Šta da se radi?

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

- Najveći problem Srbije su zarobljene institucije. Kad padne kriminalni režim Aleksandra Vučića i njegovih naprednih skakavaca, oslobodićemo institucije iz kandži razbojnika, vratiti ih građanima, pa ćemo onda polako graditi normalnu državu. Najvažnije je da ustanove profunkcionišu.

- Zarobljene, kažeš. A gde ih naprednjaci drže? U Centralnom zatvoru? Kuli Nebojši? Podrumima donjim? Jesu ih okovali, da li ih drže u lancima, kao robove, pošto su ih već zarobili?

- Lako je tebi da se sprdaš kad si digao ruke od ove zemlje. Nemoj da širiš defetizam. Ako već ne pomažeš, ne odmaži.

- Nisam digao ruke, nego mi idu na živce milion puta ponovljene floskule koje i sam ponavljam, jer kad non-stop slušaš bubnjeve koji danonoćno bubnjaju, posle nekog vremena i sam počneš da odjekuješ. Jesu institucije zarobljene, ne sporim, ali što se Vučić pomučio da ih porobi, baš se naradio, suočio se čovek sa takvim otporima da je morao da mobiliše sve dostupne snage kako bi slomio kičmu srpskim ustanovama, inače neobično stamenim, snažnim i nesalomivim. Institucije su pale šaptom, takoreći bez otpora, a za mnoge službenike tih famoznih institucija bih rekao da su jedva dočekali da se pojavi neki gazda i da počne da im naređuje šta treba da rade.

- Dobro, tačno je da nije bilo sjajno stanje u institucijama ni pre naprednjačke uzurpacije, tačno je i da nije bilo prevelikog otpora, ali drugog puta nema – moramo prvo osloboditi ustanove, a onda graditi sve ispočetka.

- Sve je to lepo, ali to smo već pokušavali, i takvi pokušaji su slavno propadali. A vera u institucije koje same po sebi nešto rešavaju liči na sujeverje. Evo, lepo je o tome pisao Milan Piroćanac krajem XIX veka, na osnovnu sopstvenog iskustva: “Srbi su tvrdo verovali u ustanove, kao u kakav nepogrešan lek protiv svih zala od kojih patimo. Od režima čisto lične vladavine prešli smo s Ustavom 1869. godine na režim prikrivene lične vladavine, a s Ustavom od 1888. godine došli smo na režim čisto parlamentarne vladavine. Proba je, vidi se, išla vrlo brzo, ali joj je i razuverenje sledovalo stopu u stopu, i proba je naše verovanje u laž uterala.

Do juče moglo se je govoriti i ovako i onako. Posle izvršene probe može se učiniti samo jedno: mora se priznati bez rezerve, da mi ne shvatamo važnost ustanova i zakona za pravilan i pouzdan napredak u državi. S ustavom i zakonima, mi živimo pored ustava i zakona. Mora se priznati, da je glavna mana u nama a ne u ustanovama, i da je tu leglo svima našim nedaćama. Kad bismo mi zbilja razumevali dejstvo ustanova, i umeli ceniti njihovu vrednost, mi bismo ih umeli i zadobiti, i poštovati i sačuvati, a ne bismo davali odvratan prizor celom obrazovanom svetu, da pljeskamo i kad nam se daju i kad nam se oduzimaju. Ustanove takve postale bi jemstvo za naš pravilan politički život, a ne samo oružje u borbi jednih protivu drugih”.

- Uh. Ne zvuči nimalo ohrabrujuće.

- Kako se uzme. Na prvi pogled, zvuči potpuno obeshrabrujuće. Na drugi – daje tačnu dijagnozu bolesti i definiciju problema, što je već pola puta do ozdravljenja. Zarobljene ustanove koje treba osloboditi, to je samo fraza, bar kad se izgovori u ovom obliku, ali valja pogledati šta se krije iza nje, na kakvu stvarnost ukazuje.

- Na primer?

- Na primer – pogledaj policiju i pravosuđe. Policajci otvoreno i masovno štite kriminalce, ne pada im na pamet da ih gone, već im služe kao obezbeđenje. Eno ih pored Ćacilenda, ne dozvoljavaju građanima da uđu u park, na javnu površinu, umesto da razjure i pohapse bagru. Videli smo da u tom paramilitarnom logoru ima i lica sa međunarodnih poternica, osumnjičenih za teroristički napad u Banjskoj. I – ništa. Policajci čuvaju teroriste, kao da je to savršeno normalna stvar. A onda prebijaju, hapse i zlostavljaju mirne demonstrante. Da ne pričam o drugim slučajevima, o ubistvu onog nesrećnog čoveka u borskoj policijskoj stanici. Ili o inspektorima koji su otkrili najveću plantažu marihuane u Evropi, pa su zbog toga degradirani, izloženi pretnjama, maltretirani. I niko se nije pobunio. Moglo bi se navesti na stotine primera iz kojih se vidi da mi policiju zapravo ni nemamo. To nisu čuvari zakona, nego robovi naprednjačkog režima.

- Dobro, jasno mi je šta hoćeš da kažeš. Policija je hijerarhijska institucija, oni izvršavaju naređenja svojih nadređenih, kad se promeni režim komandanti će biti smenjeni, biće postavljeni neki ozbiljni ljudi, pošteni, profesionalci, pa će onda i podređeni policajci raditi drugačije, po zakonu.

- Jeste hijerarhijska institucija, ali policajac ne bi smeo da krši zakon, čak ni ako mu to komandant naredi, kao što vojnik ne sme da ubiaj civile ako dobije takvo naređenje. A ovima ne pada na pamet da se pobune protiv nezakonitih naređenja, već izvršavaju šta god im se naredi. Da im sutra zapovede da pucaju u demonstrante, ne mogu da garantujem da ne bi pucali. Uostalom, u međuratnom periodu su žandarmi pucali i ubijali mirne demonstrante i studente, nije da ne znamo za takvu tradiciju. Ali za tradiciju pobune u ime zakona, za policajce kojima je zakon na prvom mestu, to baš i ne znamo, to su izuzeci od pravila.

- Dobro, ali kao što rekoh, to će se promeniti kad padne režim...

- Hoće, dok je na vlasti neko normalan. A ako opet na vlast dođe neko sa autokratskim ambicijama? Ko može da nam garantuje da ljudi koji neprekidno krše zakon (koji treba da čuvaju, to im je posao) neće iskoristiti prvu priliku da se vrate starim navikama? Da im je stalo do zakona, štitili bi ga i sad. Realno, ti ljudi su odavno potpuno kompromitovani, i nepodobni za bilo kakvu državnu službu, policijsku pogotovo.

- Pa šta da se radi? Ne možeš da daš otkaz desetinama hiljada ljudi i da nađeš 40 hiljada novih policajaca, ili koliko ih već ima. Ima tu i poštenog sveta, na njih se treba osloniti.

- Ne kažem da nema, malopre smo i pomenuli neke, ove što su ganjali proizvođače marihuane, pa zbog toga nastradali. Međutim, nije njihov posao da mirno gledaju kako neko vrši krivična dela, već da postupe po zakonu i gone kriminalce, pa makar ti razbojnici nosili uniforme policije ili žandarmerije. A ne vidim da neko pokušava da uhapsi ove manijake što premlaćuju pošten svet ili pokušavaju da ih zgaze maricama. Pitaj boga da li su to uopšte policajci, tako se službena lica ne ponašaju. Mlate studente ispred Pravnog fakulteta, upadaju unutra, krše autonomiju, videli smo i neke sumnjive, nabildovane tipove sa fantomkama kako nasrću pesnicama na demonstrante...

- Da, kad pogledaš, građani Srbije su maltene bezbedniji bez ovakve nazovi policije nego s njom. O Bezbednosno-informativnoj agenciji, specijalnim jedinicama, žandarmeriji – da i ne pričam.

- Pa pogledaj samo slučaj onog studenta Luke sa Fakulteta tehničkih nauka. Krodon Žandarmerije krenuo da razbija blokadu, student je ostao, podigao je ruke i stajao mirno, a žandarm u punoj opremi ga prvo udara pesnicom u lice, a potom ga mlati bez milosti. Dečku je slomio gornju vilicu, nos, jagodičnu kost, čeona kost mu je naprsla, a ima i povrede očne duplje. I onda su ga tako premlaćenog i polomljenog držali u vozilu Žandarmerije narednih šest-sedam sati, niko mu nije ukazivao nikakvu lekarsku pomoć. Na kraju, sledećeg jutra smestili su ga u bolnicu. A onda je briljiralo pravosuđe: Viši sud u Beogradu odredio mu je pritvor do 30 dana i raspisao poternicu za njim. Valjda ne znaju u kojoj je tačno bolničkoj sobi. Pritom, dečko čeka operaciju, a u izveštaju lekara stoji da ga ne smeju prebacivati u zatvorsku bolnicu, jer bi mu to ugrozilo život. I onda neki nazovi sudija donosi ovakvu odluku. Pa šta će nam ovakva policija i ovakve sudije? Šta će nam policajci koji štite kriminalce i prebijaju građane, šta će nam tužioci i sudije koji progone nevine ljude, a štite razbojnike, pljačkaše i ubice?

- Dobra poenta. Doduše, ima i poštenih sudija, neki su oslobađali studente, uprkos tome što su im istražni organi iznudili priznanje, sudije to nisu priznavale.

- Tačno, ima izuzetaka među sudijama, a ima čak i nekoliko tužilaca koji rade svoj posao, što je ravno čudu. Dakle, po padu režima celokupnu policiju otpustiti, a potom goniti svakog ko se ogrešio o zakon...

- A ko će da ih hapsi ako ukinemo policiju?

- Naći će se valjda dobrovoljci koji bi privremeno obavljali policijski posao, nije to atomska fizika. Ili iznajmimo nekoliko hiljada ljudi od ovih kompanija što se bave obezbeđenjem, ima tih bivših ratnika, specijalaca, agenata koliko hoćeš, malo ih prekvalifikuješ i elementarno naučiš srpski, pa nek obavljaju te poslove godinu dana dok ne obučimo neke poštene ljude odavde za policijski posao. Ne znam dokle se tačno stiglo sa policajcima-robotima, ali ne bi me čudilo da već postoje mašine koje bi obavljale taj posao bolje od naših organa nereda, nasilja i represije. Jeste, zvuči ludo, sumanuto, naivno, ali sve je bolje od ovog ludila koje imamo i koje ne traje od juče, nego decenijama. Najgluplje rešenje već imamo i držimo ga se već predugo, gore od ovog je teško postići.

- A pravosuđe?

- Takođe otpustiti sve, osim one nekolicine koja se držala zakona i nije služila nenarodnom razbojničkom režimu.

- Pa ko će onda da piše optužnice i da sudi desetinama hiljada režimskih kriminalaca iz svih mogućih institucija i struktura?

- U prvo vreme, veštačka inteligencija.

- Dobro, sad ga stvarno pretera.

- Izvini, je l’ ti stvarno misliš da veštačka inteligencija ne može da radi bolje od srpskog pravosuđa? Podsetio bih te samo da je to isto pravosuđe, između ostalih nepočinstava, osudilo čoveka zbog parodije pesme i još je sutkinja u presudi zabranila parodiju kao književni žanr. Pitao sam ChatGPT šta bi on uradio da je sudija i da dobije tužbu za parodiju. Zgranuo se R2D2, evo ti samo deo njegovog odgovora: “Odbacio bih tužbu kao neosnovanu – jer bi u protivnom presedan takve zabrane obeshrabrio umetnike, pisce i novinare da slobodno reinterpretiraju svet oko sebe. U obrazloženju presude bih možda dodao i nešto ironično, u duhu same parodije – da je najgore što se umetnosti može desiti to da se mora pravdati pred sudom zato što ima smisla za humor”. Kad sam mu rekao da je bolji od srpskog pravosuđa i sudija, jer kod nas postoji takva presuda, R2D2 je rekao: “Hvala ti — mada je to, nažalost, porazna vest, ne kompliment. Ako su srpske sudije zaista u presudi zabranile parodiju kao žanr, to nije samo pravna zabluda, već i kulturni, umetnički i društveni sunovrat”. Bolje da ga ne propitujem za razne druge slučajeve očiglednog ruganja pravdi, pravu i zakonu.

- Kad tako postaviš stvari... Nema tako lude ideje koja kod nas ne bi delovala razumno. A šta ćemo sa našom tradicionalnom nesklonošću institucijama i s tim što “mi ne shvatamo važnost ustanova i zakona za pravilan i pouzdan napredak u državi”?

- Nemam pojma. Đavo će ga znati. Pitaj Boga. Ili veštačku inteligenciju.