precizno njegove reči odnose.

Kad jednoumlje pređe u bezumlje

Poglavar SPC je malo detaljnije objasnio i svoje shvatanje politike. Kaže Irinej da je "jedina nada, jedino spasenje – jedinstvo među nama, pa da zbiramo najbolji put da doprineseno u korist narodu". A potom elaborira ideju: "Želeo bih i molim se Bogu da nema nikakvih podela među nama nego da nam bude jedina politika, jedini pogled i jedini put – dobro našeg naroda i svest u kome se okruženju naš narod nalazi”.

Ko o čemu, naši ljudi o jedinstvu. Kako objasniti i patrijarhu i svim drugim neprijateljima podela i zagovornicima jedinstva da ne postoji društvo bez podela, a da je jedinstvo moguće samo u diktaturuma, pod prisilom, a i tad je tek prividno. Srećna društva uopšte nisu složna, već su složena, pluralistična, u njima se sučeljavaju različiti interesi i grupacije, svako ima mogućnost da misli slobodno, bez straha, svojom glavom, otvaraju se debate o svim pitanjima, nema tabu tema. Tako je bar u demokratskim društvima, tamo gde postoje nekakvo višestranačje i slobodna kritička javnost. U ovim drugim nesrećnim, siromašnim, neslobodnim zemljama – jedinstva ima napretek, bar spolja gledano. A niko nije bio jedinstveniji od Hitlerove Nemačke i Staljinovog Sovjetskog Saveza. Ne znam samo koja je od ove dve srećne zemlje blagostanja i slobode bliža Irinejevom idealu jedinstvenog društva u kojem ne postoje podele.

To famozno jedinstvo o kojem drve konzervativci i nacionalisti svih fela samo je eufemizam za dominaciju jednog čoveka ili političke grupe koji sve ostale drže u ropskom položaju, u strahu, na margini, a u drastičnijim slučajevima – u logoru ili u masovnoj grobnici. U konkretnom slučaju, “jedina politika, jedini pogled i jedini put” o kojima patrijarh govori zapravo se odnose na politiku, pogled i put njegovog voljenog Aleksandra Vučića, bar dok je na vlasti i može Irinejevoj nevladinoj organizaciji koja ne plaća porez da obezbedi razne privilegije. Kad jednom Vučić zglajzne, lako će patrijarh da se umili novom autokrati, te da ga hvali kako je njegova politika najbolja, sve dok je vladar voljan da crkvi obezbedi ono što jerarsi žele.

Nije nikakvo čudo što patrijarh toliko uporno pledira za jedinstvo, jer njemu nije u interesu da Srbija postane zemlja slobodnih i zadovoljnih ljudi, da se razvije i rasloji u jedno složeno i pluralistično društvo. Patrijarh se snalazi samo u zaostaloj zemlji sa sujevernim stanovništvom koje je sklono kolektivizmu, a nesklono demokratskim vrednostima. U takvoj državi, među građanima koji poverenje redovno poklanjaju netransparentnim, monolitnim institucijama kakve su crkva i vojska – patrijarh se oseća kao riba u vodi. U nekom uređenijem društvu, sa građanima koji od uglednika imaju velika očekivanja, sa vernicima koji od svojih duhovnih vođa očekuju neki minimum hrišćanskih uverenja, za ovakvog patrijarha jednostavno ne bi bilo mesta.

Duhovnici krvi i tla

I drugi crkveni jerarsi su se istakli povodom Vaskrsa, na primer mitropolit dabrobosanski Hrizostom koji se do samog kraja svoje poslanice dobro držao, ali je u zaključnom delu pokazao da je njegova idejna vodilja čuvena misao Vaskrsija Mudića, junaka romana “Ljudske slabosti” Predraga Čudića koja glasi: “Počnem sjajno, završim očajno”. Nakon niza pristojnih hrišćanskih poruka, Hrizostom je izustio sledeće: “Sa Hristos vaskrse pozdravljamo sve u tamnicama zatočene, i one po kojekakvim sudovima. Molimo se Bogu da ih On sam okrijepi u vjeri, u nadi i u ljubavi”.

Ne mogu naši crkveni velikodostojnici da preskoče ratne zločince koji robijaju diljem sveta za svoja nepočinstva, to je prosto jače od njih. Jednostavno moraju da upute neku lepu reč Ratku Mladiću, Radovanu Karadžiću i brojnim drugim herojima srpstva na privremenom ili trajnom boravku u evropskim kaznionama. Zašto naši jerarsi toliko vole masovne ubice, i to listom nepokajane, to sam Bog sveti zna. Valjda sebe doživljavaju kao duhovnike krvi i tla, a ne kao Hristove predstavnike. Kad je već SPC dala sve od sebe da blagoslovi velikosrpski ratni pohod, red je i da se oduži vođama ubilačke armade koji robijaju u ime svih svojih jataka.

Mošti svetog Slobe i svete Mire

U disciplini obožavanja koljača posebno se istakao mitropolit Amfilohije, što je sasvim u skladu sa očekivanjima koja pastva ima od ovog originalnog sveštenoslužitelja. Amfilohije je u intervjuu za “Večernje novosti” rekao da bi Slobodan Milošević i njegova nedavno preminula supruga Mira trebalo da počivaju u Crnoj Gori, u Lijevoj Rijeci, a ne u dvorištu porodične kuće u Požarevcu. “Kada mu već nema mesta u alejama velikana ili zaslužnih građana u Beogradu, neka ga prenesu ovde kod nas u Crnu Goru, njegovu Lijevu Rijeku. Tu ima mesta. Naravno, sa suprugom Mirom. Sramota je kako se država Srbija ponela prema njemu i njegovoj porodici. To nije smelo da se uradi. Mnogi zaboravljaju da je naš Sloba bio sin teologa, veroučitelja”, veli bogomudri mitropolit.

Kako planira da izvede ovaj prenos moštiju omiljenih mu svetitelja, za sada nekanonizovanih ali ni taj čas nije daleko, Amfilohije nije precizirao. Izliv familijarnosti “naš Sloba” je za svaku pohvalu, lepo je videti da mitropolit prema nekome ipak gaji nežna osećanja, budući da je široj i najširoj javnosti poznat mahom po mržnji koju prosipa u svim pravcima, a ponajviše prema zemlji u kojoj živi i radi, te prema pripadnicima nesrpskih naroda. Crkva čiji se poglavari takmiče u obožavanju najvećih zločinaca i uništitelja, ljudi odgovornih za razaranje države, za desetine hiljada mrtvih, za milione raseljenih, za silne uništene živote, za stravična zločinstva – takva crkva može da bude sve, samo ne Hristova.

Hristove priče su za Amfilohija budalaštine

U intervjuu za ruski propagandni portal “Sputnjik” Amfilohije je nastavio u istom zloduhu, optužujući Evropu da nastavlja nacifašizam Musolinija i Hitlera. Čudna izjava, pogotovo što dolazi od osobe koja obožava domaće fašiste kakvi su gorepomenuti bračni par, pa zatim Mladić, Karadžić i njihova ubilačka svita. Amfilohije spada u one ljude koji će svuda pre videti fašizam i zlo, nego u svom oku. “Ono što smo mi doživeli od nacista i fašista 1941-1945. godine, mi smo to doživeli sada od NATO pakta 1994-1995. u Bosni i Hercegovini, a onda posle na Kosovu i Metohiji. Danas isto to doživljavamo”, veli mitropolit, veliki borac protiv fašizma. A dok su njegovi prijatelji satirali sela i gradova, dok su otvarali konc-logore diljem Bosne, dok su ubijali žene i decu – Amfilohiju nije palo na pamet da takva zločinstva nazove fašizmom, već je zdušno podržavao svoje istomišljenike, a neke je i bodrio uz gusle dok su opsedali Dubrovnik.

Optužuje mitropolit Evropu i za druga zlodela, pa veli: “Evropa unakazuje sebe i svoje biće. To nije Evropa Petra i Pavla, to nije Evropa velikih ljudi na Zapadu, velikih episkopa rimskih. Evropa je po svom antihrišćanskom duhu danas dublje bezbožna od komunizma. Komunizam je ipak bio nasledio hrišćansku tradiciju morala. Evropa ni tog duha, ni tog morala nema, zato danas Evropa potpuno uništava hrišćanstvo, jer danas Evropa postaje islamski kontinent”.

Gde li to Amfilohije vidi bezbožništvo koje Evropu pretvara u islamski kontinent? Verovatno mitropolit smatra bezbožništvom to što je Nemačka primila milion nesrećnih izbeglica iz Sirije i drugih zemalja, a pošto su oni mahom muslimani, onda to valjda znači da Evropa postaje “islamski kontinent”. Da se Amfilohije i njegovi krvoločni ortaci pitaju, zna se šta bi s muslimanima bilo. Očekivati od duhovnika jedne hrišćanske crkve da se seti Hristove priče o dobrom Samarićaninu bilo bi previše, jer ovakvi kao Amfilohije u te Hristove pričice ne veruju i smatraju ih za budalaštine. Njima reči ljubavi ne znače ništa, oni razumeju samo nasilje, krv i zlo.

Kad za Vaskrs slušamo ovakve poruke najviših crkvenih vođa, postaje nam jasno da je ovde Bog odavno rekao laku noć. A još je jasnije da, kad je u pitanju područje SPC, đavo može mirno da ode na godišnji ili čak višegodišnji odmor, jer ovde za njega nema nikakve rabote. Što bi se Knez tame zamarao kad njegov posao vrhunski obavljaju oni koji se lažno predstavljaju kao menadžeri konkurentske firme “Otac, Sin i Sveti Duh”?