2 °

max 11 ° / min 0 °

Utorak

01.12.

11° / 0°

Srijeda

02.12.

12° / 1°

Četvrtak

03.12.

12° / 8°

Petak

04.12.

13° / 8°

Subota

05.12.

14° / 10°

Nedjelja

06.12.

15° / 11°

Ponedjeljak

07.12.

12° / 8°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Gdje je srpska kultura, tu su srpske zemlje: Otkud toliko Mađara u Vojvodini?

Stav

Comments 5

Izvor: Al Jazeera Balkans

Autor: Antena M

  • Viber

Gdje je srpska kultura, tu su srpske zemlje: Otkud toliko Mađara u Vojvodini?

Piše: Tomislav Marković

Otcepljenje od sveta i zatvaranje u sopstveni brlog – to je jedna od osnovnih težnji nacionalističke ideologije. Nacionalista je obuzet duhom samoizolacije, on bi da se odvoji od ostatka čovečanstva, da prekine sve veze sa svetom i da uređuje to svoje malo parče planete kako mu je volja. A ta volja se obično ispoljava u zločinu, u progonu svakog kog nacionalista označi kao drugog i drugačijeg. Potom slede silne jadikovke kako svet nas ne razume, kako je ogrezao u puki materijalizam, pa ne shvata našu posebnost i duhovnost, pogotovo kad se dotična izrazi putem kakvog etničkog čišćenja ili genocida.

Nacionalista se gnuša sveta, ali istovremeno žudi za njegovim priznanjem. Tu ambivalenciju nacionalističkog uma odlično je uhvatio Vuk Perišić u eseju „Kad zaboraviš juli“, u knjizi „Od Weimara do Vardara“. „Pojam provincijalizma izgubio je svoje nekadašnje značenje. Provincijalizam danas više nije nesavladiva zla kob. Postao je pitanje izbora. On je nepristajanje na svijet. On je rat protiv ostatka svijeta”, piše Perišić.

Međutim, nastavlja Perišić, “nacionalisti ipak na jednom području ljudskog djelovanja pristaju na svjetski teatar i na univerzalno vrednovanje. Sport je nesumnjivo njihova najveća i najvažnija utjeha”. Evo i objašnjenja zašto je nacionalistima sport toliko bitan: “Simbolički, sport je nastavak rata drugim sredstvima. Sport dakle ne implicira prihvaćanje svijeta i prihvaćenje sebe kao dijela svijeta. Sport je borba u kojoj se svijet pobjeđuje. Samo u sportu jugoslavenski nacionalizmi mogu nadigrati i pokoriti svijet”.

Kad Srbi pokore svet

Otuda gromopucatelni naslovi tipa “Moćni Novak pokorio Sinsinati” ili “Mladi srpski teniser pokorio svet”, kao da je reč o nekoj vojnoj bici Srbije protiv ostatka planete, a ne o tenisu. Međutim, nije za nacionalističku svest samo sport nastavak rata drugim sredstvima, već to mogu da budu i umetnost, kultura, nauka, pa čak i pravljenje koktela ili kulinarstvo. Svaki uspeh našeg čoveka, svejedno u kojoj oblasti, dobro dođe za ublažavanje nagomilanih frustracija, za dokaz naše nadmoći nad tim mrskim svetom. Tako po našim medijima svako malo sevaju naslovi tipa: “Srpski plesači pokorili svet”, “Posle odbojkašica i srpski odbojkaši pokorili Evropu”, “Srbin vodi najbolji restoran na svetu”, “Srpski kulinari pokorili svet!”,  “Srpski ‘Amanet’ je pokorio svet: Naš film među 20 najboljih u Montrealu!”, “Ovaj Beograđanin je šejkerom pokorio svet i tu neće stati” ili  “Najbolji na svetu! Srpski snajperisti!”

Život u siromašnoj zemlji, autokratija bez elementarnih političkih sloboda, ugušeni mediji, zločinačko nasleđe, korupcija koja davi društvo, neizvesna budućnost, odsustvo perspektive, razvaljena država, nepostojeće ustanove, bezakonje i kriminal, vladavina najgorih, sunovrat morala i civilizacijskih normi, beznačajnost u međunarodnim okvirima – sve to čoveku mnogo lakše padne kad pročita da u Majamiju gosti čekaju u redu za koktel sa šljivovicom koji priprema šanker, naše gore list. Kad god neko iz Srbije postigne uspeh u svetu, ma koliko mali, ovde se to razglasi na sva zvona. Budući da su naši mediji gladni uspeha žitelja Srbije u svetu, te da su vazda raspoloženi da i najmanje ostvarenje pretvore u neviđenu i nezapamćenu senzaciju, zanimljivo je šta sve promiče njihovom osetljivom njuhu.

Zoltan Danji, Jožef Nađ i Lajko Feliks

Prošle godine je Suhrkamp Verlag, jedan od najvećih i najuglednijih izdavača u Nemačkoj, objavio roman Zoltana Danjija “A dögeltakarító” u prevodu Terezije More na nemački jezik, pod naslovom “Der Kadaverräumer". Danjijev roman izazvao je ogromnu pažnju javnosti, pobrao je pohvalne kritike u svim mogućim kulturnim rubrikama i dodacima medija na nemačkom govornom području, teško je i prebrojati koliko ih ima. Retko bi se koji domaći pisac mogao pohvaliti takvom recepcijom u Nemačkoj, ako ne računamo klasika Boru Ćosića koji već decenijama živi u Berlinu. Zoltan Danji je rođen 1972. godine u Senti, gde živi i danas, dakle reč je o građaninu Srbije. Međutim, o njegovom uspehu na nemačkoj književnoj sceni u našim medijima nismo mogli da pročitamo ni slova. Uskoro bi njegov roman trebalo da se pojavi i pred srpskim čitaocima, u prevodu vrsnog hungarologa Marka Čudića.

Jedan od najznačajnijih scenskih umetnika, koreograf, plesač i pozorišni reditelj Jožef Nađ rođen je u Kanjiži. Već decenijama radi u Francuskoj, njegove predstave igrane su u pedesetak zemalja sveta, bio je direktor Nacionalnog koreografskog centra u Orleanu od 1995. do 2016. godine, potom je osnovao trupu “Atelier 3+1” u Parizu, dobitnik je Evropske pozorišne nagrade, Zlatne maske Moskve i još desetak nagrada za svoj umetnički rad. O Jožefu Nađu se povremeno piše, objavljena je i jedna knjiga o njegovom delu, RTS je pre desetak godina napravio i jednu emisiju posvećenu Nađu, ali nema ni traga od one medijske pompe koja prati rad njegovih kolega. Niko od pozorišnih delatnika iz Srbije ni izdaleka ne može da se meri sa svetskim uspehom koji je Nađ postigao, bar kad su u pitanju te spoljne, svima vidljive manifestacije uspeha do kojih mediji jedino i drže. Uprkos tome, domaći mediji ga ne zloupotrebljavaju u svoje samohvaliteljske svrhe.

Slično prolazi i Lajko Feliks, verovatno najznačajniji muzičar iz naše zemlje koji nastupa širom sveta i predstavlja značajno ime na svetskoj muzičkoj sceni. S vremena na vreme svira u Beogradu, s mene pa na uštap pojavi se neki intervju, ali takođe nema nikakve medijske halabuke. Što se mene tiče, i bolje što je tako, jer bi zaista bilo nepodnošljivo čitati naslove tipa “Lajko Feliks pokorio Japan”. Međutim, zanimljivo je kako mediji koji se kače za svakog koktel-majstora, kuvara, filmskog reditelja ili di-džeja koji se proslavio  tamo negde, u širokom svetu – uopšte ne obraćaju pažnju na ljude koji su u svojim oblastima postigli najviše. Ovde se čak i biografija jednog pisca, Miodraga Bulatovića, pojavila po naslovom “Kako je Bule pokorio Evropu”, pa je još čudniji izostanak medijske pompe oko narečenih stvaralaca.

Skrajnuta kultura vojvođanskih Mađara

Možda je problem u tome što su Mađari? Da se zovu i prezivaju malo drugačije, teško da bi ih zaobišla medijska galama i uobičajena priča o našim ljudima koji su uspeli u belom svetu. Moguće je da grešim, da je moj utisak sasvim subjektivan, da vidim nacionalizam i tamo gde ga nema, da sve to potiče otuda što sam “slučajni Srbin” i osvedočeni autošovinista, a ne patriota. Međutim, nedavno je Mark Lošonc na Peščaniku, u tekstu “Šta je autošovinizam?” izneo nekoliko zanimljivih podataka i postavio par još zanimljivijih pitanja. 

Evo šta kaže Lošonc:  “Kako je Đerđ Serbhorvat nedavno napisao u svom doktoratu, u Beogradu nema nijednog društveno-naučnog istraživača koji bi se bavio zajednicom koja je prema poslednjim podacima iz 2011. najveća etnička zajednica u Srbiji. Kako je moguće da je tolika zajednica slepa mrlja u Srbiji, barem što se nemađarskih istraživača tiče? Šta je objašnjenje za to, ako navodno ima progresivnih, liberalnih i levih ljudi koji su osetljivi na manjine? Zašto se u Srbiji čuje glas svega – možda oko – petoro Mađara? (…) U Rumuniji i Slovačkoj je posle 1990. bilo intenzivnih i kreativnih rasprava o mađarskoj zajednici. Mnogi mislioci iz većinskih zajednica su se zalagali za interese i prava etničkih manjina. Zašto takvih rasprava i zalaganja nije bilo u Srbiji čak ni posle pada Slobodana Miloševića?”

Biće da moj utisak ipak nije subjektivan, već da ima veze s realnošću koja je prilično porazna. Kultura koju stvaraju vojvođanski Mađari nije nepoznanica, pre svega zahvaljujući prevodiocima kao što su Danilo Kiš, Sava Babić, Arpad Vicko, Predrag Čudić, Judita Šalgo, Marko Čudić i mnogi drugi. Međutim, teško je oteti se utisku da je kultura vojvođanskih Mađara skrajnuta i da ne dobija pažnju kakvu zaslužuje. Hajde što masovni mediji, vazda žedni senzacija, ne koriste gorenavedene umetnike u svoje propagandističke svrhe, uprkos njihovom međunarodnom uspehu, to je još i razumljivo. Ali, porazna je činjenica koju Lošonc navodi – da u prestonici Srbije nema nijednog društveno-naučnog istraživača koji bi se bavio zajednicom koja broji preko 250 hiljada ljudi. Ta činjenica dovoljno govori o stanju svesti u ovoj nesrećnoj zemlji.

Vizija etnički čiste Velike Srbije

Nije to nikakvo čudo, ako se setimo kako smo se olako odrekli čitave generacije mađarskih pisaca iz Vojvodine koji su se početkom devedesetih godina odselili u Mađarsku, jer nisu želeli da učestvuju u besmislenom ratu. Među njima su bili Atila Balaž, Peter Božik, Roland Orčik, Oto Fenjveši, pomenuti Đerđ Serbhorvat i mnogi drugi. U to vreme je Srbija imala preča posla nego da se bavi nekakvim mađarskim piscima emigrantima, na dnevnom redu su bili ozbiljni nacionalni poslovi: ratovi, razaranja, ubijanje, uništavanje, sve zarad stvaranja malo veće Srbije.

Razni srpski pisci i ostali umnici tada su bili zauzeti ratnim huškanjem i opravdanjem budućih pokolja, za mađarske pisce nisu davali ni pet para. Ionako im se nisu uklapali u viziju etnički čiste Velike Srbije. Gde su srpski pisci, tu su srpske zemlje – nema tu mnogo mesta za Mađare i ostale manjine. Uostalom, otkud toliko Mađara u Vojvodini? To je krajnje sumnjivo.

Malo se šta iz Ustava Republike Srbije poštuje, mnogi su njegovi članovi tek mrtvo slovo na papiru, ali početak prvog člana je svetinja u koju se ne sme dirati. Taj početak glasi: “Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive”. Drugim rečima, Srbija je kuća srpskog naroda, a svi drugi narodi su u njoj podstanari. Pripadnicima manjinskih naroda ništa ne pomaže ni kad su najbolji u svom poslu, a ni kad su uspešni u svetu – teško mi to primećujemo. Multikulturalnost, bogatstvo različitosti, prožimanje kultura i tradicija, višejezičnost, ogledanje u drugom i drugačijem – to je sve previše kompleksno za nacionalistički um koji teži pojednostavljivanju stvarnosti. Jedan narod, jedna zemlja, jedan vođa, jedan jezik, jedna kultura, jedna žica na guslama – s tim se već bolje snalazimo.

Izvor: Al Jazeera

Komentari (5)

POŠALJI KOMENTAR

Ctrl

Ima i takvih pretenzija gdje je srpska kultura to je i srpska zemlja,ali ako se zna odakle je porijeklo znatnog broja nekih rijeci,obicaja,muzike,drzavnih simbola,pa cak i samo Pismo i Hriscanstvo kako bi bilo da takvima dodju oni iz cijih kultura je sve to i kazu ovo je nasa zemlja?

Monty

Pal Karolj,cestiti sin Madjarskog naroda,jedini je gradonacelnik u Srbiji koji je omogucio uvodjenje Crnogorskog jezika kao sluzbenog,dao prostorije za Crnogorsko udruzenje KRSTAS,plac za crkvu,,I na provokativno pitanje novinarke RTS sta je on ponosno odgovorio presjednik...DA JE VJECNA!

Miloš

Bravo G-ne Markoviću! I srpska himna, za razliku od crnogorske koja je svima majka naša, spašava i čuva samo srpski rod? A gdje su ostali ''rodovi'' u Srbiji? Dok se u ponosnoj crnogorskoj himni kaže ...majko naša CG, ...sinovi (ćerkama je kompenzovano ono sa majko naša) smo tvog stijenja... Divno!