Odbrana vjerskih osjećanja: Na lomaču sa bezbožnim srpskim klasicima!

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Osvežilo u Crnoj Gori, a talas hladnog vazduha se prelio i u Srbiju. Nakupili se tmasti svetosavski oblaci, živa u termometru se naglo spustila i krenula put Kolime, a sa tmurnih nebesa prokapljuju tužbe, direktno iz Nebeske Srbije. Prvi vesnik svežine je  krivična prijava protiv Zorana Kesića zbog navodnog izazivanja verske mržnje i netrpeljivosti prema vernicima Srpske pravoslavne crkve. Prijavu je podneo novosadski advokat Nemanja Aleksić, jer su mu povređena najdublja verska osećanja. Koliko su duboka ta osećanja nije poznato, jer nisu izvršena batimerijska merenja, čak ni višezračni ehosonder prosto ne dobacuje do tog ponora.  

Aleksić je od ranije poznat organima gonjenja zbog neuspele prevare u kojoj je učestvovao zajedno sa današnjim sekretarom Vojvodine za zdravstvo Zoranom Gojkovićem, ali su se obojica spasli postupka pred sudom, uplativši novac u dobrotvorne svrhe. Još tad se videlo da je reč o čoveku nežnih verskih osećanja koje i najmanji humoristički lahor može teško da ošteti.  Šta je to toliko pogodilo suptilnu Aleksićevu dušu? Par rečenica iz emisije „24 minuta“ koje se odnose na izbore u Crnoj Gori: "Glasačima u Crnoj Gori izgleda se najviše svideo upravo Vasilije Ostroški, koji iz opravdanih razloga nije mogao da učestvuje na izborima, ali je zato iscimao svog ‘pi-ara’ Amfilohija Radovića, da po prvi put u životu izađe na izborno mesto i glasa. Dobro, tehnički, izađe iz džipa pa glasa. No iz čega će?"

Politička karijera svetog Vasilija

Taj mali komentar bio je tek puko nadovezivanje na izjave lidera koalicije „Za budućnost Crne Gore“ koji su tvrdili da je na izborima pobedio sveti Vasilije Ostroški, te na silne predizborne pretnje upućene biračima – ako ne glasate kako Bog i Risto zapovedaju, stići će vas kletva svetog Vasilija. Sve te izborne poruke već deluju kao satira, tako da je inkriminisani komentar zapravo bezazlen. Moglo je to i mnogo drastičnije. Na primer, kakvi su dalji politički planovi svetog Vasilija? Da li planira da se posveti političkoj karijeri? Hoće li učestvovati i na sledećim izborima? Da li bi akatist svetom Vasiliju mogao da postane državna himna? Hoće li se i neki drugi svetitelji aktivno uključiti u politički život? Mogu li i neki rimokatolički sveci da učestvuju na izborima?

Šta je sa političkim opredeljenjima drugih nebeskih bića? Da li su anđeli Božji levičari ili desničari? Šta ako na sledećim izborima opozicija kao protivkandidata svetom Vasiliju isturi svetog arhangela Mihajla? Na čijoj će strani biti Bogorodica? Pošto je duša besmrtna, da li bi se mogao doneti zakon po kojem i upokojeni u Gospodu imaju pravo glasa? Da li bi se u tom slučaju moglo organizovati glasanje u Raju? A šta ćemo sa onima koji su završili u paklu? Ako zatvorenici na zemlji imaju pravo glasa, da li bi to trebalo da važi i za žitelje ada? Da li je pravedno ukidati osnovna građanska prava samo zbog večnog prokletstva? Kako obezbediti tajnost glasanja na onom svetu, ako znamo da Bog sve vidi?

Svetosavski komesari

Svašta čoveku padne na pamet kad neko počne da bulazni o pobedi svetitelja na parlamentarnim izborima. Aleksić u izjavama Krivokapića, Milačića & co. ne nalazi ništa uvredljivo niti blasfemično, pošto oni svetog Vasilija koriste u ideološke i političke svrhe koje su mu bliske, ali se nameračio na jedan bezazlen humoristički komentar. Kako sam Aleksić, kao stručnjak za humor, satiru, novinarstvo, slobodu mišljenja i književne žanrove reče: „Nema tu satire. Satira je kad ne vređate. Ovde vređate moja najdublja religijska osećanja. Kesiću će suditi Bog i Sveti Vasilije, slava mu i milost”. A ni teologija mu ne ide loše: “Ne zaboravimo, sveti Vasilije je živ. On je svetac. I ne može mitropolita Amfilohija da izvrgava ruglu i da ga naziva pi-arom”. Pošto je svetitelj živ, on onda može i da učestvuje i pobedi na izborima, sasvim logično, ali s tim niko ne sme da se sprda, jer se dežurni inkvizitori s tim ne slažu.

Takođe, svetosavski komesari će propisati i kojim tačno imenima je zabranjeno nazivati episkope, mitropolite i patrijarhe, a svi koji se o zabranu ogluše završiće na sudu, a potom u zatvoru. Mada ne bi bilo loše ni napraviti neki logor za pojedince sklone svetogrđu, šteta samo što je Sibir daleko. Kao što su u vreme inkvizicije jeretici goreli na lomačama, kao što su u doba staljinizma ljudi osuđivani jer pišu "kontrarevolucionarne paskvile protiv vođe Komunističke partije i sovjetske države" (recimo, Osip Mandeljštam), tako bi danas trebalo presuđivati svakom ko se usudi da zucne nešto protiv vođa Srpske pravoslavne crkve.

Antologijski primeri teokratije

Zapravo, to se već događalo, i to u nedavnoj prošlosti. Zorana Petakova, profesora istorije i antifašističkog aktivistu, tužio je 2005. godine episkop bački Irinej Bulović zbog uvrede. Petakov je u jednoj televizijskoj emisiji rekao da ga “interesuje uloga delova Srpske pravoslavne crkve u finansiranju i podstrekivanju desno ekstremističkih i profašističkih grupacija i njihovom, kako bih rekao, zbrinjavanju”, te izjavio da su Irinej, Artemije, Amfilohije i Atanasije “četiri jahača Apokalipse”. Par godina kasnije sudija Miroslav Bošnjak osudio je Petakova da plati sto hiljada dinara, ovaj je to odbio, kazna je preinačena u sto dana zatvora koje je osuđenik, na sreću, odležao u kućnom pritvoru. Ta presuda je antologijski primer teokratije usred navodno sekularne države, u njoj je citirana definicija episkopa iz knjige “Veronauka u kući”, bilo je i ovakvih bisera: “Episkopski čin koji ima privatni tužilac i koji se ne može odvojiti od njegove ličnosti”, a prilikom izricanja presude moglo se čuti da je Petakov "uvredio i sudiju, kao kršteno lice".

Ne znam šta je u metafori “jahač Apokalipse” toliko uvredilo njegovo preosveštenstvo Irineja. Možda ne ume da jaše? Ili ima konja koji se ne zove Apokalipsa, a nije ni ženskog roda? Ili misli da je za episkopskog dorata jedino dostojno ime Incitatus? Bog će ga znati, mada je pitanje da li božansko sveznanje dopire do ovakvih neispitanih dubina nežne, lako uvredljive duše srpskog episkopa.

Tih koštunjavih godina još jedan episkop se našao uvređen.  Vladika vranjski Pahomije, dečja radost, podneo je 2006. godine tužbu protiv umetnika Živka Grozdanića i "Art klinike" zbog "uvrede ugleda i časti istaknutog velikodostojnika" Srpske pravoslavne crkve. Episkop se našao uvređen instalacijom "Vladika Pahomije na Bulevaru sumraka", nije mu se dopalo kako je predstavljen u umetničkom radu, pa je hteo da proveri na sudu kako stoje stvari sa tim umetničkim slobodama i ostalim izmislicama stranim pravoslavnom biću. Međutim, vladika je brzo odustao od tužbe, pa smo ostali uskraćeni za priliku da vidimo crkvenu cenzuru umetnosti na delu.

Zlo vreba iz knjižara, biblioteka, čitanki i školske lektire

Za svaku pohvalu je budnost koju pojedinci odani veri iskazuju u nadzoru nad blasfemičarima kojima ništa nije sveto. Opustilo se to sve i izbezobrazilo, misle došla nekakva sloboda, pa mogu da pričaju i pišu šta hoće. Evo, recimo, mitropolita Amfilohija već decenijama zovu Risto Sotona, a čovek uopšte ne liči: nema ni rep, ni kopita, ni rogove. Toliko se namnožilo tih bestidnika koji neprestano vređaju verska osećanja prefinjenih pravoslavnih duša da će sudovi imati posla godinama dok svu tu bezbožničku žgadiju ne strpaju u kazamate.

Međutim, s tugom moram da konstatujem da glavne opasnosti po naše pravoslavno biće i žiće prolaze ispod radara svetosavskih komesara. Lako ćemo mi da se obračunamo sa savremenicima, lepo presaviješ tabak, podneseš tužbu, a sudija kao kršteno lice uplašeno od crkve i vlasti završi ostatak posla. Ali, mnogo strašnije zlo vreba iz knjižara, biblioteka, škola, čitanki i školske lektire. Naša deca su izložena podmuklom delovanju bezbožnih pisaca, verska osećanja mladeži se urnišu, a niko od nadležnih ne reaguje. S tom praksom nerazumne tolerancije prema svetogrdnicima se mora prestati, dosta je bilo njihovog zuluma, kad je već osvežilo mogli bismo i da pripalimo neku lomaču i spalimo blasfemične spise nekrsta i prokletnika.

Pijanac, razvratnik i bezbožnik Đura Jakšić

Što je najgore, neki od tih bezbožnika i neprijatelja vere proglašeni su klasicima srpske književnosti, uvukli su se na mala vrata u školske programe, samo zato što crkva i verno stado nisu bdeli na mrtvoj straži. Evo, recimo, romantičarski pesnik, pripovedač i slikar Đura Jakšić, čije se pesme nalaze u lektiri, a knjige mogu pronaći u svim knjižarama i bibliotekama, pisao je ovakve stihove kojih bi se zgrozio svaki branitelj svetinja:

“Kaluđeri

Gled'o sam vam metanije,
Kad varate Boga živa;
Gled'o sam vas, gde se pije,
Gde se jede i uživa.

Sluš'o sam vas, kad kunete
Svoje stado, svoje verne,
I kad tajni prizovete,
Licemerni, licemerne!

Gled'o sam vas — ne da nisam,
Kad razbludom usplamtite;
Gled'o sam vas, ne da nisam,
Licemerni, upamtite!”

Nije bi lud arhimandrit Sava kad je bistu Đure Jakšića uklonio sa Lipara, iz porte manastira svetog Đorđa, i bacio na smetlište, gde joj je i mesto. Srušio je arhimandrit ne samo bistu, već i postament, što je obrazložio rekavši da „pijancu, razvratniku i bezbožniku Đuri Jakšiću, koji je razgovarao sa pticama, umesto da ide u crkvu, nije mesto u crkvenoj porti”. Arhimandrit je mislio na pesmu “Na Liparu” koju je Jakšić i napisao dok je učiteljevao u obližnjoj školi 1866. godine, a koju nevina deca uče u školi, ne znajući kakav satanski otrov prodire iz stihova u njihove nejake umove.

Napije se čovek, pa halucinira, priviđa mu se da dijalogizira s pticama o svojim jadima, pernate živuljke mu pritom i odgovaraju, pa o tome napiše pesmu, i još rimovanu! I šta? Sutra dete poraste, postane čovek, i umesto da ide u hram Božji, ono počne da diskutuje sa nekim lokalnim vrapcima i golubovima, i završi u ludnici. Ili, što je još gore, završi kao svetitelj Rimokatoličke crkve, poput Franje Asiškog koji je takođe razgovarao sa pticama i drugim zverinjem, lud čovek.

Maniti Laza Kostić

Nije Đura jedini hulitelj među romantičima, tu je i onaj maniti Laza Kostić kog naša nezaštićena deca već decenijama čitaju, jer dežurni čuvari vere dremaju. Evo kako taj bezbožnik piše o Bogu u pesmi “Ej, ropski svete”, da te Bog sakloni:

“Ej, ropski svete!
kuda ću pobeći s obraza tvoga,
s obraza tvoga trpežljivoga?
Da propadnem u zemlju
od ljute sramote sa tvoje grehote?
Il’ u nebo da skačem?
U nebo?
Ta tu je tek
najropskije blaženstvo
blaženih robova,
najveća samovolja -
Bog!

A nebo?
Nebo je samo
ugnuta stopa gospoda boga,
njome da zgnječi samrtnog roba
do poslednjeg droba.
A što se diglo tako visoko,
to bi da vidi, pa da uživa
kako se roblje
previja, kida.
Ej, ropski svete, pod otim nebom!
ej, zvezdice sjajne,
štrecavi žuljevi na božjoj stopi!
Valjda kroz vas probi
cikut i vapaj mučenički,
pa kroz svako tako prociknuto mesto
proviru zraci božje milosti
tanko, štedljivo, kao što vladari na zemlji
kolajne dele,
kolajne sjajne i reči lepe
tebi, ropski svete!

Bog deli milost na kašičicu, nebo je njegova ugnuta stopa kojom bi da zgnječi ropsko čovečanstvo, Bog prvo raspali nevoljnike a zatim uživa posmatrajući ih kako pate, kao nekakav vrhovni sadista, zvezde su žuljevi na Božjoj stopi… Pa posle zašto smo se otuđili od vere naše pravoslavne, svetosavske. Pored ovakvih klasika, dobro je da neko uopšte ide u crkvu. Načitalo se to grčkih tragedija i Šekspira u originalu, povelo se za kojekakvim belosvetskim šizmaticima i paganima, i završilo kao hulitelj.

Posthumna ekskomunikacija Rastka Petrovića

Kad su nam romantičari ovakvi nekrsti, nije ni čudo što su avangardisti totalno zabrazdili u svetogrđe. Setimo se samo Rastka Petrovića, čija su dela takođe u lektiri. Taj pariski đak tekst “Spomenik Putevima” završava sledećim stihovima:

“Naš Hrist sad u vrtu
Okrugao i crn od mahagovine
– muški mu znak dopire do kolena –
Sa očima belim: to je Crnac na rtu,
Koga je krstila zbog istine
Ljubavi cela vasiona.
Pije i pije, ah pije sa mornarima
Sam špiritus i milujući sve žene
Pod drvima priča o krvavim žalovima.
Sanjate li vi o ljubavnicama, moji prijatelji,
U vrtovima?”

Nije patrijarh uzalud nameravao da ga zbog navedenih stihova ekskomunicira iz Srpske pravoslavne crkve još početkom 1922. godine. Da nije bilo posredovanja Stanislava Vinavera, Rastkovog prijatelja, koji je patrijarha znao još dok je bio episkop u Šapcu, nema sumnje da bi pesnik bio isključen iz crkve. Ovako je Rastko napisao pomirljivu “Izjavu”, pravdao se pred duhovnim vlastima i na tome se sve završilo. Ali, vreme je da se taj proces obnovi, sad kad je najzad osvežilo. Ne damo svetinje! Ne damo da nam neki umišljeni pesnici skrnave ono što nam je najsvetije! Napolje iz lektire! Na lomaču s njim ili bar s njegovim delom!

Avangardni udar na veru: Branko Ve Poljanski i Moni de Buli

U to vreme Branko Ve Poljanski je napisao pesmu "Laso materi božjoj oko vrata" u kojoj su i sledeći stihovi:

"Mati božja

upravo je nastupila u City-Baru.

Jojojoooj

da znate koliko će biti novorođenih

Hristova

koji će imati hereditarni sifilis".

Niko Poljanskog nije tužio, niti se iko pobunio zbog povrede verskih osećanja, ali nikad nije kasno za obračun sa bogohulnicima. Krajnje je vreme da u krivični zakonik unesemo novo zlodelo – “povreda verskih osećanja, pogotovo najdubljih” i da to bude krivično delo koje ne zastareva. Tih godina pojavio se izvesni Moni de Buli koji je javno priznavao ko je i šta je (“Ja nisam pesnik! Ja sam razbojnik!”), ali to kao da niko od nadležnih čuvara vere i poretka nije primetio. O kakvom se subverzivnom elementu radi dovoljno govori njegova pesma “Sotona” iz knjige “Krilato zlato”. Umesto da naruži neprijatelja Boga, palog anđela, kneza ovog sveta, Moni de Buli piše ovakve besmislice:

“Sotona, ta lukava sumporna so tone u neke tužne, koketne, čas kudrave, čas garave tonove. Februar miluje oluje. Jul simulira sad Luja velikog sad perzijskog vezira. Kakva radost! Za Bertu, Roberta i Norberta. Britva pak uverava našeg svetog brata da ničije oči ne liče na ma čije. Na primer: čamac. U njemu vatra. Na primer: vrata. U njima samac. Na primer: mir. U njemu: munje.”

Bože me sačuvaj i sakloni, kakva su ovo beslovesna nagvaždanja, i to mi je neka poezija. Nije ni čudo što je ovaj nazovi pesnik bio zaboravljen, a još manje čudi što ga je od zaborava otrgao niko drugi do Radomir Konstantinović. Posle su mu štampali i knjige, i to više puta, još nije ušao u lektiru, koliko znam, ali ta opasnost uvek vreba. A čak i da ne postane obavezno štivo za školarce, njegove hule su dostupne po bibliotekama i antikvarnicama, treba sačuvati srpsku svetosavsku omladinu od ovakvih pošasti.

De Bulijeve pesme su samo naizgled bezazlene i manje opasne od otvorenih blasfemičara koje smo naveli, ali evo šta o njemu kaže nepomenik Konstantinović: “Ničega mrgodnog, toržestvenog, dostojanstveničkog (u duhu maga i vrača posvećenih u tajnu azbuku, u tajne alhemijske radnje) u njegovom stavu, sve je profano zato što je proizvoljno, pa zato pred njim ne može da se ponovi reč o ‘diktaturi duha’, iz herojskog doba nadrealizma: on je cviljenje praznine, koja pređe u smeh da bi se ponovo negde, između dva grcaja, između dva talasa lakoće, ispod površine sjajne nebrižljivosti, čak naoko bezbrižnosti, ponovo naslutila”. Tamo gde je sve profano, ništa nije sveto – eto kakav se otrov krije u ovoj poeziji. Kako u apsolutno profanom svetu da sačuvamo svetinje kad nikakvih svetinja tamo nema? Lomača je majka.

Aleksandar Vučo: Recipročna trampa crkve i države

Desetak godina nakon onih Rastkovih nesrećnih stihova, Aleksandar Vučo napisao je čitavu poemu “Ćirilo i Metodije” u kojoj ne samo da se ruga našim svetinjama, udara na očeve slovenske pismenosti, na svetitelje direktno, nego i dovodi u pitanje simbiozu crkve i države, simfoniju koja je naša tradicija još od srednjeg veka:

„Jer zašto bi pravoslavna filozofija istine

svojom Ćirilo-Metodijskom idejom i metodom

U cilju što jačeg savlađivanja slobode misli i slobode želja

Hotimice pledirala:

a) Za renesans ’naše’ klasike u svima pravcima misli i dela

b) Za bogovečnost kao jedinu kategoriju novozavetnog života i mišljenja

I najzad

c) Za pravoslavno sveslovenstvo kao prolog pravoslavnog svečovečanstva…

Ako se tom uspelom transakcijom između crkve i države

Procvetalom kroz žižu vekovnih religioznih iskustava

I sazrelom u klještima vekovnih ekonomskih prevlasti

Ne bi u krajnjoj liniji raznedrio sveključ recipročne telesne i duhovne trampe

Kojom se ekonomski faktori građanskog društva

I bogoosvetljeni bogoupodobljeni predstavnici hrišćanske crkve

Još uvek kao skotovi pomamno hrane“.

O ovim stihovima Radomir Konstantinović (ko bi drugi?) u “Biću i jeziku” kaže: “Ne može se dovoljno naglasiti moralni značaj ovih stihova; oni nepogrešno otkrivaju ‘recipročnu telesnu i duhovnu trampu’ crkve i države u času kada su napisani”. Pa šta fali trampi crkve i države? Nećemo valjda da pristajemo na onaj kleti sekularizam, da odvojimo crkvu Gospodnju i državu narodnu, da odstranimo episkope od državnog budžeta i tako počinimo smrtni greh.

Ubačeni antipravoslavni elementi

Taj Konstantinović je našoj pravoslavnoj službi odavno poznat, em je napisao ozloglašenu “Filosofiju palanke”, em je napisao roman “Izlazak” sa ciljem da opravda Judu Iskariotskog i još su mu dali NIN-ovu nagradu. Sve je bilo malo tim komunistima koji šire bogomržnju i bratomržnju, nego mu sad štampaju i sabrana dela. Ne trebaju našem napaćenom narodu nikakva sabrana dela kojekakvih bezbožnika, već isključivo sabranost i sabornost oko nadležnog arhijereja koji će vernoj pastvi lepo reći šta treba da čita, misli, govori, radi i, eventualno, koga da prikolje.

Navedeni primeri su samo vrh ledenog brega iz pakla, pune su nam knjižare, biblioteke i školski programi ovakvih napada na crkvu i svetinje, a niko ne reaguje. Malo je bezbožnim izdavačima zla domaćega, nego još i prevode kojekakve bogomrsce, i teraju nevinu pravoslavnu decu i omladinu da čitaju te gadosti. "Uliks" Džemsa Džojsa počinje scenom u kojoj se parodira hrišćanska misa, u "Majstoru i Margariti" Bulgakov izvrće naglavce novozavetnu priču o Hristu, u "Braći Karamazovima" Ivan Karamazov izlaže najstrašniju ateističku argumentaciju kojoj čak ni iskušenik Aljoša ne može da se odupre,  Niče se svom snagom obrušava na hrišćanstvo, Šarl Bodler u "Cveću zla" piše "Litaniju Satani" itd. Koliko je pošast hule uzela maha najbolje se vidi na primeru "Oblaka u pantalonama" Vladimira Majakovskog, poeme koja je deo školskog programa. A u toj poemi ovaj zli boljševik otvoreno preti Bogu ubistvom:

“Mišljah – Božanstvo si, svemoguće, staro,
a ti si nedoučeni, majušni bogić samo.
Vidiš, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, što si tamjanom opijen,
rasporiću odavde do Aljaske!”

Dositej Obradović kao hepo kocka

Nadam se da je sad malo jasnije u kakvoj se opasnosti nalazi srpska omladina izložena na milost i nemilost bezbožnoj propagandi srpske i svetske literature. Koliko je snažna ta propaganda dovoljno govori i činjenica što joj je svojevremeno podlegao i naš čuveni pravoslavni pesnik, najveći vernik među poetama, stručnjak za najskuplje srpske reči - ćerkama je dao imena po sestrama koje se spominju u “Oblaku  u pantalonama”, tom vrhuncu bogoborstva i blasfemije. Ako je pesnik koji je napisao najlepše molitve Bogorodici podlegao, šta će tek biti s našom nejakom decom, još neutvrđenom u veri otaca?

Zato pod hitno treba formirati crkvenu komisiju koja bi pomno pregledala školski program i lektire, a potom bibliotečke kataloge i knjige koje su u slobodnoj knjižarskoj prodaji, e da bi očistila našu pravoslavnu svetosavsku kulturu od demonske literature koja širi versku mržnju i vređa naša najdublja verska osećanja. Inkriminisane knjige treba staviti na spisak zabranjene literature, svako kod koga se nađe neko od anticrkvenih izdanja odmah mora biti uhapšen, a knjige treba spaliti po kratkom postupku. Ne samo književna dela, već i filozofska, sociološka, teorijska, dela iz oblasti prirodnih nauka koja vređaju vernike, a trebalo bi pretrijeriti i razne slikarske mazarije i skulptorske kerefeke koje udaraju na crkvu.

Kad je već litijaški zanos obuzeo i staro i mlado, kad je crkva u usponu kakav nije odavno doživela, kad je teokratija nadohvat ruke – treba iskoristiti priliku i ispraviti vekovnu nepravdu koja se nanosi pravoslavlju. Dosta su svetosavci bili ugroženi i živeli kao građani drugog reda u državi u kojoj čine apsolutnu većinu, dosta smo trpeli zulum svetovne literature i bezbožničke nauke, došlo je vreme da se crkva vrati na mesto koje joj pripada. Ne damo svetinje, niti ćemo dozvoliti da ih bilo ko dovodi u pitanje! Naravno, veliki autodafe podložićemo knjigama onog begunca iz manastira, raspopa Dositeja Obradovića, lažnog prosvetitelja. On će prvi da gori, jer je od njega cela ta bezbožnička ujdurma i počela.