Svetiljka koja se probija kroz tminu

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Bojan Tončić posvetio je svoj život borbi protiv zla. Naoružan samo onom krležijanskom kutijom olovnih slova, što nije mnogo, “ali je jedino što je čovjek do danas izumio kao oružje u obranu svog ljudskog ponosa”, Tončić je decenijama istrajavao u neravnopravnoj bici sa mrakom koji je pokuljao iz ljudskih lobanja osamdesetih godina prošlog stoleća, iz akademskih i spisateljskih kabineta, da bi potom čitavu Jugoslaviju zavio u crno.

Uporno je pisao o ratnim zločinima Miloševićevog režima, o ratnohuškačkoj propagandi, o ideolozima i praktičarima radikalnog zla, o zločinačkom nasleđu pred kojim srpsko društvo zatvara oči, o stanju poricanja, o odsustvu stida i srama u post-genocidnom društvu. Novinarstvo je za njega bilo mnogo više od profesije, životni poziv, etički imperativ, otpor nasilju, dužnost da se odgovori na sveopšti rasap i samozadovoljno plivanje u zlu. Bio je uvek na strani žrtava, dezertera, manjina, proteranih, diskriminisanih, poniženih, skrajnutih, prećutanih, obespravljenih.

Na strani usamljenog pojedinca koji stoji pred džinovskom piramidom moći i odbija da pogne glavu. Na strani dezertera, tih časnih mladih ljudi koji su odbili da uzmu pušku u ruke i da ubijaju druge ljude samo zato što se malo drugačije zovu, u ime nacije i Velike Srbije. Bio je glas onih kojima je uskraćeno pravo na govor, onih kojima su usta zapušena zemljom, svih onih kojih zvanična Srbija odbija da se seća. Govorio je i pisao u njihovo ime, protiv zločinaca, nacionalističkih ideologa, ratnih huškača, razbojnika i kriminalaca svih vrsta, protiv političkih moćnika i njihove posluge.

Za Tončića važe reči koje je Krleža zabeležio povodom Dimitrija Tucovića, on je pisao tekstove koji “neće da se pokore zakonima sveopće ropske uslovljenosti, jer djeluju protiv stvarnosti svojih životnih prilika junačkom snagom volje i uma koji hoće da prevlada otpor mraka i da se kao sjaj svjetiljke probije kroz tminu”. Knjiga “Sam na ulici” u celini je sačinjena od tog sjaja koji je Tončić rasipao po raznim portalima, delujući protiv apsurdne stvarnosti zla i naopakog, prevladavajući otpor mraka i sveopšteg dobrovoljnog ropstva u koje smo se kao društvo zakatančili.

U knjizi su objedinjene izabrane kolumne napisane nakon knjige “Krivo srastanje” koju je Tončić objavio 2011. godine u izdanju Žena u crnom. Tekstovi su tematski raspoređeni u šest poglavlja, od kojih prva četiri možemo čitati kao hroniku zla i izopačenosti. Prvo poglavlje posvećeno je ratnim huškačima, ideološkim očevima zločina, intelektualcima, piscima i javnim ličnostima koji su mućkali otrovne koktele od krvi i tla.

Drugo poglavlje sastoji se od kolumni u kojima Tončić tematizuje izvođače radova, ratne zločince i njihova nedela. U trećem poglavlju nalaze se tekstovi koji govore o završnom poglavlju zločinačkog projekta – o poricanju, negiranju, relativizaciji genocida i ratnih zločina, te guranju krvavog nasleđa u zaborav. Četvrto poglavlje rezervisano je za kolumne o drugačijim vidovima zla kao što su diskriminacija, femicid, rasizam, rehabilitacija nacističkih kolaboranata.

Ispisujući detaljnu istoriju lokalnog bešćašća, Tončić podiže strašnu optužnicu protiv srpskog društva, protiv njegovih elita, ali i “običnih ljudi” koji su onomad podržavali zlikovce, a danas okreću glavu na drugu stranu, prave se da ne znaju ništa o nedavnoj prošlosti i guše se u ravnodušnosti i ćutanju. Gorke su rečenice kojima Tončić bespoštedno ustanovljuje dijagnozu društvu koje je teško obolelo od fašizma. “Ko u Srbiji još sumnja da Bošnjaci ubijaju sami sebe, ne bi li Srbima pripisali krivicu”, piše Tončić. Ili: “Jednog dana možda se i može dopreti do onih koji će pitati ‘Koga si zaklao u ratu, deda?’ Ili će prvo takvo pitanje biti upućeno pradedi-heroju. Ljudski je ne odustati, ali počeli su tek malobrojni posvećenici”.

Tončić daje mračnu sliku društva u kojem je “kama pobedila razum”, “koje više ne poznaje empatiju”, u kojem “komšije Bošnjaka, tradicionalno neljudski, slave Dan sećanja na žrtve genocida, okrećući prasiće na ražnjevima”. Josif Brodski je pisao da je u glasu Marine Cvetajeve zvučalo nešto ruskom uhu nepoznato i zastrašujuće – neprihvatljivost sveta. Nešto slično se čuje i u glasu Bojana Tončića – neprihvatljivost sveta u kojem su uopšte mogući razaranje Vukovara, opsada Sarajeva, otmica u Štrpcima, žive lomače u Višegradu, masovne grobnice u Batajnici, koncentracioni logori, genocid u Srebrenici. I uporno, neljudsko, neshvatljivo poricanje da se to dogodilo i da to ima nekakve veze s nama.

Tončića je bolela sveopšta ravnodušnost prema patnji koju smo naneli drugima, bolelo ga je što smo se saživeli sa čudovištima, bolelo ga je što uporno istrajavamo u nacionalističkoj mahnitosti i neljudskom poricanju zločina. Taj bol nežne, osetljive duše je rodno mesto njegovog novinarskog, građanskog i ljudskog angažmana.

“Prava riječ, pravi portret nastaje od istinske vezanosti za tuđu muku. To je, mislim, prava angažiranost, koja se ne prestaje nikada događati”, pisao je hrvatski pesnik Danijel Dragojević. Toj vrsti angažmana pripadalo je sve što je Bojan Tončić pisao, njegovi tekstovi su nastajali iz stvarne empatije prema drugim ljudskim bićima, iz istinske vezanosti za tuđu patnju. Ispisao je Tončić u hiljadama tekstova lokalnu hroniku beščašća, ali i hroniku otpora retkih pojedinaca i organizacija koji su se borili protiv antropološke katastrofe.

Tom otporu posvećeno je peto poglavlje, tu Tončić piše o drugim svetiljkama u tmini, generalu žive vojske Vladi Trifunoviću, tragičnom herojstvu Srđana Aleksića, o Ženama u crnom, Borki Pavićević, Mirku Klarinu, Milanu Mladenoviću, o Drugoj Srbiji koja se, po rečima Radomira Konstantinovića, “nije mirila sa zločinom”. O saborcima u borbi za ljudskost i ovo malo duše.

Završno poglavlje otkriva jednog drugačijeg Tončića, ležernog, opuštenog, razigranog, nostalgičnog. Tu se nalaze tekstovi drugog kova koji govore o toplom obroku, samoupravljanju, principijelnom neposedovanju vozačke dozvole, bajaderi kao autentičnom slatkišu detinjstva i mladosti, žvakama, Vučku, Zagiju, pony biciklu, vegeti, televizijskim serijama i filmovima koji su obeležili odrastanje u socijalizmu. Iako govori o mirnodopskim temama, o sećanju na SFRJ i bolju prošlost, iako nema uobičajenih Tončićevih tema vezanih za ratove i zločine, ovo je možda najpotresnije poglavlje u knjizi.

„Mene, ko rijeku, / Obrnula je surova epoha. / Život su meni podmetnuli. Drugim / Koritom, mimo onog, on poteče“. Ove stihove kojima Ana Ahmatova započinje treću „Sjevernu elegiju“ sve jugoslovenske generacije starije od rata mogle bi da uzmu za svoju himnu. Jer je i nas, baš kao rusku pesnikinju, surova epoha oličena u zločinačkoj bandi obrnula, presekla nam živote na pola i skrenula nas u sasvim drugom pravcu. U ratu i krvavom ubistvu Jugoslavije nestao je čitav jedan svet, potonuo kao Atlantida, ali smo s njim nestali i mi, onakvi kakvi smo bili, i pretvorili se u nešto drugo, zauvek obeleženi iskustvom raspomamljenog ljudskog zla.

Tončić nam otkriva artefakte tog potonulog sveta, udavljenog u krvi, poput kakvog arheologa, ali nam otkriva i nešto još značajnije – slutnju šta smo mogli da budemo, kao da je uspeo da na trenutak otškrine vrata koja vode u neku drugačiju, alternativnu stvarnost. Tončićev angažman nastao je kao etički odgovor na epohu podivljalog nacionalizma koji je iza sebe ostavio brdo leševa, spaljenu zemlju i devastirano društvo. Da nije bilo velikosrpskog ludila, ratova i zločina, ko zna kojim bi se temama bavio, o čemu bi pisao, šta bi bile njegove profesionalne i životne opsesije.

Za Tončića važi ono što je Radomir Konstantinović napisao o sebi – da je “tuđ u tuđem svetu” koji odbija da se suoči sa svojim zločinstvom i sve takve pokušaje otpisuje kao izdaju. Ali su obojica savremenici jednog budućeg, drugačijeg i boljeg sveta koji će neminovno doći. Tončićeva knjiga je zrak svetla koji se probija iz te budućnosti u kojoj više nećemo biti tuđinci. I temelj na kojem će taj drugačiji svet biti izgrađen.