Odbrana svetinja pendrekom i suzavcem

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Ko kaže da se svetinje brane samo u Crnoj Gori? Odbrana svetinja je u punom jeku i usred Srbije. Na čelu odbranaša našla se Vlada Srbije, tehnička, odlazeća ili kakva god već, niko ne zna kakav je ontološki status tog tela koje se trenutno nalazi ni na nebu ni na zemlji. Što nije ni preterano bitno, pošto je reč o telu koje suštinski ne postoji, jer mu je glava u rezidenciji predsednika Srbije.

Vlada Srbije donela je početkom jula odluku da za Srpsku pravoslavnu crkvu iz budžetske rezerve izdvoji milijardu dinara, za radove na Hramu svetog Save na Vračaru. Tako glasi zvanično obrazloženje. U dotično zdanje već godinama i decenijama svako malo država ulaže silne budžetske novce, čak su i od svih građana Srbije izvlačene pare preko doplatnih poštanskih markica, a gradnja nikako da se okonča. Pitaj Boga šta se dešava s našim parama kad se nađu u instituciji koja posluje netransparentno i pritom ne plaća porez. Ili je možda bolje pitati đavola, biće da je to adresa nadležna za ovaj slučaj.

Sveti buđelar parotočivi

Nakon nekoliko dana Vlada u nestajanju je shvatila da je milijardica ipak premala svota za odbranu svetinja, pa je 10. jula donela odluku da doda još 200 miliona dinara iz budžetskih rezervi za izgradnju istog hrama. Ima država para, a srećom u zemlji je sve u najboljem redu, nema nikakve krize, pa zašto da ne odreši kesu za svog odanog duhovnog partnera koji joj pruža nesebičnu podršku. I onda se sveštenik Aleksandar Vlajković iz SAD-a pita: „Zašto posle tri dana od brutalnog prebijanja naroda u Beogradu vrh SPC još uvek ćuti? Zašto još uvek nema bar onog suvoparnog saopštenja koje osuđuje nasilje ma sa koje strane ono dolazilo?”

Kakvo je to pitanje? Bilo je tačno milijardu razloga za ćutanje crkve, a sad ih ima još dvesta miliona. Malo li je na ovu oskudicu? Zašto bi patrijarha Irineja i njegovu dvorsku svitu uopšte potresalo to što policija brutalno premlaćuje studente, naučnike ili što inspektor Nikola Burmaz obara autističnog dečaka s bicikla i besomučno ga šutira? Sveštenik se osvrnuo i na agilnost Informativne službe SPC koja je poslednjih dana izdala dva saopštenja protiv episkopa Grigorija, ali zato mudro ćuti na svakodnevno nasilje nad građanima.

Nije vrh crkve tako sklon molčaniju i tihovanju kad je reč o budžetskim dotacijama, samo treba pogoditi pravu žicu, tamo gde su osetljivi. A najosetljiviji su na levoj strani grudi, tamo gde im se nalazi… Ne, nije to, taj organ nemaju, na tom mestu drže novčanik. Kad im dirneš u buđelar, odmah se episkopi uskopiste, sve ostale muke im deluju kao odveć zemaljske i nedostojne njihovog svetog reagovanja. Dnevni list “Danas” objavio je izjavu vladike Grigorija, nakon čega je usledila salva optužbi iz vrha SPC. Grigorije je rekao: “Više puta sam govorio da ne treba graditi toliko crkava, jer imamo bolnice u kojima nema peškira, papira, gde je sve zapušteno… Teško je gledati sve to jer i to je odraz naše Crkve”.

Patrijarh i par episkopa, metonimija za srpski narod

U saopštenju koje potpisuje nešto što se kliče “Kabinet patrijarha SPC” i što valjda postoji i izvan ovog dokumenta, ovako se veli: “Žalosti nas i činjenica što se jedan od episkopa SPC svrstao na stranu onih koji su do sada jasno pokazali ko su i šta su i da ne žele dobro SPC, a samim tim ni srpskom narodu”. A potom anonimni saopštavač kaže: „Zbog čega je, ili, bolje reći, kome je potrebno da međusobno suprotstavi izgradnju Spomen-hrama Svetog Save na Vračaru, kao crkveni i nacionalni projekat, i epidemiju korona virusa, kao i probleme naše države i naroda u teškoj borbi za život svakoga čoveka?“

Stara, oprobana taktika: prvo poistovetiš sebe sa čitavim narodom, a onda svakog ko te kritikuje proglasiš za neprijatelja srpstva. A ko je patrijarha i taj njegov kabinet ovlastio da sebe identifukuju sa svim građanima koji se izjašnjavaju kao Srbi? Je l’ ih možda taj narod izabrao na demokratskim izborima? I otkud znaju da većina onih na koje se pozivaju ne misle kao vladika Grigorije i sveštenik Aleksandar Vlajković?

Drugi deo saopštenja je još crnji od prvog, jer u njemu stoji tvrdnja da se država bori za svaki život. To je notorna laž, u tome je zapravo uzrok čitavog problema – država se bar dva meseca nije borila ni za čiji život, već je građane lagala da je pobedila koronu, da je sve u najboljem redu i žrtvovala ljudske živote zarad održavanja na vlasti. I takve ubilačke političare podržava vrh SPC-a, pravi dilove s njima, deli im ordenje i uzima pare u zamenu za ćutanje o njihovim zlodelima. Svaka čast, ni neka ozbiljna mafijaška organizacija ne bi bolje.

SPC i vlast, udruženi protiv građana Srbije

Dok su crkvi dodeljivali silne novce, službenici nepostojeće Vlade su udelili i neku crkavicu bolnici u Novom Pazaru, 91 milion dinara, da im se nađe. Zdravstveni sistem Srbije je u kolapsu, ljudi ne mogu da se testiraju, medicinsko osoblje radi u nehumanim uslovima, na izmaku su snaga, nema dovoljno lekara niti kreveta po bolnicama, sa svih strana stižu stravična svedočanstva o ljudskim tragedijama, zdravstvenim ustanovama nedostaje sve – od zaštitne opreme, kiseonika, testova i lekova do osoblja koje sve više oboleva od korone, ljudi imaju visoku temperaturu danima dana i ne može niko da ih pregleda, čekaju rezultate testova i po deset dana, pacijenti leže po bolničkim hodnicima, građani doniraju posteljinu kao pomoć bolnicama, ničeg nema, sve se raspada – a država deli pare crkvi i šakom i kapom.

Država lažira broj umrlih obolelih, predsednik i premijerka neprestano obmanjuju građane, Krizni štab je izgubio svaki kredibilitet i poverenje, niko im ništa ne veruje, premijerka optužuje BIRN - koji je otkrio da se podaci nameštaju - za gubitak poverenja građana, premijerka laže javnost da privatne laboratorije ne žele da rade PCR testove (istina je da im država ne dozvoljava, pretpostavljam da bi to vlastima otežalo lažiranje broja obolelih i preminulih), predsednik koji je dozvolio derbi, predizborne skupove i sva masovna okupljanja optužuje građane za širenje epidemije i preti policijskim časom, predsednik laže da je novopazarska bolnica opremljenija od sličnih zdravstvenih ustanova u Nemačkoj i pokazuje fotografije dijagnostičkog centra u kojem pacijenti uopšte i ne leže…

Dok vlast jednom rukom izlaže građane pogibelji od virusa, drugom rukom njihov novac deli SPC-u, usred najstrašnije epidemiološke krize koja pogađa sve slojeve stanovništva. Nije ni čudo što su se naprednjačka vlast i vrh SPC našli na istoj strani, a protiv žitelja sopstvene zemlje, ipak oni imaju toliko toga zajedničkog. Na primer, prezir prema ljudskom životu, prema čoveku, pojedincu, prema svakom ljudskom biću. Za njih su svetinje Kosovo, zgradurine zvane hramovi, Velika Srbija, državotvorni projekti, novac i moć. Živi ljudi su njima dobri samo kao glasači, punioci budžeta, priložnici crkvi, davaoci novca za punjenje crkvene kase, topovsko meso za ratove na kojima će klerikalno-politička elita sticati bogatstvo i graditi karijere. Većina ljudi ima bolji i humaniji odnos prema kućnim ljubimcima, nego država i crkva prema ljudima, tom narodu koji toliko vole, u koji se kunu, a nema zla koje mu ne bi naneli, samo ako im se to isplati.

Voda se popela do grla

Građanima se najzad voda popela do grla kad je Vučić najavio da će ih ponovo staviti u kućni pritvor. Prvo ih je prepustio ubitačnom dejstvu epidemije zarad izbora i stvaranja privida kako je on u stanju s nečim da se izbori, a potom je namerio da ih ponovo stavi pod ključ. Protesti su inicijalno započeti zbog Vučićeve bahatosti i neviđenog cinizma, potom se svašta događalo, ali kad se sve sabere jasno je da je građanima Srbije dozlogrdilo da im osioni vladar ugrožava goli život i da ih pritom pravi budalama.

Kad se primirila halabuka oko protesta, pokazalo se da je policija premlaćivala i hapsila uglavnom pošten svet, studente, francuske stipendiste, naučnike, građanske aktiviste, doktore nauka, slučajne prolaznike… Njih su ubijali od batina, držali ih u zatvoru po dva dana bez hrane i vode, nisu im dozvoljavali da se jave porodicama, maltretirali ih i fizički i psihički, a šta je bilo s huliganima koji su policiju gađali kamenicama, sa desničarima koji su klicali Ratku Mladiću i napadali Žene u crnom – to je nekako ostalo nepoznato. Možda njih nisu ni hapsili, tu se ionako ne zna ko za koga radi i zašto.

Preko leševa do zvezda

Umanjivanje broja mrtvih, žrtvovanje ljudskih života zarad fotelje, kolaps sistema koji bi trebalo da brine o građanima, upotreba brutalne sile protiv demonstranata – to su najnovija zlodela Vučićevog režima. Tja, ništa novo. Na tome je cela ta velikosrpska kamarila izgradila svoje karijere, do vrha su se peli preko leševa i ljudske nesreće. Uz blagoslov svete matere crkve pravoslavne. Umanjivali su broj žrtava genocida u Srebrenici, kao i svih drugih zločina srpskih snaga, sakrivali su leševe bukvalno a ne samo u statistici, uništavali su sve institucije u Srbiji, a usput su premlaćivali sve one koji su protestovali protiv zločinačkog režima.

Preko trideset godina traje politika zla i destrukcije, usmerena i protiv suseda i protiv sopstvenih građana. Samo sad imaju manje manevarskog prostora u drugim državama, pa su se okrenuli sopstvenom narodu. Naprednjaci su prešli na odbranu svetinja pendrekom, suzavcem, policijskim psima, konjicom i oklopnim vozilima. Dakle, tardicionalnim sredstvima odbrane jedne mrtvorođene politike iz XIX veka koja se i zasniva na lažnim svetinjama, njihovoj ugroženosti i pratećoj odbrani. A svetinje koje brane su zapravo novac, moć, hegemonija, autoritarizam, šovinizam, nasilje, destrukcija, mržnja i prezir prema ljudskom biću.

Izazivanje nestabilnosti u regionu, litije u Crnoj Gori, veličanje Republike Srpske i destabilizacija BiH, stvaranje tenzija s Kosovom, pravljenje paradržave na severu Kosova, otrovne strele prema Hrvatskoj, nepriznavanje granica na Balkanu, veličanje srpstva, negiranje genocida i zločina, uzdizanje masovnih ubica u narodne heroje, falsifikovanje prošlosti, zlostavljanje sopstvenih građana, policijski teror – to su delovi iste slagalice zla i naopakog. Zato istinska promena srpskog društva podrazumeva ne samo svrgavanje Vučićevog režima, već i demontažu čitavog političkog i ideološkog sistema koji uništava sve oko sebe već decenijama.

Nije reč samo o personalnoj ili partijskoj promeni, već o uništenju onog što je omogućilo pojavu raznih miloševića, koštunica i vučića. Da sutra ne bismo ponovo kukali zbog nekog novog diktatora i pitali se kako li je to, pobogu, nama moglo da se desi. Nije dovoljno odseći jedan krak hobotnice, treba uništiti čitavu zver koja je zarobila srpsko društvo. Za početak bi protivnici ove nakaradne vlasti trebalo bar da budu svesni šta treba da promene. Sve drugo je mnogo lakše.