Kleronacionalistički anšlus

Piše: Aleksandar Sekulović

Sa formiranjem srpske klerikalne vlade i sa trijumfalnim auto-litijama na kojima se mahalo srpskim zastavama i uzvikivalo „Ovo je Srbija“, velikosrpski kleronacionalizam dobio je važnu bitku u borbi za pretvaranje Crne Gore u „srpsku državu“. Međutim, to je samo prvi korak, to je početak a ne kraj procesa posrbljavanja Crne Gore, i na tom putu stoje još mnoge teškoće i izazovi. Konačni uspeh i ostvarenje zacrtanog strateškog plana zavisiće uglavnom od tri faktora: odnosa između tri „pobedničke“ koalicije, spremnosti suverenističkih snaga da se odupru planovima klerofašizma, kao i od daljeg odnosa zapadne diplomatije, prvenstveno Evropske unije, prema ideji i praksi posrbljavanja Crne Gore i stvaranja „srpskog sveta“.

Što se tiče odnosa među „pobednicima“, može se reči da oni najviše liče na odnose među igračima pokera gde svako svakoga gleda da prevari, a ujedinjuje ih samo istovetna želja za dobitkom.

Koalicija „Za budućnost Crne Gore“, odnosno njen glavni akter Demokratski front (DF), pokazuje jasnu nameru da druga dva partnera iskoristi za ostvaranje svojih strateških ciljeva, tj. za promenu spoljnopolitičke orijentacije zemlje, promenu državnih simbola i povlaćenje priznanja Kosova. Naravno, u DF-u su svesni da ne mogu odmah ostvariti sve svoje ciljeve i da moraju ići postupno koristeći parlamentarnu većinu koju im obezbeđiuju URA i Demokrate a koji će biti lako odbačeni ili apsorbovani čim DF, preko popisa stanovništva, instaliranja svojih kadrova „po dubini“, tj. u državnim organima i javnim preduzećima, kao i uz obilnu finansijsku i logističku pomoć iz Srbije, bude u stanju da sam formira vladu i postane u Crnoj Gori isto onako dominantna politička stranka kao što je to Srpska napredna stranka u Srbiji.

Da li će pritom biti izvršeno ujedinjenje sa Srbijom ili će Crna Gora formalno ostati nezavisna, to je sporedno pitanje. Možda čak ispadne korisnije i pogodnije za vučenje za nos briselske birokratije ako ostanu dve države a ne jedna. Hendikep u ovom planu je to što je DF za kratko vreme izgubila dvojicu svojih fanatizovanih vođa, Amfilohija i Irineja, i što će odlazak Trampa i njegovih nedoučenih diplomata znatno oslabiti desničarske tendencije u svetu i u Evropi. Ali, s druge strane, te činjenice vodiće koncentraciji komandnih ovlašćenja samo u jednoj ličnosti, u Aleksandru Vučiću kao lideru „srpskog sveta“, pa neće više biti nesporazuma u komunikaciji.

Iste ciljeve ima i URA. I ona želi da upotrebi DF radi osvaja vlasti a zatim da ga potisne na margine, što je već delom i učinila sprečavajući njegove pohlepne lidere da zauzmu važna ministarska mesta. Ali, glavna ambicija URE jeste da preuzme biračko telo Demokratske partije socijalista (DPS), da nju i Đukanovića pošalje u arhivu i da oko sebe okupi ceo suverenistički blok koji bi je pretvorio u vodeću partiju. Vrlo je verovatno da od te ambicije neće biti ništa jer su se kočoperni Abazović i drugi lideri URE svojom bezobzirnošću žestoko zamerili suverenističkom bloku.

Što se tiče lukavih Demokrata Alekse Bečića, koji na republičkom nivou izigravaju evropsko opredeljenje a na lokalnom praktikuju velikosrpski nacionalizam, njihov plan, zasnovan na onoj narodnoj „gde se dvojica svađaju, treći se koristi“, jeste da potpiruju sukobe URE i DF-a kako bi se predstavili kao jedina snaga koja, na evropskom kursu, štiti nacionalne interese, koja je, dakle, jedina u stanju da spoji ono što bi moralo da bude nespojivo - Evropu i velikosrpski kleronacionalizam.

Kakav god bio ishod ove porodične svađe u novoj vlasti njena pobeda sve više liči na Pirovu pobedu i sve više dolaze do izražaja njene urođene, genetske protivurečnosti.

Prva protivurečnost i aporija sastoji se u tome što su pobedničke snage, uprkos animalnoj mržnji prema pobeđenima, još pre osvajanja vlasti potpisale sporazum da neće menjati glavna dostignuća DPS-a. Tako nešto nije nikada viđeno u parlamentarnoj praksi i ono jasno pokazuje da razlog za smenu DPS-a sa vlasti nije političkog već ideološkog karaktera, da ona nije smenjena zato što nije dobro radila, što nije bila „dobra vlada“ po definiciji klasične političke teorije (a što je jedini legitiman razlog za smenu na vlasti), već zato što je bila „njihova“ – antifašistička, sekularna i multietnička u kojoj su, po kazivanju velikosrpskog klerofašizma, glavnu reč imali Turci, Šiptari i ustaše.

Drugi paradoks nove vlasti jeste da je njena pobeda, ostvarena na krilima klerikalne pobune, eliminisala glavni razlog za tu pobunu: zakon o verskim zajednicama i slobodi veroispovesti. Danas je svakome, osim nabeđenim beogradskim „političkim analitičarima“, jasno da je taj zakon u skladu sa najvišim pravnim i političkim standardima i da razlog za pobunu protiv njega nema nikakve veze sa pravom već isključivo sa ideologijom. Klerikalna pobuna pod sloganom „ne damo svetinje“ nije bila pobuna protiv neke nepravde i ona nije imala nikakve veze sa pravom, več je to bila klasična politička pobuna radi osvajanja vlasti.

Sada , kada je vlast osvojena i kada je Crna Gora postala, ili je na putu da postane deo srpskog sveta, više nije bitno da li će formalno-pravni titular crkvenih dobara biti država, kao što je to slučaj i u drugim državama, jer ta dobra u svakom slučaju ostaju u „našim“ rukama. Zbog toga bi nova vlast najradije taj zakon ostavila onakvim kakav jeste, ali je zbog galame koju je podigla protiv „nepravednog“ zakona prinuđena da izvrši makar nekakve izmene.

Treća aporija u kojoj se našla nova vlast tiče se odnosa religije i Korona epidemije. Pod sloganom, koji su smislili beogradski klerofašistički „politički analitičari“, da vlast DPS-a vrši „identitetski genocid“ nad Srbima u Crnoj Gori, prokrijumčarene su teze najmračnijeg religioznog fanatizma koje su dovele do rapidnog porasta zaraženih i umrlih i u Crnoj Gori i Srbiji. Teze zaluđenih religioznih mistika, kakav je i sam premijer Krivokapić, da Korona virus ne može ništa onima koji su „zaraženi božjom ljubavi“, da pričešćivanje hiljada ljudi jednom istom kašičicom i ljubljenje mrtvaca nisu zdravstveno opasni, kao i masovno i inadžijsko nepoštovanje mera zaštite, u čemu je prednjačila nova ministarka zdravlja Borovinić, doveli su stanje zdravlja stanovništva i ceo zdravstveni sistem do kolapsa.

To što sada crkva u Crnoj Gori poziva na poštovanje zdravstvenih mera koje je propisala bivša vlast i što nabavlja hiljade plastičnih kašičica za pričešće, pokazuje samo o kakvom se licemernom mentalitetu radi.

Što se tiče daljeg ponašanja Evropske unije prema srpskom kleronacionalizmu i njegovom projektu stvaranja srpskog sveta, ima mišljenja da je EU uvidela suštinu onoga što se dogodilo u Crnoj Gori i da je u toku korekcija njenog stava. Treba se nadati da je to tako, ali EU ne može učiniti bitne korekcije ukoliko ne napravi temeljnu analizu onoga što se dogodilo i kako su se ponašali njeni predstavnici poneti atmosferom primitivnog „trampizma“.

Naime, jedna pažljiva analiza pokazala bi velike sličnosti između osvajanja Crne Gore i svojevremenog Anschlussa Austrije u izvođenju nacističke Nemačke. Naravno, u odnosu na Anšlus operacija u Crnoj Gori izgleda minijaturno i operetski, ali nisu bitne dimenzije fenomena već njihov duhovni identitet.

A kod obe ove operacije polazna i temeljna tačka bila je tvrdnja da se radi o jednom istom narodu i da on stoga treba da bude ujedinjen u jednu državu. Već u prvoj od 25 tačaka programa Nacional-socijalističke radničke partije Nemačke iz 1924. godine jasno je zapisano: „Mi zahtevamo ujedinjenje svih Nemaca na osnovu prava naroda na samoopredeljenje u jednu Veliku Nemačku“. Ili, kako bi rekao kontroverzni nikšićki biznismen Daka Davidović, veliki dobrotvor Srpske pravoslavne crkve i ratnog zločinca Radovana Karadžića, „mi želimo da obnovimo Dušanovo carstvo“. A Hitler je u Majn kampfu, govoreći o ujedinjenju sa Austrijom, postavio čvrstu dogmu da „Ista krv pripada zajedničkoj državi“, koja neodoljivo potseća na parolu „Crna Gora i Srbija to je jedna familija“ ispisanu na jednom od centralnih nadvožnjaka u Beogradu.

U skladu sa ovim doktrinarnim stavovima izvršena je 12. marta 1938. godine invazija Austrije, a već narednog dana nemačka vkada donela je zakon u čijem prvom članu piše da je „Austrija zemlja nemačkog Rajha“, što je istovetno sa tvrdnjom aktuelnog ministra spoljnih poslova Srbije Nikole Selakovića da je Crna Gora „srpska zemlja“, odnosno sa glavnom tezom Srpske pravoslavne crkve da crnogorski narod ne postoji te da su to Srbi koji su, kako kaže ministarka zadužena za posrbljavanje Crne Gore i „žena četnik“ Vesna Bratić, „etničkim inženjeringom“ pretvoreni u „Montenegrine“.

Na osnovu bujajućeg nacionalizma osnovana je i u Austriji nacistička partija koja je, po nalozima iz Berlina, jula 1934. godine pokušala državni udar i pritom ubila austrijskog kancelara Dolfusa. Po istom scenariju osnovan je i Demokratski front u Crnoj Gori koji je zatim 2016. godine pokušao da izvrši državni udar i likvidara Đukanovića i druge rukovodioce DPS-a.

Istovetnost ova dva anšlusa vidi se i po obilnoj logističkoj i finansijskoj podršci iz Nemačke i Srbije, a lider austrijskih nacista Zajs Inkvart i lider sudetskih nacista Konrad Henlajn bili su česti i privilegovani gosti u Berlinu, na isti način kao što su to u Beogradu rado viđeni lideri DF-a četnički vojvoda Andrija Mandić i ratoborni Milan Knežević, kojima za tu svrhu stalno stoji na raspolaganju avion vlade Srbije.

Konačno, istovetnost ova dva fenomena vidi se i po odnosu zapadne diplomatije prema njima. Ostavićemo ovde po strani Trampa i njegove ljude, kao što su Pompeo, Grenel i ambasadori po Zapadnom Balkanu, koji su naneli ogromne štete međunarodnim odnosima, kao i „trampiste“ u Evropi, od Džonsona, Salvinija i Le Penove do Poljske, Mađarske i Bugarske, koji su zdušno podržavali Srbiju u osvajanju Crne Gore: reč je o onoj većinskoj liberalnoj i demokratskoj Evropi koja je, poput Čemberlena i Daladjea, ćutke posmatrala najsramniju propagandu koja je iz Srbije vođena protiv Crne Gore i najpodmukliji hibridni rat koji su doveli do pobede jedne „odvratne, nakazne desnice“, da se poslužimo rečima režisera Gorana Markovića, i formiranja teokratske vlade na temeljima srednjevekovnog religioznog misticizma. Umesto da se energično suprotstavi agresiji velikosrpskog kleronacionalizma, Evropska unija je, poput Čemberlena, koji je po povratku iz Minhena slavljen kao čovek koji je spasao mir, preko svoje port-parolke Ane Pisonero, u jeku litijaškog divljanja i napada na same temelje države Crne Gore, pozivala „obe strane“ da teže kompromisu, kritikovala vladu Crne Gore da kontroliše medije i poručivala da se „raduje“ saradnji sa novom vladom.

Jednom rečju, u EU nije shvaćeno da se u Crnoj Gori ne radi o standardnoj smeni na vlasti, kao kada laburisti i konzervativci, ili demohrišćani i socijaldemokrate zamene mesta, već da se radi o autentičnoj klerofašističkoj kontrarevoluciji koja je počela sa ratovima za rušenje Jugoslavije i stvaranje Velike Srbije tokom 90-ih godina koji je zakonito doveo do genocida u Srebrenici; njene naredne etape bile su ubistvo premijera Đinđića 2003. godine, donošenje nekoliko zakona o rehabilitaciji kvislinškog četničkog pokreta (2004-2011) i masovna pravna rehabilitacija njegovih pripadnika od strane sudova u Srbiji, skrivanje i veličanje ratnih zločinaca kao „srpskih vitezova“, da bi sada ušla u finalnu fazu agresijom na Crnu Goru.

Dakle, elemenata za jednu ozbiljnu analizu proteklih događaja i ponašanja EU i njenih predstavnika na Zapadnom Balkanu, ima više nego dovoljno. Nije reč o tome da EU staje na bilo čiju stranu u sukobima između država, već o tome da se jasno kaže da je kampanja u Gebelsovom stilu („Đukanović sprema pokolj Srba u Crnoj Gori“) apsolutno nespojiva sa kandidaturom za članstvo u EU. Da je to učinjeno, događaji bi tekli u sasvim drugom pravcu.

Istorija jeste učiteljica života, ali je pitanje sposobnosti da se njene poruke i pouke pravilno shvate.