Gde će nam duša?

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Alen Ćeman rođen je 27. decembra 1982. godine. Ubijen je granatom 17. septembra 1993. godine u Vrbovskoj ulici broj 160 u Sarajevu. Zbog žestokog granatiranja Alen se sklonio u podrum, ali je jedna granata uletela kroz podrumski prozor. Geleri su pogodili njegovo telo i razneli ga. Istom granatom ubijena je i Alenova sestra Alisa Ćeman, rođena 1972. godine. Alen je bio učenik Osnovne škole “Mehmedalija Mak Dizdar”. Posebno je voleo sport i crtanje.

Anisa Divljanović rođena je 13. februara 1984. godine. Ubijena je granatom 27. juna 1995. godine dok se igrala u Ulici Palmira Toljatija u Sarajevu. Bila je učenica Osnovne škole “Osman Nakaš”. Volela je da čita i da se druži sa vršnjacima.

Nermin Divović rođen je 14. oktobra 1987. godine. Ubijen je snajperom 18. novembra 1994. godine u Ulici Zmaja od Bosne u Sarajevu. Vraćao se s majkom i sestrom Dženitom od nane. Snajperista je pogodio Nerminovu majku Dženanu u stomak. Metak je prošao kroz njeno telo i pogodio dečaka u glavu. Ubijen je na licu mesta. Sestra je izbegla metak, jer je išla korak ispred majke i malog brata. Nermin je bio učenik Osnovne škole “Edhem Mulabdić”. Voleo je crtanje, fudbal i autiće.

Svjetlana Dujković rođena je 30. maja 1983. godine. Ubijena je granatom 23. avgusta 1992. godine u Ustaničkoj ulici broj 11 na Ilidži. Bio je miran dan, pa ju je otac pustio da izađe malo iz kuće, da se vidi sa drugaricom Lanom. Geler je proleteo kroz prozor haustora i pogodio Svjetlanu u potiljak. Svjetlana je bila odlična učenica Prve osnovne škole, aktivna u nekoliko sekcija, posebno je volela skijanje i plivanje. U “Veseloj svesci” izašao je intervju s njom.

Belmin Đozo rođen je 19. aprila 1995. godine. Iste godine, 23. jula, Belmin je bio u kući, u Jajačkoj ulici broj 10 u Sarajevu, sa majkom i prabakom. Granata je uletela u sobu, Belmina su geleri pogodili u vrat i stomačić. Poginuo je na licu mesta, beba stara jedva tri meseca.

Alica Fetahović rođena je 1977. godine. Vraćala se iz Srednje medicinske škole 20. aprila 1993. godine, kad je agresor ispalio granatu koja je pogodila ogradu stambene zgrade. Geleri su Alicu pogodili u glavu i teško je ranili. Smrt je nastupila nekoliko dana kasnije, prvog maja. Alica je bila ponos svoje škole i roditelja, učenica generacije, volela je da čita knjige i sluša muziku.

Elma Hadžijusufović rođena je 23. decembra 1988. godine. S majkom, starijim bratom i bratićem sedela je 3. februara 1994. u svom stanu, u Ulici maršala Tita 8/2. Metak je doleteo kroz prozor i pogodio Elmu u plućno krilo. Prebačena je u bolnicu, lekari su se borili za njen život, ali uzalud – podlegla je povredama 7. februara 1994. godine. Elma je volela knjige, čitanje i pisanje, već sa pet godina naučila je da čita i piše. Najviše je volela da se s bratom igra Čoveče, ne ljuti se.

Amir Kerla rođen je 26. marta 1981. godine. Ubijen je snajperskim metkom 3. novembra 1993. godine na Brasuljama u Sarajevu. Hitac ga je pogodio u glavu. Amir je bio izuzetno društven dečak, voleo je da se igra sa drugovima i jako je voleo životinje. Dan pre smrti nabavio je dva zeca.

I tako četiri godine, svakog božjeg dana.

Murali sa likom decoubice

Vrhovni komandant ubijanja sarajevske dece bio je general Ratko Mladić. Mural sa njegovim likom nalazi se par stotina metara od Osnovne škole “Vladislav Ribnikar”, gde se 3. maja dogodio stravični masakr nad osmoro dece i jednim radnikom obezbeđenja. Na muralu piše: “Đenerale, nek je tvojoj majci hvala”. Na čemu – videli smo. Mladićeva freska nalazi se pod nezvaničnom zaštitom države, bivšeg ministra policije Aleksandra Vulina, te raznih državnih huligana. Nekoliko dana nakon masovnog ubistva, grupa građana je pokušala da nešto uradi sa muralom. Na jednom delu slike, preko Mladićevog lica, nacrtali su crveno srce. Namere su im bile najbolje, rezultat baš i ne razumem.

Najmoćniji čovek u zemlji, predsednik Republike, lepio je plave table sa natpisom Bulevar Ratka Mladića na Novom Beogradu. Tokom rata, dok je bio funkcioner Srpske radikalne stranke, Aleksandar Vučić je obilazio položaje srpske vojske oko Sarajeva, odakle su gađana deca u gradu. Bio je u društvu svog partijskog šefa, osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja. Kaže da nije nosio pušku, već samo kišobran.

Većina građana Srbije nikad nije čula da je devedesetih neki grad u regionu bio pod opsadom. Srpski mediji su puni tekstova u kojima se ubistva sarajevske dece negiraju, baš kao i mnogi drugi zločini, a i sama opsada grada. Ubice koje su snajperskim mecima i topovskim granatama ubijale mališane dobijale su platu iz Srbije, plaćali su ih građani koji o tome danas ne znaju ništa. A nisu znali ni ranije.

Zločinci kao vrhovni autoriteti

Ratko Mladić se uživo javljao u jutarnji program televizije s nacionalnom frekvencijom. Poručio je: “Ljubi vas deda Ratko”. Roditelji pobijene sarajevske dece ne gostuju po srpskim televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Brojni srpski mediji slave Mladićev rođendan i njegove herojske podvige, brinu za njegovo zdravlje.

Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić ne zna šta je Mladić radio po Bosni, ali zna da je branio srpski narod. I nema ništa protiv murala sa njegovim likom u gradu koji vodi. To je isti onaj gradonačelnik koji se nije udostojio da dođe do OŠ “Vladislav Ribnikar”, da donese cveće, upiše se u knjigu žalosti i zapali sveću za duše pobijene dece. Umesto toga, venac je položio ispred svog kabineta i pozvao Beograđane da tu dođu i zapale sveću. Nisu ga poslušali, nastavili su da odlaze na mesto stradanja.

Gradonačelnik inače obožava da se slika sa ratnim zločincima, sa Veselinom Šljivančaninom poglavito. Dotični je član Glavnog odbora Srpske napredne stranke, baš kao što je još jedan osuđeni ratni zločinac, Nikola Šainović, član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije. Postali su partijski funkcioneri ne uprkos, nego upravo zato što su robijali za ratne zločine počinjene na Ovčari i na Kosovu, to im naprednjaci i socijalisti računaju kao junačko delo. Zato su za promocije Šljivančaninovih kupusara širom otvorena vrata silnih biblioteka, domova kulture i centara za kulturu diljem Srbije. Zato se nedavno u OŠ “Đura Jakšić” u Kaću kod Novog Sada učenicima preko video-linka obratio Nebojša Pavković, i to iz zatvora, gde izdržava kaznu za ratne zločine. Da ih pouči pravim vrednostima. Nama su ovde zlikovci i koljači vrhovni autoriteti.

Zločinački obrasci

Po televizijskim studijima neprestano defiluju osuđeni ratni zločinci da nam usade svoj krvoločni pogled na svet koji deli i naša vlast. Oni gostuju u šatro ozbiljnim, debatnim emisijama, a u suštini trovačnicama uma i duše. Nisu ni individualni proizvođači smrti ostali na margini, oni što su ubijali u svoje ime, a ne u ime nacije, redovan su deo zabavnog programa, u raznim rijalitijima. To su obrasci ponašanja koje država Srbija nudi mladim ljudima.

Plus svakodnevno verbalno nasilje u medijima, u Skupštini, sa svih političkih adresa, u stilu “Ubij zakolji da neistomišljenik ne postoji”. To nam nudi ista ona država u čije su temelje ugrađene desetine hiljada pobijenih žena, deca, staraca, civila. To je krvolocima bilo malo, pa traže drugo poluvreme, kidišu na komšije kad god mogu, i već 14 meseci navijaju za ubijanje ukrajinskih civila.

I kad se dogode ovakvi jezivi zločini kao u Beogradu, Malom Orašju i Duboni, država i njene institucije ponovo imaju samo jedan isti odgovor: Nasilje. Nasilje prema deci, roditeljima, nastavnicima, nasilje prema svim građanima Srbije. Ne zna čovek ni šta bi više rekao na sav taj užas. Samo može da se zapita: Gde će nam duša? I dokle mislimo ovako? I da se priseti pesme koju je Dušan Matić napisao u maju 1942. godine:

Uspavanka za poginule koji nemaju više od dvadeset godina

Spavaj.
Ko nijedno dete živo što ne spava,
U zagrljaju zemlje, s krticom i s korenjem trava.

Dvadeset godina jedva milo si gledao svetlost,
I više te nema
Dvadeset godina!...
A ja te video nisam nikada,
Ni stisnuo ti ruku nikada.
Žalim, nećeš mi verovati.
Jedanput makar da si me ljutito pogledao

Ko prolaznika nepoznatog koji se drsko ponaša:
Živa nit vezivala bi me za tebe.
Ovako?...Ostaje mi da te prizivam
Za stolom ko duhovi što se prizivaju,
Mada znam da su to obmane puste.
Nije potrebno da zamračujem sobu,
Krv i mrak pali su nam na oči.
Ispisana je azbuka cela u mom srcu. Govori!
I čašu sam stavio da se po njoj šeta. Govori!
Ruke sam svoje naslonio na suvo drvo stola. Govori!
Toplote svoje da predam tebi koji si zanavek odsutan. Govori!
Transfuzija krvi kad bi mogla da postoji

I za mrtve, evo, neka otvore moje vene,
Neka krv zastruji u tvom nepoznatom avetu
Govori! Govori! Govori!
Milioni vas, a samo dvadeset godina života.
Dvadeset godina života, a milioni leševa,
Ni gavrana nema dovoljno da nad vama kruže,
Ni suza dovoljno.
I bol je uzaludan,
I reč je svaka otrcana i štura.

Spavaj.

Spavaj.
Ko nijedno dete živo što ne spava
U zagrljaju zemlje, s krticom i s korenjem trava.

Spavaj.
Spavajte, milioni.

Nisam ti znao ni ime, a ti si već samo brojka.
Ali znam da je milo zvučalo kao tepanje,
Kao voćka slatka topilo se u ustima.
Zašto, zašto nisam imao prilike da te izgrdim,
Imao bih razloga da se ljutim na sebe,

Da sebi nikad ne oprostim nesmotrene reči što
sam ti ih rekao:
Živa nit vezivala bi me za tebe.
Ovako?...Govorim vetru, praznini.
Utešnije je govoriti uspomeni.
Mogao bih sebi do kraja života da prebacujem
Zašto te nisam ljubaznije dočekao
Kad ćeš već tako mlad umreti...
Ne, nema oproštaja meni.
Toliko sam vremena glupo izgubio u životu.
Zašto nisam onda pošao da te potražim,
Pa bilo to i na kraj sveta.
Veče bi bilo tiho kad bih do tebe stigao,
Veče ko što je svako veče melem,
I rekao ti: došao sam da te nađem,
Došao sam da nađem baš tebe...
I šanuo ti još (al kao za sebe,
Da senka ne padne na začuđen ti pogled):
Pođi niz drum i gledaj, gledaj mesec, eno, bled...
Il tako nešto smešno i drago:
Čuvaj se... Hajd kući dobro se ogrni...
Noć biće
Duga, hladna, polarna,
Noć u kojoj nijedne zore kap neće više da luta...
Rekao to ne bih; samo ruku svoju
Spustio bih ti na rame.
Nema sumnje, gledao bi me zapanjeno. Smešno. Ako.
Nasmejao se ko mladost što se smeje raskalašno.
Ako.
I odjurio s drugovima kroz kikot i sumrak. Ako.
Al bih ja zapamtio zanavek sjaj tvojih očiju, srebro tvoga smeha,
I ožiljak na levom obrazu kad pao si na kamen kao mali...

Ja bih te bar jednom bio video... Ovako?...
Našto mi inače sad ove mi oči?
Milioni vas, a samo dvadeset godina života,
Dvadeset godina života, a milioni leševa.
Ni gavrana nema dovoljno da nad vama kruže
Ni suza dovoljno.
I bol je uzaludan.
I reč je svaka otrcana i štura.

Spavaj.

Spavaj.
Ko nijedno dete živo što ne spava,
U zagrljaju zemlje, s krticom i s korenjem trava.

Spavaj.
Spavajte, milioni.

Maj je, maj...

Žito je opet klasalo visoko.