Kobajagi, najskuplja srpska reč

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Kao osnovni fenomen našeg društva pisac Predrag Čudić odredio je lažno predstavljanje. Značajan deo njegovog opusa posvećen je razobličavanju ove pojave koja je kod nas trajnija od svakog društvenog, kulturnog ili političkog sistema. „Sve što nam se događa danas – to su plodovi minulog rada prethodnih decenija. To su nevraćeni krediti bivših vremena kad smo kobajagi bili nešto. I sad, opet, lažemo sami sebe, a žal za vremenima lažnog predstavljanja se širi kao jugonostalgija“, piše Čudić u knjizi „O prirodi stvari“.

Kad se pogleda iz tog, pomalo iskošenog ugla – sve postaje mnogo jasnije. Postali smo pravi majstori u laganju sebe samih, veštinu samoobmanjivanja smo doveli do savršenstva. Nije Kosovo najskuplja srpska reč, kako to praznoslovi korifej lažnog predstavljanja, već bajagi ili kobajagi, Rečnik Matice Srpske beleži obe varijante u značenju „tobože, kao da“. Koliko god se nešto predstavljalo kao ozbiljno, stvarno, temeljno, istorijsko – kad malo bolje pogledaš, vidiš da je samo tobože ili kao da.

Potpuno je svejedno na čemu će se od onoga što je mejnstrim u političkom, ideološkom, kulturnom, umetničkom, društvenom i svaom drugom polju zaustaviti pogled posmatrača bez iluzija– sve je kao da. Evo, recimo, to famozno rodoljublje koje se ne dovodi u pitanje, taj nacionalizam koji je zacario još pre trideset i kusur godina. Postao je samorazumljiv, poput vazduha koji dišemo. Šta ima loše u tome da volite svoj narod, tobože se pitaju glasnogovornici nacionalizma. Patriotizam je nešto što se podrazumeva, osećanje koje bi svako trebalo da ima.

Lažni rodoljubi

Koliko ja vidim, otkad su oni koji vole svoj narod zaseli na vlast, taj njihov voljeni i obožavani nacion je preživeo najteže nesreće koje mogu pogoditi jednu zajednicu. Rodoljubi su raspisali zajam za preporod Srbije, pa su sakupljene pare umesto na preporod, proćerdali na uništavanje svoje i okolnih zemalja, usput se obogativši. Opljačkali su staru deviznu štednju, orobili penzioni fond, izazvali hiperinflaciju kako bi poslednje ostatke deviza izvukli iz slamarica, i sve su to lepo presipali u sopstvene džepove, usput finansirajući rat, zločine, genocid i ratnu pljačku.

Po njihovim kriterijumima, nema većih rodoljuba od pljačkaša banaka, razbojnika i džeparoša. Rodoljubi su gurnuli svoj narod u ratove, zločin, bedu, poniženja, izolaciju od sveta, u šovinizam, mržnju i mahnitanje koje nije prestalo do dana današnjeg. Šta bi nam tek uradili da nas ne vole više od svega na svetu? To niko živ ne bi pretekao.

Nedavači svetinja

Srećom, tu je opozicija koja se istrajno bori protiv Vučića, tog relikta ratnohuškačkih vremena i radikalske ideologije krvi i tla koja još uvek vlada Srbijom. Ubiše se boreći se protiv uzurpatora i diktatora, stojeći na dijametralno suprotnim pozicijama, oni su sve ono što Vučić nije. Neprestano se ore žalopojke i protesti zbog jednopartijnosti i jednoumlja Vučićevog režima, zbog odsustva drugačijeg mišljenja u medijima, zbog kontrole televizija, štampe i portala, zbog toga što se čuje samo naprednjačka propaganda.

A onda Vučić pokrene ofanzivu protiv Crne Gore, desetine hiljada mrziteljskih tekstova, specijalne emisije na televizijama s nacionalnom frekvencijom, silne pare lete preko granice, podrška stiže od srbijanskog režima u svakom mogućem vidu. A opozicija? Pa i oni duvaju u istu tikvu, pridružuju se horu vučićevaca, sarađuju u napadu na suverenu zemlju sa svojim arhineprijateljem od kog se po svemu razlikuju.

- Pa čekajte malo, ljudi, zar se vi ne borite protiv Vučića i njegove ideologije?

- Da, da, ali ovo je važnije, nacionalni interes, Crnogorci su Srbi, u stvari ne postoje, vidiš da nam otimaju svetinje, prvo to da odbranimo, pa ćemo lako s Vučićem. 

– Ali, tako pomažete Vučiću da pokori jednu nezavisnu državu preko tamošnjih satelita, koristeći crkvu kao oružje. To je nastavak hegemonističke politike koja nas je dovela do propasti. Ko je još video da crkva demokratizuje društvo, pogotovo ovakva, monolitna i svim vlastima poslušna, nesklona dijalogu i slobodi?

– Ma ćuti tamo, izdajniče, plaćeniče, barabo, autošovinisto, crkvu si našao da pljuješ, ništa ti nije sveto, đubre jedno. Ne damo svetinje! Sviće zora...

Kobajagi ekologija

Krenu ekološki protesti, pobuni se pola Srbije, nezadovoljni narod pohrli na ulice, prkoseći naprednjačkim batinašima i obesnim policajcima, a onda jedan od lidera protesta udari da negira genocid u Srebrenici, ne priznaje Kosovo, lupeta o mirovnim profiterima, sve isto kao i ovi koji su na vlasti i koje bi da ruši. Znači, sve kobajagi. Rio Tinto marš iz Srbije, ne damo Jadar, u redu, ako će da upropaste i zatruju prirodu i treba ih sprečiti, takvu nesrećnu budućnost valja preduprediti. Ali, šta ćemo sa kineskim rudnicima koji već rade i truju sve oko sebe, šta ćemo sa NIS-om koji je poklonjen Rusima i ostavlja Vojvodinu bez pijaće vode? To gotovo niko ne pominje, sadašnji problemi su precenjeni, bavimo se sprečavanjem budućih havarija, a za one koje se sada događaju – koga briga.

Dobro, čuvanje prirodne sredine, poštovanje ekoloških standarda je neophodno, ali otkud odjednom ideje da treba zabraniti sve rudnike u Srbiji, staviti stogodišnje moratorijume na kopanje raznih ruda. Ne damo srpsku zemlju, živećemo od poljoprivrede i turizma, možemo da hranimo pola sveta od naših plodnih oranica. Dobro, ljudi, a da malo pogledate koliki je udeo poljoprivrede u BDP-u razvijenih zemalja, nije to teško pronaći, ima i na Vikipediji. U najboljem slučaju par procenata, a često manje od jedan posto. Pritom su tamo prinosi mnogo veći nego kod nas, a tu su i velike subvencije. Samo u nerazvijenim, siromašnim zemljama poljoprivreda ima veliki udeo u celokupnom dohotku. Je l’ vi to znate nešto što ni mi, a ni čitav bogati svet ne zna? Ili je sve to zapravo kobajagi?

Nećemo da nas pljačkaju strani investitori, oteraćemo sve iz Srbije, nije Srbija krvarila na Solunskom frontu i na Ceru da bi je sad eksploatisali belosvetski profiteri. Dobro, ne treba da dozvolimo da nas zloupotrebljavaju niti da ponižavaju i zlostavljaju radnike, ali to je pitanje uređenosti države i vladavine prava, nije to do investitora, nego do nas. No dobro, pustimo to po strani. Nećete strane investitore, a pozivate se na Balkanske ratove i Prvi svetski rat u kojima su se naši preci izborili za slobodu – da budu besomučno izrabljivani, dok se manjina bogati, uključujući razne strane i domaće investitore i profitere.  Šta bi s jedinim periodom kad ovde nije bilo nikakvih stranih investitora, od 1945. pa do raspada Jugoslavije? Ako su već strani investitori problem, zar ne bi trebalo da se pozovete na Drugi svetski rat, partizane, antifašističku borbu i socijalizam? Ništa nije logičnije od toga, sve drugo je čist promašaj. Ili je sve to zapravo kobajagi?

Kako prevariti egzistenciju

Kud god se okreneš, svuda ista kobajagi priča. Koliko god se čovek trudio da nekog shvati ozbiljno, ne vredi, to je nemoguća misija. Veliki borci protiv nacionalističkog režima proglašavaju Matiju Bećkovića najvećim živim srpskim piscem, dodeljuju mu nagrade, ne videći nikakvu vezu između njegovog nacionalističkog angažmana i aktuelnih naprednjačkih vlasti koje su izašle iz ćeračkog šinjela. Nezavisna medijska grupa, jedino svetlo u mrklom medijskom mraku Vučićevog režima – producira serije snimljene po delima Dobrice Ćosića, nudeći nam beslovesnosti oca nacije kao alternativni kulturni model. A u tom modelu živimo evo već tri i po decenije, on nas je i doveo do katastrofe, epohalnog poraza i najveće sramote u istoriji. I o tome postoji čitav niz ozbiljnih knjiga, studija, tekstova, eseja, analiza, ali koga briga za seriozne poduhvate, nas zanima samo ono što je tobože, kao da, kobajagi. I tako dalje, i tako redom, do kobajagijevog beskraja.

Naravno, nije sve kod nas obeleženo kobajagijem, ima i ovde mnogo ljudi koji rade ozbiljne, temeljne, relevantne stvari, tvoračkih subjekata, što bi rekao Radomir Konstantinović, samo su svi oni van glavnog toka, van onoga što nam se nudi kao jedina prava vrednost, a svakom razumnom je jasno da je reč o lažnom predstavljanju. Sve ono što nam se gromoglasno nameće sa svih strana ima neku avetinjsku, sablasnu auru, što je sasvim logično, jer je reč o prividu i prevari. Pisao je o tome ubedljivo i gorko jasno Konstantinović, govoreći o duhu koji prividnost egzistencije pretvara u svoje načelo, o duhu sklonjenom u sigurnost privida, o duhu koji veruje da je „vrhovno načelo svuda: u odnosima čoveka i čoveka, ali i u odnosima čoveka i same egzistencije (samog njenog bića), načelo prevare“.

Plata za bekstvo u privid, za osećaj sigurnosti u kobajagiju je – očajanje, nije ni čudo što ovo osećanje vrišti na svakom koraku, maskirajući se u druge, prihvatljivije forme. Takav ishod je jedini moguć: „Prevara koju on namenjuje životu vraća se njemu samom: prevareni život je njegov život, on sam, a prevara je jemstvo osećanja ugroženosti i opljačkanosti koje je osnovno osećanje duha palanke“. Samo što je i ta ugroženost – koju nam već decenijama predstavljaju kao samu srž nacionalnog identiteta – kobajagi. A drugačije ne može ni da bude u svetu pričina, organizovanih fatamorgana i masovne proizvodnje simulakruma. Koji se zove Republika Kobajagi Srbija.