Kako su partizani postali neznani junaci

Piše : Tomislav Marković 

"Da čitava manifestacija bude još apsurdnija, pomenuti ministri su poznati kao vatreni obožavaoci svih mogućih srpskih ratnih zločinaca iz devedesetih godina"

Dok Aleksandar Vučić proslavlja Dan pobede nad fašizmom u Moskvi, u gostima kod Vladimira Putina, Hitlera našeg doba, njegova dvorska svita u Srbiji takođe obeležava praznik, mada nikome nije jasno zašto. Odavno je obeležavanje ovog svetlog datuma pretvoreno u farsu, otkad su Srbiju zajahali duhovni i ideološki potomci onih koji su u Drugom svetskom ratu bili na strani okupatora. Tradicija ruganja antifašizmu, poglavito Narodno-oslobodilačkom pokretu koji je porazio naciste i njihove sluge, nastavljena je i ove godine.

Kao i svake godine, i sada su zvaničnici prvo oskrnavili Spomen kompleks “Groblje oslobodilaca Beograda”. Predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić, ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Milica Đurđević Stamenkovski, kao i ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Bocan Harčenko položili su vence na spomenike onih koji su dali živote u borbi protiv fašizma. Njima su se pridružili i takozvani “studenti koji žele da uče”, izdajnici svojih kolega koji se bore za slobodu, pravdu i demokratiju, za iste one ideale za koje su se borili i oni koji počivaju na Groblju oslobodilaca.

Potom je usledila šetnja Besmrtnog puka do Trga Republike, što je običaj uveden pre nekoliko godina. Tačnije – presađen iz matuške Rusije. Pošto su naši revizionisti, zakleti protivnici partizana i ostalih antifašista, temeljno izbrisali sećanje na naše autohtone antifašističke tradicije, sa posebnim naglaskom na komuniste i partizane, ostalo im je jedino da uvoze lažnu tradiciju iz Rusije, zemlje koja danas deluje slično kao Treći Rajh vo vremja ono. Kod nas se predstavnici vlasti ponašaju kao da je taj Besmrtni puk neka dugovečna tradicija, kao da potiče iz davnih dana, a zapravo se radi o novotariji.

Uvoz običaja iz Rusije

Besmrtni puk je nastao u Tomsku 2011. godine na inicijativu trojice novinara – Sergeja Lapenkova, Sergeja Kolotovkina i Igora Dmitrijeva. Po rečima istoričara Milana Subotića, ideja te manifestacije je bila da građani “nošenjem fotografija svojih umrlih predaka simbolično potvrde njihovo prisustvo u slavljeničkoj koloni”. Nešto kasnije, Putinov režim je preuzeo ovu građansku inicijativu, pa je Besmrtni puk preinačen u militarističku manifestaciju koja slavi moć Rusije i njenog gospodara. A onda su se srpske sluge ruskog hazjajina dosetile da svoje podaništvo pokažu i uvozom Besmrtnog puka, manifestacije koja slavi ideologiju ruskog imperijalizma, što je u dijametralnoj suprotnosti sa antifašizmom. Kad pogaziš sopstveni antifašizam, normalno je da se ponašaš vazalski i kvislinški, kako drugačije.

Na čelu kolone stajali su ambasador Rusije i srpski ministri, među njima i osvedočeni ultranacionalisti Nikola Selaković i Milica Đurđević Stamenkovski. Aleksandar Bocan-Harčenko je predstavnik države koja upravo sprovodi genocid u Ukrajini, masovno ubija civile, diči se pokoljima nevinih, sravnjuje gradove sa zemljom, zatire sve pred sobom, ukratko – ponaša se slično kao nacistička Nemačka. Teško je pronaći adekvatniju osobu za povorku koja slavi antifašizam, pošto su nacisti iz Drugog svetskog rata mrtvi.

Doduše, vlast je u nameri da oskrnavi praznik posezala i za radikalnijim rešenjima, pa je tako pre koju godinu Besmrtni puk u Nišu predvodio osuđeni ratni zločinac Vladimir Lazarević. Njega su izabrali silom prilika, jer su Gebels, Gering, Himler, Hajdrih i slični nacistički zlikovci bili opravdano odsutni.

Zabranjeno pominjanje partizana

Da čitava manifestacija bude još apsurdnija, pomenuti ministri su poznati kao vatreni obožavaoci svih mogućih srpskih ratnih zločinaca iz devedesetih godina, kao i celog velikosrpskog projekta koji je iza sebe ostavio etnički očišćene teritorije, spaljena sela, porušene gradove, desetine hiljada mrtvih, milione raseljenih, silne masovne grobnice, neizmernu patnju, jad i pustoš. Baš kao i fašizam u Drugom svetskom ratu.

Nepotrebno je napominjati da su Vučićevi saradnici listom pristalice rehabilitacije kvislinga. Revizionisti, mrzitelji partizana, duhovna čeda četnika i ostalih kolaboracionista proslavljaju Dan pobede nad svojim ideološkim istomišljenicima – zaista deluje kao nacrt za neku dramu apsurda.

Kao i svake godine, i ove su funkcioneri izgovarali bezlične, besmislene izjave koje dodatno potcrtavaju svu bizarnost čitave predstave. Tako je, na primer, Ana Brnabić proslovila kako “Dan pobede nad fašizmom obeležavamo sa ponosom, dubokim poštovanjem i zahvalnošću prema svima koji su se borili za slobodu, pravdu i dostojanstvo čoveka”. A ko su ti svi koji su se borili za slobodu? Kako se zvao njihov pokret? Imaju li ti ljudi neka imena?

Političari se brižljivo čuvaju da nijednom rečju ne pomenu partizane, Narodno-oslobodilački pokret, Josipa Broza Tita, Koču Popovića, Peku Dapčevića, nekog od nebrojenih narodnih heroja, bilo koga ko je zaista oslobodio Srbiju i Jugoslaviju od fašizma. Neupućeni posmatrač sa strane iz onog što političari govore nikada ne bi mogao da zaključi ko se to borio protiv fašizma i ko je oslobađao zemlju. Ako bismo sledili zvanični narativ, zasnovan na istorijskoj reviziji, ispalo bi da su Draža Mihailović, njegovi četnici i Crvena armija porazili fašizam, a da su im u tome eventualno pomogli Milan Nedić i Dimitrije Ljotić.

‘Uz maršala Tita, junačkoga sina’

Zato ne čudi što muzičkim delom proslave dominiraju pesme kao što su “Marš na Drinu”, “Vostani Serbije”, “Ovo je Srbija” ili “Tamo daleko”. Kakve veze imaju te pesme sa Narodno-oslobodilačkom borbom, antifašizmom i Drugim svetskim ratom, to ni najvispreniji istoričar muzike ne bi umeo da objasni. Važno je samo da se ne čuju pesme koje su pevali partizani, borci protiv fašizma, kojima bi ovaj praznik trebalo da bude posvećen. I bez kojih praznika ne bi ni bilo.

Nikako da čujemo neke stihove kojima su se bodrili borci protiv nacističkog okupatora i njegovih slugu. Na primer: “Po šumama i gorama naše zemlje ponosne idu čete partizana, slavu borbe pronose”, ili “Padaj silo i nepravdo, narod ti je sudit zvan. Bež’te od nas noćne tmine, svanuo je i naš dan”, ili “Uz maršala Tita, junačkoga sina, nas neće ni pakao smest’, mi dižemo čelo, mi kročimo smelo i čvrsto stiskamo pest”, ili “Sred pušaka bajoneta, straže oko nas, tiho kreće naša četa kroz bilećki kras”, ili “Budi se istok i zapad, budi se sever i jug! Koraci tutnje u napad, napred uz druga je drug! Napred sve bliže i bliže, čuje se koraka bat! Glas miliona se diže, dole fašizam i rat!” Te pesme su izbrisane iz kolektivnog pamćenja, zajedno sa onima koji su ih pevali. Kao da onih 800.000 partizanskih boraca i borkinja na čelu s Titom nikad nisu ni postojali.

Dobro, ne treba biti previše kritičan prema nevoljnim slavljenicima Dana pobede nad fašizmom, koji su prinuđeni da kiselih lica obeležavaju praznik koji bi najradije izbrisali iz istorije. Imali su oni i mnogo crnjih i gorih prestupa. Pre četiri godine su naši vrli antifašisti uspeli da Dan pobede nad fašizmom obeleže pevanjem ljotićevskih pesama iz zbirke dobrovoljačke lirike “Tvrđava”, objavljene tokom Drugog svetskog rata. Na sceni Narodnog pozorišta orile su se popevke pokojnih fašista iz Srpskog dobrovoljačkog korpusa, koje je sa ekrana smeštenog iza pojaca pomno slušao čuveni borac protiv fašizma Draža Mihailović.

Neznani junaci

Do kakvog nonsensa može da dovede negiranje i falsifikovanje prošlosti najbolje je pokazao premijer Đuro Macut. Za razliku od kolega koji su se bar obreli na pravom mestu, predsednik Vlade je potpuno zalutao, pa se našao na Avali, gde je položio venac na Spomenik neznanom junaku. Kakve veze ima taj spomenik sa Drugim svetskim ratom i pobedom nad fašizmom? Nikakve.

Spomenik je posvećen žrtvama balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Ivan Meštrović ga je napravio 1938. godine, pre okupacije i borbe protiv fašizma. Otkud onda Macut na Avali? Kako je uspeo da pobrka ratove? Odgovor je jednostavan – da ne bi morao da oda počast omraženim partizanima, te da bi pobedu nad fašizmom izmestio iz istorijskog konteksta, prevashodno jugoslovenskog, i upisao je u tradiciju srpskih oslobodilačkih ratova.

Brisanje partizanskih, komunističkih, antifašističkih i socijalističkih tradicija u Srbiji traje već decenijama. Na kraju smo stigli u apsurdnu situaciju da se partizani ne pominju čak ni prilikom proslavljanja praznika za koje su sami zaslužni, kao što su Dan pobede nad fašizmom ili Dan oslobođenja Beograda. Mladi naraštaji su sistematski indoktrinirani lažnim nastavnim programima, njima partizani i njihova borba ništa ne znače. To je vidljivo i u studentskoj pobuni, nema parola, pesama, ikonografije koji bi podsećali na partizane, dominiraju nacionalni motivi, potekli iz ideologije koja je uvek stvarala ovakvu državu protiv koje se studenti bore.

Tito, Koča Popović, Ivo Lola Ribar, Nada Dimić, Đuka Dinić, Sava Kovačević, Lepa Radić – nisu više narodni heroji, već neznani junaci. Dok takvo stanje traje, dok srpsko društvo ostaje pogruženo u revizionizam i falsifikovanje prošlosti, dok nam vlada ideologija koju su partizani porazili – nema mnogo smisla da obeležavamo 9. maj. Više bi nam priličilo da slavimo Dan pobede nad antifašizmom.