Srbija, glavni destabilizator na Balkanu

Piše: Tomislav Marković

Izljev desnila na vidovdanskom protestu u Beogradu izazvao je ozbiljnu zabrinutost u regionu i Evropi, ali i u građanski orijentisanim krugovima u Srbiji. Nakon osam mjeseci studentskih i građanskih protesta na kojima su traženi vladavina prava, funkcionisanje institucija, hapšenje i osuda odgovornih za pad nadstrešnice u Novom Sadu, prestanak progona pobunjenih građana – odjednom je došlo do erupcije nacionalističkog besmisla dobro poznatog tipa.

Ponovo smo slušali jedne te iste priče o nedavanju Kosova, zaštiti vječno ugroženog srpskog naroda u susjednim državama, srpskom integralizmu i ostalim toposima velikosrpske ideologije. Poruka je bila jasna – i nakon pada režima Aleksandra Vučića postoji ozbiljna mogućnost da se ništa suštinski ne promijeni, da ideologija koja je stvorila socijaliste, radikale i naprednjake ostane živa i zdrava, tu su snage koje će se za to pobrinuti, simbolički oličene u Milu Lomparu.

Vještačko jedinstvo

Nakon protesta nastavljeno je sa normalizacijom desničarenja, nezavisni mediji su ionako već mjesecima otvoreni za Lompareva lomparanja po diviziji, pa su i sad nastavili u istom duhu. Sa svih strana slušamo kako nam je neophodno jedinstvo u borbi protiv naprednjačkog režima, kako moramo zaboraviti na ideološke razlike, kako je bitno oboriti ovaj nakaradni poredak, a poslije ćemo se razvrstavati na lijeve, centralne i desne, na liberale i nacionaliste, na socijaldemokrate i konzervativce. Ima u toj priči logike, i Slobodan Milošević je oboren jednom takvom šarenom koalicijom, ali nas upravo pad petooktobarske republike nagoni da izvučemo neke pouke.

Ima u toj naizgled logičnoj priči nekih ozbiljnih problema. Sudeći po onome što se može čuti u javnosti, logično je da se Vidovdanom, Velikom Srbijom i nedavanjem Kosova borimo protiv Vučićeve autokratije koja je nastala na Vidovdanu, Velikoj Srbiji i nedavanju Kosova. Dakle, guba se liječi kolerom, ebola kugom, a Velika Srbija i Srpski svet – srpskim integralizmom. Mi sad svi moramo da se ujedinimo, nisu bitne ideološke razlike, borimo se za elementarnu demokratiju, pluralizam, za društvo gde će razne ideološke struje kroz partije moći da se bore na poštenim izborima, a ne kao danas, kad imamo vlast koja ne dozvoljava poštene izbore.

Vječno vraćanje istog

Međutim, zagovornici ovakvog načina mišljenja prave jednu ozbiljnu grešku, oni potpuno zabravljaju da Vučić i danas, posle onolikih protesta i sveopšte pobune, ima više od 40 procenata podrške. Ti ljudi neće nestati nakon pada režima, kao što onomad nisu nestali ni Miloševićevi i Šešeljevi glasači. Oni će i na nekim slobodnim izborima glasati. Ukoliko pobjeda nad Vučićem bude ostvarena sa Lomparom ili nekim sličnim desničarem na čelu studentske liste, čak i ako to dovede do hapšenja funkcionera Srpske napredne stranke, čak i ako se ta partija raspadne i nestane sa političke scene – njeni birači će i dalje učestvovati na izborima.

I šta mislite za koga će glasati? Za Pokret slobodnih građana koji predlaže Rezoluciju o Srebrenici? Za Zeleno-lijevi front čije poslanice podsećaju režimlije da su trpali albanske leševe u hladnjače? Naravno da neće. Glasaće za Lompara ili nekog novog Koštunicu, za onog ko će im delovati kao čovjek kontinuiteta, kao nastavljač iste autoritarne, čvrstorukaške, hegemonističke politike.

U suštini, borimo se za to da na nekim budućim poštenim izborima pošteno pobijedi ideološka struja koja se zalaže za Vidovdan, Veliku Srbiju i nedavanje Kosova, a ne kao sad, na nepoštenim i namještenim. A, ta struja će poslije ponovo zavesti autokratiju, pljačku, treror, ponovo će kidisati na susjede, ponovo će rovariti po Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Kosovu, pa i po Sjevernoj Makedoniji, jer joj je takva priroda, ne može drugačije. Dakle, vrtimo se u krug. Svuda pođi, velikosrpskom nacionalizmu dođi.

Rehabilitacija Nedića

U međuvremenu je Lompar dodatno otvorio karte. Nije mu dovoljno što je promovisao knjigu ratnog zločinca Radovana Karadžića i uputio mu rođendansku čestitku, već je zabrazdio još dublje u prošlost i historijski revizionizam. Gostujući na jednom podkastu, bivši član Političkog saveta Dveri je našao silna opravdanja za još jednog zločinca, Milana Nedića, predsednika kvislinške Vlade u Drugom svjetskom ratu. Za Lompara Nedić nije zlikovac, profesor pravi prefinjenu razliku između kvislinga i kolaboracionista, ubrajajući Nedića u potonje. Kvisling je pristalica nacističke ideologije, a kolaboracionista je onaj ko u iznudici sarađuje sa okupatorom, takoreći iz nužde, sasvim opravdano.

Usput je Lompar izjednačio komuniste i ustaše, za njega je to isto. Potencijalni predvodnik studentske liste ima sve razumevanje ovog svijeta za saradnika okupatora, a antifašiste prezire i poistovjećuje ih sa ustaškim koljačima. Zvuči sumanuto, ali to je logičan ishod nacionalističkog nonsensa – naši kvislinzi i zločinci su dobri, njihovi kvislinzi i zločinci su loši. A komunisti su svakako loši, jer su internacionalisti i istinski borci protiv fašizma. Tako izgleda kukasta logika profesora Lompara koji kaže da može u javnosti da zastupa studentsku listu, ali ne želi da bude ministar ili poslanik. Liči na klasično predizborno obećanje koje biva zaboravljeno čim se objave izborni rezultati.

Lompara već mjesecima dio javnosti gura u prve redove, njega kandiduju za vođu studentske liste, redovno gostuje na tribinama ProGlasa, antirežimski mediji ga neprekidno pozivaju da smatra na razne teme, jer smo prosto ludi bez njegovih mišljenja koja smo čuli od drugih nacionalista bar deset hiljada puta. Nisam sklon teorijama zavjere, ali mi sve ovo liči na organizovanu kampanju, teško je zamisliti da se ovakav projekat odvija spontano.

Ideološki kontinuitet

Lompar nije slučajno izabran kao predstavnik desnice, on bi trebalo da bude zalog kontinuiteta politike koja se u Srbiji vodi već decenijama, sa malim izuzetkom u onih par godina kad je Zoran Đinđić bio premijer. To je politika hegemonističkih pretenzija prema susjedima, nepriznavanja suvereniteta građanima komšijskih zemalja, lažne brige za Srbe u regionu, dakle politika srpskog sveta. Ko god se odlučio za Lompara, dobro je znao šta radi.

Mogao je neko drugi da bude predstavnik desnice u širokom antivučićevskom frontu, ima tu ljudi koji ne rehabilituju kvislinge ili imaju znatno manji utjecaj, nisu ključni ideolozi i pretendenti na funkciju novog oca nacije. Lompar je autor knjige Duh samoporicanja, desničarske biblije, bestselera koji je do sada izašao u 14 izdanja. U njoj je autor prekodirao ćosićevsko-memorandumsku priču za novo doba, usput se obračunavajući sa ključnim predstavnicima Druge Srbije, od Radomira Konstantinovića do Latinke Perović.

Dovoljno je navesti jedna karakterističan citat da bi postalo jasno o čemu je tu riječ. Lompar citira obraćanje Marka Nikezića Srbima u Bosni iz 1971. godine: „Vaše interese jedino možete ostvariti u Bosni i Hercegovini. Tu je vaše rukovodstvo.“ Autor tu vidi duh samoporicanja kao „nastojanje po kojem Srbi ne treba da se vezuju za svoj narod, jer oni ne treba da teže integralnosti srpske kulturne egzistencije nego treba da se poistovjećuju sa neprijateljskim državnim okvirom“. Dakle, za Lompara je BiH neprijateljska država, a sličan status imaju i druge države bivše Jugoslavije u kojima žive Srbi.

Čekajući zaokret

Takav pogled na susjedne zemlje dijele svi ideolozi velikosrpskog projekta, od Vojislava Šešelja do Aleksandra Vučića, od Ivice Dačića do Aleksandra Vulina, a o dominantnoj intelektualnoj i crkvenoj eliti da i ne govorim. Takav ideološki program doveo je do ratova devedesetih, do agresije, do najstrašnijih zločina, a nakon ratova drži ceo Balkan u stanju neizvesnosti, u konstantnim tenzijama i nemirima, u stanju permanentne nestabilnosti. Kao što vidimo, postoje ozbiljne naznake da bi ista nakaradna politika mogla da se nastavi i posle Vučićevog pada.

Nema stabilnosti na Balkanu dok srpska politička i intelektualna elita ne odustane od hegemonističke ideologije. Neophodno je da elite naprave radikalan ideološki i politički zaokret, da naprave jasan otklon od nacionalističke mitologije, što nije nimalo lak ni jednostavan poduhvat. Za početak, mogli bi da se podsjete nekih drugih tradicija, nije nacionalizam jedino što postoji u srpskoj istoriji. Na primer, mogli bi da referišu na pomenutog Marka Nikezića i srpske liberale. Ili na Svetozara Markovića koji je daleke 1868. godine upozoravao: “’Velika Srbija’ i tesna je i rđava zgrada, pa stoga i nije kadra da obezbedi srpske narodne interese”. Malo ko je čuo ove mudre riječi u proteklih 157 godina.