Igra reciprociteta: Ko tebe Cvijetinom, ti njega Milivojevićem

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

 U “Filosofiji palanke” Radomir Konstantinović piše da je osećanje ugroženosti i opljačkanosti “osnovno osećanje duha palanke”, te da taj duh poseduje nagonsko-odbrambenu “sklonost da oseća sebe kao tuđu žrtvu”. Permanentna autoviktimizacija, pogotovo kad za takvu operaciju nema nikakvog razloga, to je kamen-temeljac ovdašnjeg dominantnog osećanja sveta, iz kojeg proističu razne ideologije, svetonazori, providne maske ispod kojih se kriju brižljivo negovana pizma, jal, mržnja, ozlojeđenost, resantiman i žudnja za osvetom.

Lokalne kukumavke neprekidno nariču nad zlosrećnom srpskom sudbinom, zapomažu kako je našem nebeskom nacionu naneta orijaška nepravda, čime pravdaju želju da drugome nanesu zlo, potajno oštreći mentalne kame za nove osvajačke pohode. Iza te tobožnje težnje ka pravdi i poravnanju računa krije se puka nemoć da se preuzme odgovornost za sopstvene postupke, najobičnija samoskrivljena nezrelost.

Čudesni svet reciprociteta

Samoproglašena žrtva nije subjekt, ona uvek samo trpi, ne postupa po svojoj volji, vazda je puki objekat tuđeg delovanja, samim tim je oslobođena svake odgovornosti, čak joj je pojam odgovornosti potpuno stran i nerazumljiv. Poklonici resantimana imaju čvrsto uverenje “da je vrhovno načelo svuda: u odnosima čoveka i čoveka, ali i u odnosima čoveka i same egzistencije (samog njenog bića), načelo prevare”, kako veli Konstantinović. Budući da veruje u prevaru kao fundamentalni princip postojanja, čovek resantimana je prinuđen da neprekidno produkuje laži, falsifikate i poluistine, ne bi li preinačio dunjaluk u svet pukih privida, fantoma i aveti.

Pre neki dan je politikolog, novinar, direktor agencije Pragma Cvijetin Milivojević, jedan od omiljenih političkih analitičara antivučićevskih televizija, zavapio iz bijela grla kako su Srbiji nanete brojne nepravde, a ona, nesrećnica, ništa tim zlehudim povodom ne preduzima. Konkretno, ovog puta se Crna Gora našla na optuženičkoj klupi, kao još jedan od bezbroj vekovnih neprijatelja bez kojih ne bismo mogli da zamislimo naše vladajuće mentalno stanje vojne utvrde koja je vazda pod opsadom.

Veli Milivojević kako “Crna Gora nas ne priznaje. Ona nas ne priznaje, ako se dobro sećam, da li od 2009. Ona je priznala Kosovo kao nezavisnu državu. Dakle, ona nas priznaje u smanjenom kapacitetu od 85 odsto teritorije”. Politikolog je došao na genijalnu misao koja glasi: “Nama fali odnos reciprociteta sa svima”. Šta podrazumeva pod “svima”, nažalost, nije precizirao. Možda misli na sve države na svetu, jer nema te zemlje koja Srbiji nije nanela kakvo zlo (dobro, osim majčice Rusije).

Šta da se radi?

Možda je mislio na sve ljude na svetu ili čak na sve postojeće, možda se resantimanska ogorčenost širi na čitavo postojanje, možda fanatici nacije veruju da ih samo postojanje svemira vređa. A možda je ipak mislio samo na susedne države, nastale nakon mučkog ubistva SFRJ, ne treba našim ogorčenjacima pripisivati vaseljenske ambicije, oni se ionako mere samo sa bratom, kako je lepo pisao Danilo Kiš u eseju o nacionalizmu.

Imao je politikolog i neke konkretne predloge za državu Srbiju, dosetio se adekvatne recipročne mere za nepodnošljivu činjenicu što Crna Gora priznaje realnost, a ne tlapnje umetnute u preambulu Ustava Srbije, koje su od najvišeg pravnog akta načinile delo fantastične književnosti. Šta da se radi? Evo šta: “Ako nema recipročnog, na primer da mi kažemo priznajemo Crnu Goru od sada, ali bez stare Hercegovine. To vam je sve do Nikšića. To nikad nije bila Crna Gora do 1945. godine. Znači, ne priznajemo to. Ne priznajemo onu Sutorinu, izlazak Republike Srpske i Bosne i Hercegovine na more”.

Nije Milivojević tu stao, kad mašta krene da se razgreva teško ju je zagasiti, plamti požar na sve strane. Nastavio je politikolog u istom zloduhu: “Hajde da vidimo, da razgovaramo sa našom braćom Albancima u Malesiji. Oni imaju tamo neke potrebe da imaju nekakvu autonomiju, možda s pravom… Možda da podržimo, možda ćemo time otopliti odnose sa našim Albancima na Kosovu. Ili možda sa Albancima u Albaniji. Sa državom Albanijom. Pa da kažemo, tako je, Malesija ima pravo na autonomiju unutar Crne Gore. Za početak. I to je za mene recipročno. Pa ne bi se to svidjelo Crnoj Gori. A je li? A je li se državi Srbiji sviđa što je Crna Gora priznala Kosovo?”

Telepatska politikologija paranormalnog

Naši nacionalisti su vaistinu zabavan svet, takoreći komičari. Prvo država Srbija učini sve što je u njenoj moći da otera Kosovo - od aparthejda, masovnog otpuštanja Albanaca, ukidanja autonomije, zlostavljanja, pa sve do kolektivnog etničkog čišćenja, ratnih zločina, trpanja albanskih leševa u hladnjače i zakopavanja u masovne grobnice – a onda se neko u ime te iste države vajka što Crna Gora priznaje Kosovo. Pa ako ne želiš da se jedan deo teritorije otcepi, nemoj da terorišeš stanovništvo na toj teritoriji. Da se Miloševićev režim ponašao prema Šumadincima kao prema Albancima, sad bismo imali nezavisnu Republiku Šumadiju, jer takav zulum niko neće da trpi.

Bizarna ideja da bi autonomija Albanaca u Crnoj Gori dovela do otopljenja odnosa Srbije sa “našim Albancima na Kosovu” spadala bi u red deluzija, kad bi autor ideje to ozbiljno mislio. Ovako je reč o najordinarnijoj podvali i providnom marifetluku. Posle silnih pokolja i masovnog proterivanja, posle decenija zlostavljanja – teško je očekivati bilo kakvo otopljenje. Pogotovo ako država koja je počinila zločine i dalje drži ideološke priče koja je do zločina i dovela, negira realnost, krivotvori činjenice, živi u stanju poricanja i utvara da je Kosovo deo Srbije. Nema tu ni pomoći, ni otopljavanja. Tu ni globalno otopljavanje ne može da pomogne.

Šta se državi Srbiji sviđa a šta ne, kakva su državina osećanja – to su pitanja za mnogo mudrije osobe od potpisnika ovih redova. Do juče sam mislio da samo živa bića imaju emocije, dočim se neživim predmetima i apstrakcijama ništa ne može niti dopadati niti ne dopadati, ali me je politikolog razuverio. Ne samo da apstraktne pojave poput države mogu imati osećanja, nego politikolog pouzdano zna i šta država čuvstvuje, a do tih spoznaja treće vrste došao je verovatno pomoću etatističke telepatije ili neke slične natprirodne sposobnosti. Osim ako nije bacao pasulj, gledao u jetru, zurio u kristalnu kuglu ili se poslužio nekom srodnom tehnikom za otkrivanje paranormalnih fenomena.

Dobro čini i dobru se nadaj

Zahtevati reciprocitet iz pozicije države Srbije, po principu oko za oko, zub za zub – u najmanju je ruku neoprezno. Zamislimo kako bi taj reciprocitet zapravo izgledao. Ostavimo Crnu Goru po strani, uzmimo druge države nastale na tlu SFRJ. Hrvatska bi, po principu reciprociteta, morala da granatira i drži pod opsadom Novi Sad, a da ga potom sravni sa zemljom, kao što je srpska JNA učinila sa Vukovarom.

Bosna i Hercegovina bi prvo poslala Armiju BiH i paravojne formacije na gradove i opštine duž Drine. Tamo bi isterali Srbe iz njihovih kuća, popalili, opljačkali, ubijali, silovali, odvodili u konc-logore, sve dok ne izvrše temeljno etničko čišćenje. Odvodili bi zarobljenike do litice, tamo ih streljali i bacali u ponor. Potrpali bi civile u neku kuću, pa bi je zapalili i napravili živu lomaču. Streljali bi svakog dana civile na mostu i bacali njihove leševe u Drinu, sve dok ne zapuše hidrocentralu.

Armija BiH bi potom opkolila Beograd, pa bi snajperisali, granatirali i tukli četiri godine po svemu što se miče, a najviše po civilima, ostavljajući Beograđane bez struje, vode, hrane, ogreva i ostalih potrepština. Snajperisti bi ubijali žene, decu i muškarce nasred ulice, u redovima za vodu, u svakoj prilici. Granate bi rokale po stambenim zgradama, domovima zdravlja, bolnicama, školama, vrtićima, a usput bi spalili i Narodnu biblioteku da zatru kulturno pamćenje.

Na kraju četvrte godine agresije, upali bi u najveću izbegličku enklavu, razdvojili muškarce od žena, a potom pobili 8.372 civila i izvršili genocid, pa bi to uporno poricali, uprkos međunarodnim presudama i milionima dokaza. Masovna silovanja, etnička čišćenja, pljačke, paljenja sela, uništavanje gradova bili bi svakodnevica ovog rata usmerenog protiv srpskih civila. Malo nakon završetka ratova sa Hrvatskom i BiH, Oslobodilačka vojska Kosova bi upala u Srbiju, ubijajući i pljačkajući sve pred sobom, te proterujući skoro 900.000 Srba preko Dunava u Rumuniju. Pobijene srpske civile bi stavljali u hladnjače, a potom ih vozili u Prištinu gde bi ih sahranjivali u masovne grobnice na zemljištu koje se nalazi u krugu kasarne.

Ko drugome jamu kopa...

Eto, tako bi izgledala politikologova igra reciprociteta u praksi. Pa kad susedi urade Srbiji ono što je Srbija devedesetih godina uradila njima, onda ta večno uvređena država može da insistira na reciprocitetu i da se sveti komšijama što su priznali Kosovo, ozleđujući nam živu ranu, bez imalo razumevanja za našu bol zbog toga što nam fali 15 procenata nacionalne duše.

Što bi rekao voljeni narod na koji se nacionalisti stalno pozivaju: Ko drugome jamu kopa, sam u nju upada, quod erat demonstrandum. Ili, u modernijoj verziji, formula nadgornjavanja, menjaže tante za kukuriku i dešifrovanja tajanstvene putanje bumeranga mogla bi da glasi: Ko tebe Cvijetinom, ti njega Milivojevićem. Dok se konačno svi međusobno ne istrebimo u toj kobnoj igri reciprociteta, eufemizmu za osvetu, pod sloganom koji je pre tri decenije izdumao vodeći kopirajter velikosrpskog nacionalizma, nacionalni bard Matija Bećković: Ćeraćemo se još.