Dostojanstveni robovi i ponosni lakeji

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Kad je onomad Slobodan Milošević umarširao u svest i srca više od tri miliona ljudi (koliko je za njega glasalo na prvim višestranačkim izvorima), lansirana je teza kako je novi mesija, spasitelj i izbavitelj vaskolikog srpstva, vratio dostojanstvo srpskom narodu. Kao, u socijalističkoj Jugoslaviji Srbi su bili potlačeni, izrabljivani, potcenjeni, ugroženi, svi susedi su im radili o glavi (a da to Srbi pola stoleća nisu ni primetili), a sad se pojavio vožd koji će im vratiti ponos, dostojanstvo, čast i samopoštovanje.

U masovnoj antikomunističkoj propagandi koja već decenijama orgija kroz ovdašnje medije za specijalne operacije, intelektualne katakombe, luksuzne crkvene kelije sa pet zvezdica i slične mračne ustanove – kao neupitna dogma iskristalisalo se uverenje da je SFRJ upropastila srpski narod, ponizila ga i satrla, da je Josip Broz Tito bio najveći srbomrzac i srpski krvnik još od velikog praska, a možda i od ranije, te da su Srbi tek nakon izlaska iz vavilonskog ropstva pod komunjarama živnuli, povratili samopouzdanje, dignitet, srčanost i ugled u svojim očima. Srbi više nikada neće ni pred kim klečati, niti će saginjati glave pred kojekakvim lažnim autoritetima, domaćim i stranim, svetovnim i duhovnim, jer su konačno postali slobodni ljudi, otkad su likvidirali neprijateljski socijalizam.

Slične antikomunističke floskule vrtele su se i po drugim republikama bivše nam socijalističke domovine. Taj pusti socijalizam nikom nije dao da živi, svaki je narod stenjao u ropstvu, živeli su ljudi u strahu i nesigurnosti, nisu smeli da razvijaju svoja nacionalna i ostala osećanja, jedva su pretekli komunistički teror, pa su se srećom najzad oslobodili bede i sad više nikom ne robuju. Sad su ponosni, slobodni građani koji ne strepe ni od koga, ne boje se da kažu šta misle, jer žive u društvima koje iznad svega poštuje dostojanstvo ličnosti i slobodu savesti. 

Zaboravljena prošlost

Kad smo već kod prisećanja na neka davna vremena, seća li se još neko viceva o ruskim huliganima? Meni je jedan dolepršao u svest pre neki dan, ko zna kakvim zagonetnim putevima, posle nekoliko decenija pritajenosti u mračnim lagumima pamćenja. Vic glasi: Šta rade ruski huligani? Pozovu lift pa pobegnu. Mislim da ih je bilo još, ali nisam siguran, čini mi se da su u jednom ti nesrećni ruski huligani prelazili ulicu na crveno, verovatno i van pešačkog, toliko je opaka bila ta fela.

Eto, postojalo je i takvo neko čudnovato vreme u kojem su Srbi pričali viceve o Rusima, podsmevali se baćuškama, gledali sažaljivo na svoju veliku, mnogoljudnu majčicu Rusiju. Na tu nesrećnu Rusiju, odnosno SSSR zaista se gledalo sa sažaljenjem, otprilike: Tako velika zemlja, sa onako ogromnom kulturom, pre svega književnošću, a jadni, bedni, siromašni, Staljin i njegova klika pobili na desetine miliona svojih sunarodnika, sami sebe uništili, tuga i opomena.

Kako da ne sažaljevaš zemlju, uz svo poštovanje prema ruskim klasicima, u kojoj su ti isti ruski klasici nedostupni Rusima, zabranjeni, proskribovani, pobijeni? A kod nas izlaze silni prevodi knjiga velikih ruskih pisaca kojih u njihovoj domovini nema. Osip Mandeljštam, Velimir Hlebnjikov, Marina Cvetajeva, Ana Ahmatova, Nadežda Mandeljštam, Varlam Šalamov, Aleksandar Solženjicin, Boris Piljnjak, Josif Brodski – samo su neki autori čija su dela redovno objavljivana u Jugoslaviji, dok je govornicima jezika na kojem su ta dela nastajala bilo zabranjeno da se upoznaju sa najboljim stranicama svoje rođene književnosti. Kakva tužna, jadna, nesrećna, samouništena zemlja, kakva bedna, promašena, zabludela nacija.

Evo samo jednog malog citata iz predgovora knjizi pripovedaka Isaka Babelja “Crvena trava”, koju je Nolit objavio 1964. godine, čisto da osetimo atmosferu. Prevodilac i priređivač Milivoje Jovanović piše: “Ovaj izbor iz novelističkog i dramskog stvaralaštva Isaka Babelja treba shvatiti kao nastavak kontakta sa njegovom umetnošću, koju je čitalac upoznao iz zbirki ‘Odesa’ i ‘Crvena konjica’. Izuzev nekoliko manje uspelih priča i crtica iz ranog perioda stvaralaštva, on obuhvata sve što je Babelj napisao u oblasti proze i drame. Uz ‘Odesu« i ‘Crvenu konjicu’, to je dosad najpotpuniji pregled Babeljeva opusa u svetu, uključujući i Sovjetski Savez; o tome najbolje govori podatak da desetak priča iz ove knjige nikada dosad nisu u SSSR-u objavljene u vidu knjige niti su ikad prevođene na bilo koji strani jezik”.

Ropstvo i lakejstvo

Tako je to bilo u onoj ropskoj epohi kad niko nije smeo da pisne, već su svi bili robovi. A kako je danas, u ovoj divnoj slobodi, kad smo vratili ponos i dostojanstvo? Niko reč ne sme da kaže protiv Rusije, Putina, ruske politike, ideologije ili zabludele nacionalističke kulture. Predstavnici vlasti se ponašaju kao ruske pudlice, polovina opozicije se trudi da ih u tome prevaziđe, a većina ostalih ne sme ništa da prebaci Kremlju, čak ni kad se ruski zvaničnici ponašaju prema Srbiji kao prema sopstvenoj guberniji.

Naši kulturnjaci se otimaju za saradnju sa matuškom, jedva čekaju da ih neko pozove u agresorsku, zločinačku zemlju, da tamo predstave svoje kulturne proizvode, sasvim beznačajne. Pojavi se na TV-u neka ruska gospođa koja mrtva hladna objašnjava kako Srbi ne postoje, kako smo svi mi Rusi, kako doduše mi možemo da se izjašnjavamo kako hoćemo, i kao kaktusi, na primer, ili Srbi, njoj je svejedno, takvo je neko čudno vreme došlo, kvaziliberalno, pa svaka budala može da se nacionalno opredeljuje kako joj se ćefne, ali to ne menja gvozdenu činjenicu da su Srbi i Rusi jedan narod – ruski. I niko da se tome usprotivi.

Tako valjda to izgleda kad narodu vratiš dostojanstvo, ponos, čast i samopoštovanje, to stanje neobično podseća na dobrovoljno ropstvo i lakejstvo najgore vrste. Šta bi tek bilo da nismo tako ponosni? Verovatno bismo se dobrovoljno nudili Rusima da nas jašu, ili bismo sami sebe prodavali u roblje i postajali mužici.

Klečanje pred crkvenim vlastima

Da stvar bude još gora, ne klečimo samo pred ruskim gazdom i njegovim hordama zla i uništenja, nismo pokorni i puzavi samo pred kremaljskom silom, već i pred mnogim drugim silnicima ovog sveta. Na primer – pred crkvom. Crkva je nakon rušenja socijalizma postala moćna institucija kojoj se ništa ne sme prigovoriti.

Mogu sveštenici i episkopi da siluju dečake, da blagosiljaju masovne ubice, da sarađuju sa lopovskim vlastima i razbojničkim bandama maskiranim u političek partije, može patrijarh da nas predaje Rusiji u vlasništvo i da se stavlja na stranu autokrate Vučića, protiv studenata, mogu crkveni velikodostojnici da krše Božje zapovesti svakog bogovetnog dana – crkva i dalje ostaje neupitni autoritet, sveta krava protiv čijih nepočinstava ne sme da se pisne. Nije ništa bolja situacija ni u drugim državama nastalim nakon raspada Jugoslavije, i tamo su verski poglavari nedodirljivi.

A onomad, u kletom socijalizmu, na crkvu niko nije ni obraćao pažnju. A pre socijalizma kritika crkve i religije bila je uobičajena praksa vodećih pisaca i intelektualaca, kako u Srbiji, tako i u ostatku Jugoslavije. Evo samo par citat Miroslava Krleže, iz raznih perioda, pre i posle Drugog svetskog rata.

Mrtvi sveci, trule knjige, boga nema

“Sve Religije ratuju. Sve ratujuće Religije su antireligiozne. A kako nema ni jedne koja ne bi bila ratujuća, ni jedna od njih, prema tome, nije religiozna”.

“Religija, to ustrajno nastojanje vlasti za zasljepljivanjem bezazlene lakovjernosti, oprobana i rafinirana metoda koja izaziva opasni gubitak pamćenja, i tako, blagouspavljujući senzibilitet, stvara od mozga gluhonijemu I slijepu, hipnotiziranu smjesu. Religija, to je virtuozno i znalačko baratanje protokolarnim, mandarinskim trikovima blistavih ceremonijala, ali istodobno i unosnih karijera”.

“Sve su Ideje od Bude i od Krista postale dućani, države, carstva, kraljevstva, kasarne, ratovi, banke ili fabrike”.

“Sama crkva je cinička organizacija, koja javno trguje simonijom i robljem, podmitljiva, moralno prevrtljiva rulja, koja se bavi kupoprodajnim ugovorima više nego vrhunaravnim pitanjima. Crkva je po svojim protektorima zaštićena mnogobrojnim privilegijama, i dok plemstvo imitira bizantinsku aristokraciju u nošnji i u društvenim običajima, svećenstvo još uvijek barbarski bestidno poganski čara, baveći se egzorcizmima za dobre pare”. 

“Crkve su otvoreni grobovi. Stalno čekaju na nas”.

“U polutmini crkve. Odjeci prazni, tupi, akustika groba: tu se slatko drijema. Mrtvi sveci, trule knjige, boga nema. Meket ovce iz crkvenog trijema”.

A evo i jednog citata na obe pomenute teme, o crkvi i Rusiji, odnosno ruskom mesijanizmu, povodom Dostojevskog: “Ruski Hristos jeste na svijetu zato da bude artiljerist i da puca iz topova za oslobođenje balkanskih Slavena i čitavog čovječanstva. To mu je poziv! Ruski Hristos satro je po toj logici jakobinizam u liku đavolskog Bonapartea”.

Telesna i duhovna trampa

To je samo nekoliko navoda samo jednog pisca, moglo bi se navoditi unedogled, i Krležinih, i citata drugih pisaca, radikalno kritičkih spram crkve i religije. Danas sve to zvuči kao blasfemija, skandal, nepristojnost, skrnavljenje svetinja, za ovakve reči nema mesta u našim medijima, čak ni u onim tobože slobodnim. Prisetimo se ovom prilikom i naše gore lista, nadrealističkog pesnika Aleksandra Vuča koji je 1932. godine u završnim stihovima poeme „Ćirilo i Metodije“ pisao o savezu trona i oltara:

„Jer zašto bi pravoslavna filozofija istine

svojom Ćirilo-Metodijskom idejom i metodom

U cilju što jačeg savlađivanja slobode misli i slobode želja

Hotimice pledirala:

1. a) Za renesans ’naše’ klasike u svima pravcima misli i dela
2. b) Za bogovečnost kao jedinu kategoriju novozavetnog života i mišljenja

I najzad

1. c) Za pravoslavno sveslovenstvo kao prolog pravoslavnog svečovečanstva…

Ako se tom uspelom transakcijom između crkve i države

Procvetalom kroz žižu vekovnih religioznih iskustava

I sazrelom u klještima vekovnih ekonomskih prevlasti

Ne bi u krajnjoj liniji raznedrio sveključ recipročne telesne i duhovne trampe

Kojom se ekonomski faktori građanskog društva

I bogoosvetljeni bogoupodobljeni predstavnici hrišćanske crkve

Još uvek kao skotovi pomamno hrane“.

O ovim stihovima Radomir Konstantinović u “Biću i jeziku” piše: “Ne može se dovoljno naglasiti moralni značaj ovih stihova; oni nepogrešno otkrivaju ‘recipročnu telesnu i duhovnu trampu’ crkve i države u času kada su napisani”. U međuvremenu se trampa između trona i oltara neverovatno razvila, milioni evra se tu vrte, ali pesnici se time ne bave, ne stižu od pisanja tropara, kondaka, akatista, himni i ostalih bogougodnih crkvenih formi.

A naša kultura nikad nije bila klerikalna, osim prinudno, u srednjem veku, mada je i tada postojala bogumilska alternativa, progonjena i zlostavljana. Međutim, otkad su nam voždovi vratili dostojanstvo i ponos, otkad smo postali dostojanstveni robovi i ponosni lakeji, poslušnost i pokornost nameću nam kao poželjne osobine i normalno ponašanje. U dominantnoj atmosferi dobrovoljnog ropstva ostaje nam da se podsećamo bolje prošlosti naše kulture. Recimo, još jednog antiklerikalnog pesnika, Oskara Daviča, i njegovog stiha iz pesme “Srbija”: “Kad će hajduk bune iz tebe da grune?”