Partizanska vera i četnički razum

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

“Po svoj prilici mi nikako ne možemo da proniknemo u daleku prošlost”, piše ruski filozof Lav Šestov u knjizi “Na terazijama Jova”. I još: “Ne treba zavaravati sebe i previše verovati u našu sposobnost čitanja istorije Zemlje, života, ljudi i naroda na osnovu sačuvanih materijalnih tragova. Svi podaci govore da čitamo loše, veoma slabo, i da nam je loše čitanje donelo ne male zalihe lažnih ideja i znanja”.

Možda je filozof u pravu u svom skepticizmu glede davno minulih epoha i ljudi koji su u njima živeli, po nekim sasvim drugačijim pravilima i običajima od današnjih. Nije lako shvatiti ni mnogo bližu prošlost, nedavnu, čak ni onu koju su stvarali naši preci ili mi sami.

Ne radi se uopšte o dostupnosti činjenica, informacija, već o tome da ima događaja tako neobičnih da radikalno iskaču iz kolotečine, iz uobičajenog poimanja stvari, pa nam je lakše da ih uzmemo zdravo za gotovo, nego da se udubimo i shvatimo svu njihovu veličinu, pa i neverovatnost. Jer nije tačno da se nemoguće nikada ne dešava, samo koncepti kroz koje smo navikli da posmatramo svet ne dozvoljavaju nemoguće, pa nam se čini da se ono nije ni dogodilo.

Proleće 1941. godine

Doduše, u današnje vreme sveopštih laži, masovnih falsifikata, negiranja činjenica, poricanja svega što može da se porekne, konstrukcija najglupljih mogućih teorija zavere, bestidnog ruganja istini, satiranja bazične ljudske želje za saznanjem – bavljenje ovakvim, malo kompleksnijim temama može delovati deplasirano. Međutim, cela ta bulumenta koja se ponaša kao razmaženo derle, negirajući očiglednosti, ne može biti uzeta za ozbiljno. Takve galamdžije su kroz istoriju lako rešavane – malo im podvikneš i gotova stvar. Samo što više nema ko da podvikne, ali to je već drugo pitanje.

Evo, recimo, jednog perioda o kome smo učili sve u detalje, ali je pitanje da li smo išta razumeli. Proleće 1941. godine, Sile osovine su nakon rata od samo 11 dana okupirale i rasparčale Jugoslaviju. Urušile se i vojska i država kao kule od natrulih karata, kapitulacija se desila u rekordnom roku. I to nije bio nikakav izuzetak. Od septembra 1939. godine, kad su Hitler i Staljin raskomadali Poljsku, evropske zemlje su padale jedna za drugom pod naletom fašističke armade.

Danska se predala bez otpora i pala pod vlast nacista za samo nekoliko sati, Norveška se opirala dva meseca uz podršku saveznika, ali uzalud; Belgija, Holandija, Luksemburg, Francuska padale su za nekoliko dana ili nedelja, Hitlerov pohod bio je nezaustavljiv. Grčka je okupirana samo par dana nakon Jugoslavije, potom je Hitler krenuo u invaziju na SSSR, prekršivši pakt Ribentrop-Molotov, fašisti su potiskivali Crvenu armiju, osvajajući ogromne teritorije.

Evropa pod nacističkom čizmom

Za vrlo kratko vreme fašisti su okupirali praktično celu Evropu, Nemačka i njeni trabanti bili su nepobedivi, od celog starog kontineta samo je još Velika Britanija odolevala najezdi, na jedvite jade, i to zahvaljujući Vinstonu Čerčilu i svom ostrvskom položaju. SAD su bile daleko, neuključene u rat, niti je neka ozbiljna vojna pomoć bila na vidiku. Cela Evropa potonula je u mrak okupacije, terora, istrebljenja, holokausta, pod simbolom ultimativnog zla – kukastim krstom.

Šta raditi u takvoj crnoj stvarnosti, šta bi bilo razumno učiniti, ima li ikakve nade u sveopštem beznađu? Ako su velike nacije i države tako lako oborene, ako su neuporedivo jači, bogatiji narodi sa opremljenijim vojskama porobljeni, šta možemo mi mali i nejaki da preduzmemo? U tako jezivoj situaciji najrazumnije je razmišljati kao građanska, buržoaska klasa i njeni četnici. Jasno je da otvorena borba protiv nemačkog okupatora znači samoubistvo. Kao što reče kapetan Nenad Mitrović, izaslanik Draže Mihailovića u pregovorima sa Nemcima, "i Draža Mihailović, a i on sam, kao vojnici, isuviše su dobro upoznati sa vojnom snagom Nemačke da bi se upuštali u takve dečje iluzije" (Izveštaj nemačkog kapetana Matla pretpostavljenima od 30. oktobra 1941. o razgovorima sa predstavnicima Draže Mihailovića).

Glas razuma govori jasno i glasno: Da mi ipak malo sačekamo, neka se saveznici bore umesto nas, oni su ionako mnogo jači i veći, neka oni slome Sile osovine, a mi ćemo se pridružiti tek na kraju da se ne kaže da nismo učestvovali, kad okupatorske snage budu poražene i kad pobeda bude sasvim izvesna. To je dobitna kombinacija i taktika, to je jedino logično, normalno i razumno. Elementarno poznavanje stvari, sva dostupna znanja o političkoj i vojnoj realnosti govore da nema drugog načina. Pa to je čak i savršeno očigledno, zar se o tome uopšte može raspravljati.

Suluda odluka

Ideja o podizanju opštenarodnog ustanka protiv neuporedivo moćnijeg okupatora je suluda, to bi moglo da padne na pamet samo nekim potpunim ludacima, niko razuman se na takvu suicidnu akciju ne bi rešio. Vojska je uništena, razoružana, oficiri su u zarobljeništvu, narod je goloruk, ratovati bez oružja protiv najjače vojne sile koju je svet video – to zaista ni pacijentima duševne bolnice ne bi palo na pamet. Bolje je odmah skočiti s mosta i tako sebi skratiti muke.

U takvoj atmosferi KPJ donosi odluku o podizanju ustanka protiv fašističkog okupatora i objavljuje Proglas narodima Jugoslavije u kojem je pisalo: “Narodi Jugoslavije - Srbi, Hrvati, Slovenci, Crnogorci, Makedonci i drugi! ... Vi ste bili pobeđeni u ratu, ali niste pokoreni. Slavne tradicije borbe za pravdu i sobodu vaših dedova ne smeju biti zaboravljene. Sada je vreme da pokažete da ste dostojni potomci svojih predaka. Sada je vreme, sada je kucnuo čas, da se dignete svi kao jedan u boj protiv okupatora i njihovih domaćih slugu, krvnika naših naroda. Ne prezajte ni pred kakvim terorom neprijatelja. Na teror odgovarajte masovnim udarom po najosetljivijim tačkama fašističkih okupatorskih bandita. Uništavajte sve - sve što koristi fašističkim osvajačima”.

Dobro, jasno je da je ovaj poduhvat unapred osuđen na propast, da će ih Nemci, ostali okupatori i kvislinzi pobiti kao zečeve, da od tog ustanka neće biti ništa. Međutim, kao što znamo, nemoguće se desilo. Evo kako to opisuje istoričar Ivo Goldstein: ”U ljeto 1941. Tito je iz tajnog skrovišta u Beogradu poveo goloruku vojsku u rat protiv četiri okupatorske vojske - njemačke, talijanske, mađarske i bugarske - i protiv desetak njihovih političkih i vojnih saveznika - ustaša, domobrana, žandara, Nedićeve državne straže i Ljotićevog dobrovoljačkog korpusa, četnika Koste Pećanca, a zatim i Draže Mihailovića, protiv slovenskih domobrana, Bele i Plave garde, bošnjačkih legionara i kosovskih balista. Sve te vojske bile su dobro naoružane, a vojska koju je predvodio Tito bila je bez oružja, doslovce goloruka. Svaku pušku, svaku strojnicu morala je oduzimati od neprijatelja, jer nikakve druge pomoći nije bilo ni na vidiku. Pred najezdom Wehrmachta Crvena armija se povlačila prema Moskvi, a Velika Britanija jedva je s mukom obranila svoj otok”.

Čudo bez presedana

Zaista zvuči kao posve bezumni poduhvat nekolicine ljudi koji neguju samoubilačke tendencije. Kad objektivni povesničar koji se strogo drži čvrstih fakata ovako posloži istorijske činjenice, svakome postaje jasno da su se Tito i KPJ odvažili na sulud, nerazuman, suicidan potez od kojeg ništa biti neće. Pa ipak, svi znamo šta se dogodilo. Goldstein piše: “Iz goloruke vojske od ljeta 1941. do početka 1943. godine, s oružjem oduzetim od neprijatelja, pod Titovim vodstvom izrasla je dobro naoružana vojska od blizu 150.000 vojnika, čvrsto organiziranih u više od 30 brigada, 11 divizija i stotinjak terenskih jedinica, gerilskih četa, pozadinskih jedinica i straža. Od lipnja 1942. do kraja te godine ta je vojska nizala pobjedu za pobjedom.

U centru zemlje stvoren je kompaktan slobodni teritorij, takozvana ‘Bihaćka republika’, koja se potkraj 1942. prostirala na području od oko 30.000 km2, dakle, većem od današnje Slovenije. S izoliranim partizanskim otocima u Sloveniji, Slavoniji, Dalmaciji, Srijemu i drugdje partizanski je teritorij ukupno zauzimao oko 48.000 km2, ne mnogo manje od današnje Hrvatske. Kad su se u proljeće 1943. britanski obavještajci počeli padobranima spuštati među partizane, svoje su komande izvještavali o ‘čudu koje je stvoreno usred okupirane Europe’. U općoj povijesti ratovanja tom ‘čudu’ jedva da ima presedana pa se i ne treba čuditi što je ono doživotno hranilo Titovu samosvijest”.

Koliko je meni poznato, izrazi kao što je “čudo” ne spadaju u vokabular istoričara, vojnih obaveštajaca i naučnika. Čuda se ne dešavaju, to zna svako dete, zapravo – naučni pristup je moguć upravo pod pretpostavkom da nikakvih čuda nema. Ako ima čuda, nema zakonitosti. Takvi pojmovi pripadaju nekim sasvim drugačijim disciplinama i drugim područjima ljudskog iskustva, teologiji, veri, mistici.

Kad se istorijski događaji okončaju, dođu naučnici koji utvrđuju uzroke, objašnjavaju kontekst, povezuju zbivanja u naizgled neraskidivi uzročno-posledični lanac. Nehotično se stvori utisak da se sve odigralo baš onako kako je moralo da bude, utisak izvesnog determinizma nužna je posledica pripovedanja – u njemu sve mora da bude motivisano. A zapravo nije tako, sve je moglo da se dogodi potpuno drugačije. Zamislimo da su umesto Tita, Koče, Đilasa, Rankovića i ostalih, na čelu potencijalnog pokreta otpora stajali današnji političari. Šta bi bilo od ustanka? Ništa. Ne bi se ni dogodio, niti bi bilo pobede NOP-a nad okupatorom i kvislinzima, ne bi bilo izgradnje nove Jugoslavije, niti perioda najveće emancipacije i modernizacije ovih naših prostora.

Povratak veri otaca

Kad se dogodi čudo, nama je neophodno da ga pacifikujemo, da ga stavimo u normalan tok događaja, da u njemu vidimo nešto nužno, normalno, malo neobično ali realno. Čim se dogodilo, znači da nije pravo čudo. Da je moguće da se dogodi i nemoguće – s tim nikako ne možemo da se pomirimo, jer to dovodi u pitanje ceo poredak, sve što znamo, same temelje našeg sveta.

Paradoksalno je što su u ovom slučaju razum, znanje, poznavanje prilika, oprezno uvažavanje činjeničnog stanja bili na drugoj strani, dok su se partizani oslanjali na veru. Kako veli apostol Pavle: “A vjera je osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih”. Vera kao potvrda stvari nevidljivih bila je temelj borbe, što zvuči ludo, ali vera ionako nije baš razumna. Tito je poveo partizane i čitave narode u obećanu zemlju, baš kao starozavetni Avraam, ne znajući ni sam kuda ide – kako piše apostol Pavle. Što je najluđe od svega – uspeo je da ih odvede u tu zemlju, koja je u vreme ustanka bila puka fantazija, himera, sanja, ideja, san zanesenjaka, čista utopija.

Posle uništenja sveta koji su stvorili antifašisti, posle davljenja Jugoslavije u krvi, nakon trideset i kusur godina valjanja u blatu, nakon masovnog izvrtanja svih moralnih normi, srozavanja svega što vredi, ruganja pravdi i istini, unakažavanja lepote i dobra, razaranja solidarnosti i svih normalnih međuljudskih odnosa, nakon nekoliko decenija orgijanja zla i naopakog – postaje očigledno da bi nam dobro došlo malo vere u bilo šta, u kakvu god ideju, pokret, vrednost, čoveka. Kleronacionalisti i slični satanisti vole da zbore o povratku veri otaca. Slažem se. Samo što ta vera nisu kukasto svetosavlje, etnofiletizam i srodna antihrišćanska idolopoklonstva, već vera antifašista i partizana.