13 °

max 13 ° / min 10 °

Utorak

13.04.

13° / 10°

Srijeda

14.04.

12° / 9°

Četvrtak

15.04.

15° / 7°

Petak

16.04.

17° / 5°

Subota

17.04.

14° / 8°

Nedjelja

18.04.

16° / 9°

Ponedjeljak

19.04.

14° / 10°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Kako su zli komunisti skrivali istinu o Jasenovcu

Stav

Comments 29

Kako su zli komunisti skrivali istinu o Jasenovcu

Izvor: Al Jazeera Balkans

Autor: Antena M

  • Viber

Piše: Tomislav Marković
 
Srpski mediji i društvene mreže u poslednje vreme bruje o još jednoj zaveri protiv Srba. Najzad je otkriveno da su zli komunisti tokom skoro poluvekovne vladavine skrivali istinu o stradanjima Srba u Jasenovcu, te da se praktično do juče o tome ništa nije znalo. U širenju ovog otkrovenja učestvuje popriličan broj mladih ljudi, ali ni stariji ne zaostaju.

Suštinu zavere najbolje je opisao novinar i kolumnista Večernjih novosti koji veli: „Najveća i neprolazna vrednost Antonijevićevog ostvaranja je – što je konačno snimljeno! Što je najzad neko razbio to mučno ćutanje, tu grozomornu sedmodecenijsku tišinu koja je ponovo ubila na stotine hiljada mučenika”.

Prava je sreća da nam je Bog podario predsednika Aleksandra Vučića koji je, kako sam kaže, inicirao snimanje filma Dara iz Jasenovca, tako da je zavera ćutanja duga sedam decenija najzad prekinuta i konačno imamo priliku da saznamo nešto o ustaškim zločinima o kojima do danas niko nikad ništa nije prozborio.

Za sve je kriv onaj demon Tito koji je zabranio da se pominju ustaška klanja, jer se nameračio da uništi Srbe i da zatre njihovo istorijsko pamćenje.

Zlim komunistima se u skorije vreme pridružila banda zlih Amerikanaca koji namerno nisu uvrstili Antonijevićev film u izbor za Oskara, samo da bi nam napakostili. O tome je nadahnuto progovorio poeta Ljubivoje Ršumović, opipavajući nevidljivi zid: „Jak je taj američki zid prema Srbiji koji ne dozvoljava da bilo kakva istina o tim stvarima, o tim zločinima iz prošlosti prodre u svet. Tu su jednostvano, rekao bih, bandoglavi, ali nisu bandoglavi po prirodi, nego se smišljeno prave ludi, i tako sprovode taj novi svetski poredak”.

Što se tiče neprobojnog američkog zida koji sprečava da istina o Jasenovcu prodre u SAD i svet, dovoljno je pomenuti Američki muzej holokausta u kojem se čuva povelika zbirka eksponata o ovom ustaškom logoru. Ima tu koječega, od fotografija iz logora, preko tekstova i knjiga, memoara i dnevnika, pa sve do filmova i usmene istorije, brojnih svedočanstava preživelih logoraša. Kad su komunisti u pitanju, situacija je malo složenija.

Četnici i ustaše, zajednička nesreća Srba i Hrvata

Mora se priznati da su komunisti u kreiranju strategije prećutkivanja Jasenovca pokazali nesvakidašnju inventivnost, neverovatnu lukavost i natprirodnu prefriganost na kojima bi im i baron Minhauzen pozavideo. Zavera ćutanja je počela još tokom Drugog svetskog rata, dok je konc-logor za Srbe, Jevreje, Rome i antifašiste svih nacionalnosti radio punom parom.

Jedan mladi komunista i pesnik, Ivan Goran Kovačić, u prvoj polovini 1943. godine ispevao je potresnu poemu Jama o ustaškim klanjima u Jasenovcu. Naravno, sa namerom da sakrije istinu o ustaškim zverstvima. Poemu je napisao na osnovu svedočenja odbeglih logoraša.

Strašne su scene iz Jame, teško ih je zaboraviti: „Posljednje svjetlo prije strašne noći / Bio je bljesak munjevita noža, / I vrisak, bijel još i sad u sljepoći, / I bijela, bijela krvnikova koža; / Jer do pojasa svi su bili goli / I tako nagi oči su nam boli. (…) Al’ ovu strašnu bol već nisam čeko: / Krvnik mi reče: ‘Zgnječi svoje oči!’ / Obezumljen sam skoro preda nj kleko, / Kad grč mi šaku gustom sluzi smoči; / I više nisam ništa čuo, znao: / U bezdan kao u raku sam pao”.

Srpski četnici, vazda na braniku patriotizma, nisu bili zadovoljni poemom, najedili su ih stihovi napisani da bi sakrili istinu o ustaškim zločinima nad Srbima, pa su kamom ispisali književnu kritiku po vratu Ivana Gorana Kovačića krajem juna ili početkom jula 1943. godine, da mu se ni grob ne zna.

O Goranovoj smrti pisao je njegov saborac Moša Pijade: “Goran Kovačić, nije proživio nedaće pete ofanzive. Mladi hrvatski pjesnik, koji je u pjesmi Jama tako snažno oformio najžešći u ovom ratu ispjevani protest protiv ustaških pokolja nad Srbima, bio je ubijen od ‘srpskih osvetnika’, četničkih izroda, tih švapskih i ustaških saveznika. Prerezali su grlo, koje je tako iskreno i snažno grmjelo iz bratske hrvatske duše protiv ustaških zločina nad srpskom nejači”.

Još jedan komunista, Marko Ristić, koji je napisao i predgovor za francusko izdanje Jame opremljeno bakrorezom Pabla Picassa, pribeležio je: “Da se našla bratoubilačka ruka koja je prolila tu svetu, pevajuću krv pesnika i borca za slobodu svoga naroda, da su uopšte mogli postojati četnički koljači i ustaški koljači-jamari, to je zajednička nesreća i Srba i Hrvata koji vole i svoj narod i njegovu slobodu”. Očigledno je reč o antisrpskim elementima, pretečama autošovinizma, o ljudima koji nemaju nimalo razumevanja za četnike koji su klali isključivo u samoodbrani, naročito bebe u kolevci, ili kad su kamom hteli da izraze protest protiv levičarske estetike.

Pišem, dakle prešutkujem

Goranova Jama doživela je silesiju izdanja posle rata, štampana je u stotinama hiljada primeraka, a zli komunisti su je čak uvrstili u obaveznu lektiru kako bi – pogađate – sakrili istinu o ustaškim zločinima u Jasenovcu. Nije to bio kraj komunističke strategije poricanja i prikrivanja jasenovačkih klanja.

Odmah po oslobođenju objavljena je knjiga U mučilištu – paklu Jasenovac Đorđa Miliše, sledeće, 1946. godine, usledila je knjiga Grad mrtvih: Jasenovac 1943 Milka Riffera, a iste godine izlazi i izveštaj Zemaljske komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača pod naslovom “Zločini u logoru Jasenovac”.

Dve godine kasnije izlazi knjiga sećanja Jasenovac: 21. VIII 1941 – 31. III 1942. čiji je autor Drago H. Čolaković, a potom su nižu desetine izdanja o Jasenovcu: Zakon bezakonja: zapisi o ustaškim logorima Jasenovca i Stare Gradiške. Krvave staze Mata Kudumije i Cveje Jovanović, roman Smrt je hodala četvoronoške Vladimira Carina, sećanja Egona Bergera 44 mjeseca u Jasenovcu, Petnaest hiljada vagona smrti: zapisi o ustaškim zatvorima i logorima Jasenovca i Stare Gradiške Mata Kudumije, S one strane svijeta: žrtve jasenovačkog logora Anta Zukanovića, zbornik Sećanja Jevreja na logor Jasenovac, studija Jasenovac i jasenovački logori Radovana Trivunčića, uspomene Čedomila Hubera Bio sam zatočenik logora Jasenovac, zbornici Riječi koje nisu zaklane: svjedočanstva preživelih zatočenika i Jasenovački logor: iskazi zatočenika koji su pobjegli iz logora i nebrojena druga izdanja. Pomenimo samo zbornik dokumenata Koncentracioni logor Jasenovac Antuna Miletića koji je objavljen u četiri toma, na preko 2.000 strana.

Nekome će komunistička strategija zataškavanja delovati u najmanju ruku čudno, pošto se uobičajilo uverenje da se prećutkivanje zločina najefikasnije sprovodi tako što se o njima ćuti. Takvi pojedinci i pojedinke su očigledno puke naivčine, oni naprosto ne razumeju pokvarenost komunističkog uma koji se dosetio da je zločine najbolje negirati tako što se o njima neprestano piše. Postoji osnovana sumnja da su ovu strategiju komunisti preuzeli iz priče Edgara Allana Poea Ukradeno pismo, pošto je čak i među njima bilo nekoliko pismenih ljudi koji su ponešto čitali.

Uostalom, sličnu strategiju poricanja danas primenjuju srpske neočetničke vlasti, pa zato u knjižarama vlada prava jagma za Razglednicom iz groba Emira Suljagića, upravo je objavljeno 376. izdanje Sarajeva za početnike Ozrena Kebe, Poljsku konjicu Marka Vešovića nemoguće je rezervisati u srpskim bibliotekama, a knjiga ratnih priča Pod pritiskom Faruka Šehića ne može se pronaći čak ni na Kupindu.

Sedma umetnost prećutkivanja

Nisu se komunisti zaustavili samo na knjiškom zataškavanju ustaških pokolja u Jasenovcu, već su posebnu pažnju posvetili kinematografskom prećutkivanju, znajući koliko je filmska umetnost popularna u širokim narodnim masama. Snimljeno je nekoliko filmova o Jasenovcu, ali i o drugim logorima, o holokaustu, o masovnom istrebljenju ljudi koje su sprovodili nacisti u saradnji sa kvislinzima. Odmah po oslobođenju, Gustav Gavrin i Kosta Hlavaty snimili su dokumentarac Jasenovac sa jezivim snimcima masakriranih leševa iz logora.

Igor Pretnar režirao je 1959. film Pet minuta raja po scenariju pisca Vitomila Zupana. Naredne godine snimljena su tri filma: slovenački reditelj France Štiglic režirao je igrani film Deveti krug (prikazan na Kanskom festivalu i nominovan za Oskara), crnogorski reditelj Stjepan Zaninović snimio je dokumentarac Poruke po scenariju Branka V. Radičevića, a italijanski reditelj Gillo Pontecorvo, koji se kasnije proslavio filmom Bitka za Alžir, snimio je u Jugoslaviji film Kapo koji je takođe bio nominovan za Oskara u kategoriji najbolji strani film.

Hrvatski reditelj Bogdan Žižić snimio je kratki dokumentarac Jasenovac 1966. godine, na prvoj komemoraciji u Spomen-području Jasenovac, a Žika Mitrović (koji je dve godine ranije snimio Marš na Drinu) režirao je Gorke trave po scenariju Fride Filipović. Naredne godine Eduard Galić snima igrani film Crne ptice koji se temelji na istinitoj priči njegovog tasta Grge Gamulina koji je pred kraj rata uspeo da pobegne iz logora Stara Gradiška. Iste godine bosanskohercegovački reditelj Suad Mrkonjić snimio je film Djeca iz pakla iz perspektive deteta logoraša.

Gojko Kastratović 1973. snima dokumentarac o Jasenovcu Evanđelje zla, deset godina kasnije legendarni Lordan Zafranović napravio je dokumentarac Krv i pepeo Jasenovca. Vladimir Tadej snimio je 1987. film Kula smrti: Gradiška Stara logor broj 5. Ustaški zločinci prikazivani su i u drugim filmovima, na primer u filmu Zastava Branka Marjanovića iz 1949. godine, u Padu Italije i Večernjim zvonima Lordana Zafranovića, u Kraju rata Dragana Kresoje, u seriji Nepokoreni grad Eduarda Galića, a jezivu scenu klanja u autobusu iz Zafranovićeve Okupacije u 26 slika nemoguće je zaboraviti.

Spomen-područje Jasenovac

U socijalizmu se baš udarnički radilo na prećutkivanju nacističkih zločina, posebice ustaških klanja u Jasenovcu, tako da ne čudi što se takoreći do juče o tome ništa nije znalo, sve dok Vučić nije rešio da otkrije dugo skrivanu istinu uz malu pomoć filmske ekipe. Četiri pomenuta filma napravljena su u produkciji Spomen-područja Jasenovac: Evanđelje zla, Krv i pepeo Jasenovca, Kula smrti i Žižićev Jasenovac. Kakvo sad Spomen-područje Jasenovac? Ako se istina o ustaškim klanjima u Jasenovcu tako brižljivo skrivala, zar je iko znao da je taj logor postojao i gde se nalazio?

Zle komuniste nije mrzelo da naprave memorijalni kompleks, da angažuju najvećeg umetnika među arhitektama Bogdana Bogdanovića da napravi spomenik, čuveni Kameni cvet, da postave još nekoliko spomenika i spomen-ploča, da obeleže mesta stradanja, da naprave muzejsku postavku i izdavačku delatnost, da štampaju razglednice, značke i priveske.

Škole iz cele SFRJ organizovale su masovne posete učenika i nastavnika Jasenovcu, a mnoga deca su doživljavala traume gledajući jezive slike ustaških zločina. Toliko su komunisti sistematski radili na prećutkivanju da je po broju posetilaca Memorijalni muzej Jasenovac nadmašivao gotovo sve muzejske institucije u bivšoj Jugoslaviji.

Neočetnička propaganda

Koliko su zli komunisti bili agilni u zataškavanju Jasenovca govore i neki statistički podaci. U knjizi Objavljeni izvori i literatura o jasenovačkim logorima Jovan Mirković navodi da je do 2000. godine o konc-logoru Jasenovac objavljeno 1.188 knjiga, 1.544 teksta i 108 zbirki dokumenata. Najveći broj izdanja štampan je osamdesetih godina, dakle u vreme poznog socijalizma. Stvarno su Tito i komunisti učinili nadljudske napore da sakriju istinu o ustaškim zločinima u Jasenovcu, teško da su još nešto mogli da naprave.

I posle svega ovoga dođu neki propagandisti i mrtvi hladni udaraju na sva zvona kako je u socijalizmu skrivana istina o Jasenovcu. Razumem da neočetničkim propagandistima nije lako, težak je posao stalno izmišljati kojekakve lagarije iz najnižih pobuda, ali mogli bi ipak malo da se potrude pa da smisle nešto što nije baš apsolutna budalaština u koju niko sa zrnom mozga ne može da poveruje. Doduše, njima nije bitno da lažu ubedljivo, pošto se ionako obraćaju publici kojoj je do istine stalo manje nego do lanjskog snega.

Oni bi prosto da budu nastavljači četničke ideologije koja je dovela do najstrašnijih zločina devedesetih i da istovremeno osude ustaške zločine, a to baš ne ide zajedno. Četnici su bili saveznici Vermahta i ustaša, pomagali su u slanju srpskog stanovništva iz Potkozarja u Jasenovac i Jastrebarsko. Sve je prilično jednostavno: neočetnici ne mogu da iniciraju snimanje filmova o Jasenovcu, jer su njihovi duhovni očevi u Drugom svetskom ratu sarađivali s ustašama.

Bili su saveznici u zločinu i izdaji, bili su dve strane iste krvave kame. Uzaludni su svi neočetnički pokušaji, nema tog filma ili umetničkog dela koje može da genocid koji su počinile srpske snage devedesetih opravda i prekrije ustaškim genocidom iz četrdesetih. Tome umetnost ne služi, to je posao za zločinačku propagandu.

Istine koje su zaista skrivene

Ipak, treba razumeti tankoćutne duše koje boli kad se zločini prećutkuju, kad se od javnosti skriva istina o jezivim zločinima. Mislim da bi trebalo izaći u susret ovim dušama prepunim empatije i snimiti čitav niz filmova o zločinima koji su nepoznanica za većinsku Srbiju. Neka država otvori kesu za ovakve projekte, sad smo videli da para ima, pogotovo kad treba otkrivati dugo prećutkivane i potiskivane tajne.

Evo, za početak, mogao bi neki srpski reditelj da snimi film o pokolju na Korićanskim stijenama, kad su srpske snage streljale Bošnjake i bacale ih u jamu, pomalo podseća na ustaške zločine, pa im je tematika bliska. Mogao bi neko da snimi film i o aprilu 1992. godine u Podrinju, kad su JNA i paravojne formacije masovno ubijale i proterivale Bošnjake iz gradova i sela.

Ako im je do logorske tematike, mogu za početak da obrade logore u okolini Prijedora, Omarsku, Keraterm i Trnopolje, a posle neka krenu redom, bilo ih je na stotine. Spaljivanje živih ljudi u Višegradu u izvedbi Milana Lukića takođe može da bude tema za film, ali i hotel Vilina vlas koji je ovaj zlikovac pretvorio u logor za silovanje Bošnjakinja. Jedan film mogao bi da bude posvećen rušenju 534 džamije u Bosni i Hercegovini, to može i u dokumentarističkoj formi.

Toliko je neobrađenih tema, toliko skrivenih istina da tu ima posla za srpsku kinematografiju narednih nekoliko decenija: opsada Sarajeva, bele trake u Prijedoru, razaranje Mostara, napad na Dubrovnik, rušenje Vukovara, pokolj na Ovčari, otmica putnika iz voza u Štrpcima, Manjača, opsada Bihaća, napad na Kozarac, ubijanja po Banjaluci, masovne grobnice (primarne, sekundarne, tercijarne), masakr u Račku, masakr u Podujevu, masakr u Suvoj Reci, leševi u hladnjačama, dečji klikeri i pismeni zadaci pronađeni u masovnoj grobnici u Batajnici, operacija Potkovica, pokolj u Drenici, genocid u Srebrenici…

Eto im prilike da – što bi rekao onaj već citirani novinar – prekinu mučno ćutanje, tu grozomornu višedecenijsku tišinu koja je ponovo ubila na stotine hiljada mučenika. Ili se ipak radi o čudnovatoj sorti ljudi koja žrtvi prvo pogleda u ličnu kartu, proveri joj nacionalnu pripadnost, prebroji krvna zrnca, pa ako vidi da su iz istog plemena – onda odluči da oseti empatiju jedno pet minuta, a potom krene da poziva na osvetu i klanje civila.

Ne treba se zavaravati: pristalice zločinačkih ideologija nemaju saosećanja ni za žrtve koje pripadaju njihovom narodu, zato su četnici mirno klali Srbe i slali ih u ustaške logore, a Ratko Mladić naređivao: “Tuci Velušiće, nema mnogo srpskog življa tamo!” Kad se takvi prihvate obrađivanja teme zločina i stradanja, onda žrtve budu stavljene u funkciju režimske nacionalističke propagande. Sve što nastane iz ovakvih niskih pobuda samo je još jedno ruganje žrtvama i njihovoj besprimernoj patnji.

Izvor: Al Jazeera Balkans

Komentari (29)

POŠALJI KOMENTAR

Vladimir

@Naroz ,postovani to prosto nije tacno sto ste napisali.Da li mislite da su Romi imali dokumenta,koji su pobijeni u Jasenovcu?Da ne govorim da su cela sela popaljena sa sve crkvama,gde su bili krstenice..Ne bih dalje licitirao sa zrtvama.Svaka smrt nevinog coveka je tragedija.

Naroz

@Vladimir,Procjena ukupnog broja ubijenih u Jasenovcu Muzeja žrtava genocida u Beogradu-80.022, Memorijalnog muzeja Holokausta Sjedinjenih Američkih Država-između 77.000 i 99.000, i centra Simon Vizental-85.000. Složićete se da je to ogroman broj, kao i da ga nije etično ni umanjivati, ni uvećavati.

Vladimir

@nenad_mne ,kad ulazite u raspravu onda pogledajte broj procenjenih žrtava grad.rata u Yu..I nažalost nacionalni sastav poginulih...Izgleda po Vama da Srbi koji su poginuli oni su verovatno poginuli jer su se medjusobno ubijali..