Odjekivalo je LOMI

Za Antenu M piše: Jadranka Selhanović

Sjedimo i ispijamo kafu. Moja prijateljica i ja. I nešto nijesmo baš pričljive. Više neka meditacija. Svaka za sebe.

Dok, odjednom ona, kao iznebuha upita: Znaš li da tumačiš snove? Pogledah je začuđeno. Kakvo pitanje! Tumačenje snova? 

Kratko odgovorih: Evo, ne umijem ni javu protumačit, a kamoli snove. Nasta smijeh. Ali, ona uporna, poče da prepričava svoj san. Evo što mi je ispričala. Možda i vi pripomognete. Mislim u tumačenju!

Sanjam ja da sam na nekakvom velikom stadionu. Gdje treba da otpočne neka trka. Gledam učesnike trke i vidim da neke od njih poznajem. Neki mi nepoznati. U stvari, negdje sam ih vidjela, ali mi njihov lik nije ostao upamćen. I svi se pripremaju.

Kao da se zagrijavaju. A, stadion ispunjen, do posljednjeg mjesta. Shvatih da su to navijači. Jer, poče uzvikivanje. Svako bodri svoga. Čuješ viku, ali ne možeš dobro razaznati ko za koga navija. Jer, prepliću se uzvici. Pa, ti do uva dođe: Sprem te se, spremte, da sad odemo u Evropu, zadnja je ura, za demohrišćane, samo pošteno za vjerni narod, časti mi!

I poređaše se trkači. Teško da ih prepoznaš. Da ih razlikuješ. Skoro svi u iste dresove. Neka trobojna varijanta.

Zauzeli startnu poziciju. Ali, neobično stali. Nekako naopačke. Okrenuli glave pozadi. Kao da nešto traže. Ili čekaju. Nekog? I u taj čas ustadoše svi sa tribina. Vidim mnogima radost na licu. A, neki se ukočili. Objesili face. Zanijemili.  I odjednom prolomi se stadionom.

Odjeknu snažno: LOMI! Zbunih se. Što je ovo, ko hoće da lomi, pomislih? Provlačim pogled kroz masu da provirim. I vidjeh, velik, ma ogroman, jarko crveni dres. I zlatni orao na njemu. Ponosno raširio krila. Kao pred uzlet.

Više se nije moglo ništa vidjeti. Jedino se čulo gromoglasno: Samo jedan krug, samo jedan krug! Sve polomi, LOMI!