Meritokratija po mjeri Demokrata

Za Antenu M piše: Đorđe Šćepović

Ukratko, meritokratija je „oblik vladavine ili uprave u kojoj se vođe i drugi biraju i napreduju na položaju na temelju svojih zasluga ili sposobnosti”. Ukratko, meritokratija je u Crnoj Gori mit. Ukratko, meritokratija je laž na čijim su plećima 2020. na vlast došli najgori od najgorih. Ukratko, meritokratija ni do 2020. nije prebivala u Crnoj Gori. Ipak, nećemo otkriti Ameriku ako to kažemo, ali, možda ćemo ogoliti sve one laži koje je aktuelni režim prevalio preko usana dok je bio opozicija. Dok nije bio režim. Valjda se i semantika mijenja na putu od ulice do parlamenta, vlade i drugih sigurnih kuća režima. Meritokratija je sinonim za partitokratiju. Jeste, trebala bi biti njen antipod, ali kad god čujete „meritokratija“, znajte da je nema ni u tragovima. Znajte da onaj koji o njoj govori laže. Laže kao Urini pali borci i wannabe satiričari kad govore o zaslugama Dritana Abazovića. I sve to dok iz očaja podvriskuju kao Damjanov Zelenko, jer je njihov sponzor Abazović davna i ružna prošlost. Jedina zasluga ovog trgovca crnogorskim hramovima je zasluga koju slave njegovi beogradski patroni, jer je političkom prostitucijom na vlast doveo goli klerofašizam.

I zaista, ako je neko zaslužio spomenik za života, koji će inicirati Srpska crkva, a magijom svojih pregalačkih ruku, izraditi, recimo, Trinaestojulac Veljo Stanišić, u maniru kultnog i tajanstvenog nikšićkog Љ, onda je to Dritan Abazović. Sve te bajke o meritokratiji, koje su nam pred spavanje kazivali i Ura, i Demokrate, i DF, i svi ostali prvoborci i njihovi NVO saveznici, pali u bici za slobodu, nikad u stvari nijesu bile valjane bajke. Pisali su ih oni koji ne poznaju vještinu pisanja. Govorili su ih oni koji ne poznaju moć govora. Ali, po bajkopisce je srećna okolnost što su ih slušali oni koji niti o jednom, niti o drugom ne znaju ništa. Zato su u njih i vjerovali. No, nakon gotovo šest godina laži, takvih je sve manje. Iako o pisanju i govoru ne znaju ništa, ipak, sve više vjeruju vlastitim očima negoli lažima režima. A Ginisovi rekorderi u laganju, uprkos ostalim majstorima laži, ipak su Demokrate. Ovi hrabri borci protiv mafije, koji su s hrabrim Abazovićem kopljima ubijali aždahe, a onda opet jedni druge polivali kantama fekalija, najplastičniji su primjer patoloških lažova. Kako je moj dragi profesor Kilibarda često govorio: „Ko o čemu, noćna dama o poštenju“. Jeste, profesor Novak Kilibarda kojem fašisti nikad neće oprostiti što je okrenuo leđa zlu velikosrpskog nacionalizma, i isti ogolio do kosti.

Ali, vratimo se lažima i njihovim očevima. Takvi danas u tv emisijama više i ne skrivaju da je njihova meritokratija partitokratija. Da je partijska knjižica uvjerenje o sposobnosti i zaslugama. Valjda je i njima dojadilo da lažu. Da s teškom mukom uče napamet ono što im piše partijski guru Boris Bogdanović. I koliko god mantrali o DPS-u, svoje ništavilo ne mogu skriti. Porodični rodoslovi funkcionera Demokratske Crne Gore svaku laž o borbi protiv partijskog zapošljavanja raspršiće kao glavu maslačka. I uzalud silni napori da se prošlošću opravda sadašnjost. Jer, o toj prošlosti znamo sve. O štakorima bivšeg režima, koji su, iako im matematika nije bila poziv, pisali plus, ili minus, pored imena i prezimena. Znamo sve o štakorima u mjesnim zajednicama, u institucijama, koji su opominjali na svetu dužnost glasanja, a na protestima, kao dežurni učenik u razredu, bilježili ko je prisutan, a ko odsutan. Ali, zar priča o mizernom životu nekog partijskog aktiviste može poricati istinu o partijama koje danas vladaju? Zar se epska borba protiv bivšeg režima nije dogodila jer se Crna Gora davila u blatu partijskog univerzuma? Naravno da nije.

Naravno da je sve to bila samo još jedna laž. Niko se nije borio protiv nečega. Svi oni su se borili za nešto. I izborili. Osim korupcije, kriminala, partitokratije, nepotizma, čije su ljestvice podigli do nebesa, naši vladari, negdašnji revolucionari, uspostavili su diktaturu. U kojoj je zabranjena sloboda govora. U kojoj je sasvim u redu uhapsiti novinara koji nije po volji režimu. U kojoj je sasvim u redu satanizovati medije koje režim ne kontroliše. U kojoj nezakoniti direktor Javnog servisa, po diktatu režima, progoni one koje je sâm nekoliko godina unazad unaprijedio. To što danas progoni one koji su ćutali na progon Tanje Šuković, ne znači da treba ćutati na ovo što se njima događa. Njima ostavljamo ogledala, a nezakonitom direktoru stvarnost u kojoj će se jednog jutra probuditi. Bez političke moći koja poništava svaku odluku suda.

Uspostavio je aktuelni režim diktaturu u kojoj tužilaštva, sudovi i policija rade po nalogu vlasti. Po nalogu Demokratske Crne Gore i njihovih saveznika. To je, čini se, bajka u koju su vjerovali oni koji nijesu znali da mnoge bajke ipak nemaju srećan kraj.