25 °

max 31 ° / min 19 °

Nedjelja

20.09.

31° / 19°

Ponedjeljak

21.09.

31° / 19°

Utorak

22.09.

27° / 21°

Srijeda

23.09.

23° / 22°

Četvrtak

24.09.

26° / 21°

Petak

25.09.

26° / 22°

Subota

26.09.

26° / 21°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Lomača za Dubravku Stojanović

Stav

Comments 5

Autor: Antena M

  • Viber

Lomača za Dubravku Stojanović

Piše: Tomislav Marković

Pošto neprijatelj nikad ne spava, dežurni čuvari srpstva moraju da budu vazda budni na mrtvoj straži kako im ne bi promakao neki podmukli napad na njihov voljeni narod.

Iako su okruženi mračnim silama koje povazdan snuju kako da Srbima dođu glave, izloženi neprestanom udaru belosvetskih zaverenika protiv srpstva vaskolikog i njihovih domaćih pomagača, samoizabrani branitelji srpstva ne odustaju, već budno motre na svaki nagoveštaj opasnosti. Sa spoljnim neprijateljima je lako, jer u tu kategoriju spadaju dobro poznati mrzitelji svega srpskog, uglavnom iz čiste zavisti prema nebeskom narodu i njegovoj uzvišenoj duhovnosti.

U tu ozloglašenu grupu spadaju: Nemačka, SAD, NATO pakt, cela zapadna Evropa, Evropa kao takva, Vatikan, papa, katoličanstvo, protestantizam; Hrvati, Bošnjaci, Albanci, Makedonci, Slovenci, Crnogorci i druge izmišljene nacije; zatim islam, budizam, hinduizam, pa čak i pravoslavci koji nisu baš svetosavski nastrojeni; tu su i prosvetiteljstvo, ateizam, sekularizam, vakcine, latinica, Bil Gejts, Džordž Soroš, zelena transverzala, ljubičasta tangenta, tirkizna dijagonala i još neke geometrijske linije, o geometrijskim figurama i telima da i ne govorimo; potom svi oni koji ne veruju da je Haški tribunal đavolje delo, dakle veći deo sveta; pa onda oni koji veruju da je u Srebrenici počinjen genocid, pa onda osobe koje ne drže da je kosovski mit nešto najvrednije što je ljudski um smislio od postanka vaseljene; potom komunisti, liberali, levičari, levi liberali, borci za ljudska prava, aktivisti za zaštitu životne sredine, zeleni, crveni, narandžasti, crni (tzv. neprijatelji svih boja); tu su i masoni, iluminati, vladari sveta iz senke i debele hladovina, ljudi-gušteri, nindža kornjače i srodni poklonici Novog svetskog poretka.

Spisak neprijatelja nije konačan, svakog dana se dopunjava, ali jasno je da tu spada skoro vasceli postojeći svet, kao i neka bića iz mašte koje to što su izmišljena uopšte ne sprečava da nam rade o glavi. Mnogo je veći problem sa unutrašnjim neprijateljima, njih je teže prepoznati. Srećom, naš mnogoglavi Kerber može da nanjuši neprijatelja na kilometar, kao onaj verni Bokanov pas Tigar koji je umeo po njuhu da prepozna sve srpske izdajnike u Beogradu i Bosni. Bokanov paravojni pas dobio je u međuvremenu brojne nastavljače svog njušećeg dela koji raspolažu istim nazalno-istraživačkim sposobnostima.

Kako prepoznati ustašu

Zahvaljujući izuzetnom daru da prepoznaju strano telo u organizmu nacije, kaljenom u brojnim medijskim linčevima i harangama, naši čuvari ugroženog srpstva uspeli su da otkriju ustaše usred Srbije. Za ovaj poduhvat najzaslužniji su zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić, razni tabloidi među kojima prednjači „Informer“ na čelu sa D.J. Vučićevićem, akademsko krilo „Informera“ (tzv. istaknuti intelektualci) i razni poluslobodni strelci koji nastoje da se bacanjem kamena na označenog izdajnika preporuče nadležnim autoritetima. U opštenarodnu akciju uključila se i studentarija u okviru vežbi iz predmeta „Paljenje lomače 2“, a doprinos su dali i opozicionari poput Bojana Pajtića i Marinike Tepić, u okviru svojih skromnih mogućnosti.

Kamarila samozvanih branitelja srpstva napala je istoričarku Dubravku Stojanović, optužujući je za kojekave izmišljene krimene kao što su saosećanje sa Antom Pavelićem, simpatije prema ustašama, negiranje genocida i slične budalaštine. Sve je počelo Vesićevom najavom da će menjati imena beogradskih ulica i obračunati se sa restlovima kletog jugoslovenstva – sve što podseća na bivše republike SFRJ počistiće metlom i sunđerom. Najavio je i da će Zagorska ulica dobiti ime po Blagoju Jovoviću koji je, navodno, izvršio atentat na Antu Pavelića. Na to je reagovala Dubravka Stojanović, nastojeći da unese zrno razuma u ovo mahnitanje.

Medijska haranga

U njenoj izjavi za portal nova.rs čuvarima srpstva posebno je bio zanimljiv sledeći deo: „'Poseban problem je davanje ulice Blagoju Jovoviću, čoveku koji je pokušao atentat na Antu Pavelića, nakon kojeg je ovaj i umro. Davanje ulice tom čoveku znači da Beograd podržava uzimanje pravde u svoje ruke, da slavi krvnu osvetu, ubice i nasilnike’, upozorava Dubravka Stojanović. Ante Pavelić, podseća ona, nije nažalost odgovarao pred sudom za svoje monstruozne zločine.

'Ali, slaviti njegovog ubicu i to na ulicama glavnog grada je poruka da, u slučajevima kada pravda nije bila dostižna, imamo pravo da je sami sprovedemo oružjem. To je necivilizacijski sunovrat, to je slavljene osvete, principa  ‘oko za oko’ i slanje poruke da je svako nasilje dozvoljeno. To i jeste princip ove vlasti i ona to nedvosmisleno slavi promenom imena ulice’, ukazuje Dubravka Stojanović”.

Ništa od inkriminisanih optužbi ne može se pronaći u izjavi Dubravke Stojanović, ali lovcima na nepostojeće ustaše to nije smetalo da krenu u medijsku harangu.

U odbranu Dubravke Stojanović, činjenica, zdrave pameti i prava na mišljenje briljantne tekstove napisali su Srđan Milošević za Peščanik, Teofil Pančić za “Vreme” i Aleksandar Pantović za Tacno.net; o kreiranju mita o Blagoju Jovanoviću pisao je Vlatko Sekulović za “Danas”, za isti dnevni list Snežana Čongradin je uradila intervju sa Dubravkom - ali, naravno, to nije pomoglo da se haranga zaustavi.

Udruženje “Krokodil” pokrenulo je peticiju protiv progona i poziva na linč kritičkih istoričara u kojoj stoji: “Zbog javno iznesenih stavova, tendenciozno interpretiranih do krivotvorenja, koji se ne uklapaju u dominirajuću ideološku matricu i zbog kritičkog pristupa autoritarnom režimu u Srbiji, profesori Dubravka Stojanović i Nikola Samardžić izloženi su nezapamćenoj hajci i gebelsovskom targetiranju od strane režimskih medija, predstavnika vlasti i grupe ultradesničarskih intelektualaca-huškača.

Sa žaljenjem konstatujemo da se i jedan broj opozicionih aktivista i medija uključio u kampanju režima protiv dvoje targetiranih istoričara”. Peticiju je potpisalo preko 500 ljudi, ali to ne umanjuje žar s kojim čuvari nacionalne vatre dodaju suve tekstualne grančice na razbuktalu medijsku lomaču.

Originalan doprinos naučnoj metodologiji

Sve se odvija po već hiljadu puta viđenoj matrici: nacional-paranoici obeleže nekog ko im nije po volji kao izdajnika, autošovinistu, ustašu, baliju, komunjaru, izroda – a potom krene medijsko razapinjanje i priprema za odstrel. Kriterijum za otkrivanje izdajnika je jasan, o čemu je sjajno pisao istoričar Srđan Milošević u pomenutom tekstu: “Jedini kriterijum ispravnosti i apsolutna indulgencija je – ‘srpsko stanovište’. (…) Računa se samo „ispravnost“ nacionalnog stanovišta, u večnom nesvetom ratu protiv svega što nije u skladu sa zaumnom vizijom homogenizovanog svetosavskog Srpstva, ujedinjenog u državoidnom zabranu, skrojenom po aršinima uskogrudog etnocentrizma u kojem nema mesta za bilo šta univerzalno”.

Jedini novitet možda bi se mogao pronaći u tekstu istoričara za specijalne anticrnogorske operacije Aleksandra Rakovića, objavljenom u listu “Danas”.

Tu ovaj kreativni istorik daje sasvim originalan doprinos naučnoj metodologiji i obogaćuje svetsku riznicu proučavanja istorije novim pristupom faktima. Veli Raković: “Blagoje Jovović je svoje svedočanstvo izneo 1998. mitropolitu crnogorsko-primorskom, Amfilohiju Radoviću, u manastiru Ostrog, pošto je prvi put nakon odlaska u emigraciju posetio Jugoslaviju. Jovović se ispovedio u svetinji gde se nalaze mošti Svetog Vasilija Ostroškog, na mestu posebno svetom za Bjelopavliće ali i čitav srpski narod. Tu se ne daju lažni iskazi”.

Eto novog, ali sasvim pouzdanog načina da se utvrdi istorijska istina, pogotovo kad je reč o povesnim zbivanjima čiji smo savremenici – dovedeš svedoka ili aktera događaja na Ostrog da se ispovedi, a on izgovori samo istinu i ništa osim istine, jer se – kako je naučnom metodom gledanja u kristalnu četničku kamu utvrdio Raković – tu ne daju lažni iskazi. Ako se dotični akter upokojio u Gospodu, valjalo bi porazmisliti o organizovanju spiritističke seanse u manastiru i prizivanju pokojnikovog duha koji bi se ispovedio posthumno. Ne deluje baš pravoslavno ni hrišćanski, ali kao da je to Amfilohiju i Rakoviću neki problem, oni nisu stigli ni do starozavetnih proroka, već su se zaglavili na veličanju “svete osvete”.

Jovović, preteča Grupe 69

Usput budi rečeno, moram priznati da sam duboko razočaran manjkom inventivnosti koji pokazuju patrioti maskirani u istoričare glede stvaranja mita o Blagoju Jovoviću. Iz aviona se vidi da je u pitanju najobičnija sklepotina od narativa, lošije skrojena od Frankeštajna, koja puca po šavovima na prvi ili bilo koji drugi pogled. Budući da je materijal kojim raspolažu prilično jadnog kvaliteta, te da se od toga ne može sastaviti ništa uverljivo, trebalo je obrnuti pristup i otići u suprotnom smeru. Kad već lažeš, pusti mašti na volju.

Mogli su lepo da konstruišu priču kako je Jovović još tokom Drugog svetskog rata izvršio atentat na Pavelića, dok su ustaše u Jasenovcu klale punonom parom, a Blagoje zajedno sa ustašama jurišao na antifašiste iz NOP-a. Budući da mu je poglavnik bio fizički nedostupan, Jovović je pribegao napadu telepatskim signalima u sklopu neokortikalnog rata, pa je snagom čiste srpske misli zadao smrtonosni udarac Paveliću od kojeg je ovaj petnaestak godina kasnije preminuo.

 Time je Jovović postavio temelje za formiranje čuvene parapsihološke Grupe 69 koja je 1999. godine telepatskim moćima obarala NATO avione. Kritičari bi mogli reći da ova verzija zvuči potpuno neverovatno, na šta mogu da uzvratim protivpitanjem: A postojeći narativ o Blagoju vam deluje verovatno i moguće?

Srbi kao potrošni materijal za izgradnju proširene Srbije

Učesnici medijskog linča dobro znaju da su njihove optužbe na račun Dubravke Stojanović čista izmišljotina. Jesu pokvareni, ali nisu idioti. Njih istina i činjenice ne zanimaju, inače se ne bi služili gnusnim falsifikatima. Takođe, njima ni do kakvih srpskih žrtava nije stalo, kao što su potpuno ravnodušni prema sudbini Srba u koje se zaklinju.

Za njih su životi konkretnih živih bića samo potrošni materijal za izgradnju njihove velike ideje koja se svodi na teritorijalno proširenje Srbije i stvaranje društva u kojem neće biti slobode misli i govora, ljudskog dostojanstva, ravnopravnosti, jednakosti pred zakonom, poštovanja ljudskih prava, tolerancije, umetnosti, nauke, kulture, napretka i sličnih trica i kučina.

U tom društvu nalik na vojnu karaulu stanovništvo mora biti u konstantnom stanju ugroženosti, okruženo neprijateljima, podrivano iznutra, u beskrajnom ratu protiv svih koji nisu “mi”. A ko smo to “mi”, ko ima pravo da pripadne tom famoznom prvom licu množine određuju, naravno, samozvani branitelji srpstva i neovlašćeni tumači narodne volje.

Svim tim antonićima, trifkovićima, krestićima, rakovićima, samardžićima, lomparima i ostalim vučićevićima neophodna je neprestana proizvodnja neprijatelja.

Jer ako nema neprijatelja, onda prestaje i potreba za braniteljima ugroženog srpstva, a u tom slučaju oni prosto ne bi znali šta sa sobom da rade, to bi im potpuno obesmislilo egzistenciju. Neprijatelj čak ne mora biti ni ljudsko biće. Pre 11 godina po tabloidima se zavrtela priča o tramvajima zagrebačke proizvodnje koje je trebalo da kupi Beograd, ali do toga nije došlo. Tada je Đilasov tabloid „Press“ - u kojem je urednik bio Dragan J. Vučićević - pisao da su se „mogle čuti spekulacije da tramvaj nije izveden na ulicu zbog prednjeg stakla koje je podsećalo na veliko slovo 'U’".  Eto, nekad je tramvaj bio ustaša, a danas je ustaša Dubravka Stojanović. Ne znam da li to treba posmatrati kao napredak.

Cilj ovakvih hajki je onemogućavanja bilo kakve suvisle, racionalne rasprave o bilo kom društvenom, kulturnom i političkom pitanju. To nije borba protiv neistomišljenika, već pre bitka protiv mišljenika, protiv svakog ko se usuđuje da koristi sopstvenu pamet i da se odaje poroku mišljenja. Uz to neminovno ide i legitimacija nasilja, čim ukineš mogućnost dijaloga a onog ko misli označiš kao neprijatelja, tu nema više prostora za reči, ostaje samo gola toljaga. Jer nikom od ovih nacionalnih dušebrižnika nije ni stalo da nađe argumente i dokaze za ono što govori.

Njima to nije potrebno, njima treba sila koja će ućutkati svakog ko se drzne da misli. Ti tražiš argumente, razmišljaš, probijaš se kroz magle i nedoumice da bi se približio istini, a on pujda masu na tebe da te zatuče.

Slučajni nacionalisti

Tako su se oduvek stvarala nesrećna društvena uređenja „u okviru kojih su bičevi i batine, vješala, krvnici i topovi bili jedinim dokazom istine“, kako lepo reče Krleža. Ništa novo. Naši savremeni zagovornici toljage kao jedinog dokaza istine u suštini nisu čak ni nacionalisti, iako se neprestano kunu u taj „svoj narod“ koji su nabavili ko zna gde. Pre su to – da parafraziram jednog njihovog pojmotvorca – slučajni nacionalisti.

Izdaju se za profesionalne ljubitelje roda svog prosto jer je nacionalizam dominantan, prisutan, trenutno je u ponudi. U nekom drugom vremenu i prostoru bili bi podjednako dobri staljinisti, inkvizitori, progonitelji jeretika... Ako u osnovi tvoje vizije sveta stoji lomača, prilično je svejedno da li na njoj gori veštica, arijanac, trockista, buržuj, bogumil ili ustaša. Važno je samo da ti autodafe ogreje kilavo srce.

Decenijama slušamo jednu te istu nacional-šovinističku retoriku koju prate ratni bubnjevi, gruvanje topova i marširanje vojničkih cokula. Decenijama naše društvo oblikuju dežurni čuvari srpstva po svojoj rušilačkoj meri. Otkad su branitelji nacije počeli da spasavaju svoje voljene Srbe od ugroženosti, nesrećni objekti njihove ljubavi pretrpeli su najstrašnije katastrofe koje mogu da zadese jedan narod, od siromaštva do izbeglištva, od ratova do terora, od dikatature do političkih ubistava, od masovne emigracije do sunovrata svih vrednosti i pada u spiralu destrukcije koja se ne zaustavlja.

I  sve to im je bilo malo, nego i dalje nastavljaju sa odbranom ugroženog srpstva, vodeći ga u provaliju. Ako čuvari srpstva ovako nastave da brinu o svom voljenom narodu, uskoro neće imati koga da vole. Zanimljivo bi bilo malo detaljnije razmotriti šta  to srpski nacionalisti imaju protiv Srba i zašto žele sve da nas unište. O tome ćemo nekom drugom prilikom. Da parafraziram jednog osvedočenog izdajnika, autošovinistu, otpadnika i izroda: Dosta je svakom tekstu zla svojega.

 

Komentari (5)

POŠALJI KOMENTAR

Bijeli Pavle

Olivera Radosavljevic je napisala knjigu Stereotipi srpskih intelektualaca a mi Crnogorci se zahvaljujemo Crnoj Gori sto ne pripadamo klerofasistickom kleptomanskom srpskom narodu

Marquez

Predivan i stručan tekst. Postoji bolest koja se naziva "kolektivna paranoja" (strah od drugog i drugačijeg. Fobija proganjanja...) Kada bi se svi simptomi preslikali na jednu jedinu osobu, ona bi završila na Psihijatriji. Gdje li će sa ovakvim bolesnim društvom?

sloobo

Nastavak- Najuminij su na stub srama- intelektualci, novinari... Ponavlja se ludilo devedesetih, i u Srbiji i CG. Rusko-srpski pravoslavni Isil je Spc. Oni će u Crnoj Gori praviti pravoslavnu džamahiriju. Pravoslavni vrač Amfilohije izlapio šizofreniše nepovezanim izjavama.