Dačić i Vulin: Nemaš više s kim da ratuješ u regionu!

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Zgrada Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici, neposredno po završetku Vučićeve posete Kosovu. U mračnoj prostoriji, dupke ispunjenoj tugom, sede ministar odbrane Aleksandar Vulin i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, razočarani i očajni. Prate televizijski program i uzdišu. Posle serije uzdaha bez predaha, progovara Dačiću Ivica, napuklim glasom u koji su se slili neprebolni žal čemera i slutnja o uzaludnosti bivanja na svetu.

DAČIĆ: Opet ništa? Niko ga nije napao? Kakvo je to čudno vreme došlo kad čovek više ne može ni na Albance da se osloni?!

VULIN: Ma, znao sam. Ništa ne vredi. Došlo vreme poslednje. Sve se načisto iskvarilo, korumpiralo i propalo. Držim vojsku od jutros u stanju borbene gotovosti, a za čije babe zdravlje? Čekao sam najmanji povod pa da šaljem konjicu, tek formiranu i raskasanu, ali šta vredi kad ovi albanski mamlazi dole nisu u stanju ni incident da naprave.

DAČIĆ: I to su nekakve ratne vođe, lideri oslobodilačke, pardon terorističke vojske, navodni ratni zločinci. Bruka i sramota! Pošalješ im predsednika da hvali Slobu koji ih je dole satirao i zatirao, još ovaj pokuša da ode u Drenicu gde smo ršum počinili – i ništa. U Srebrenici su ga bar kamenovali, a ovi dole – zapalili par guma i razišli se kućama. Duboko su me razočarali.

VULIN: A jesi čuo Tačija, molim te. Kao, razume Dreničane, ali protesti i blokade puteva nam ne pomažu, razume i Srbe iz Banja koji su razočarani što nisu dočekali Vučića. Sve on razume, to je jedan šampion razumevanja, ima lepu reč za svakog.

DAČIĆ: To ti pričam. I kako s takvim čovekom da ratuješ? Neće, pa neće.

VULIN: Ma, ni ovi ostali po regionu nisu ništa bolji. Ubih se godinama da nekog isprovociram, makar braću ustaše, da pokrenem neki konflikt, da dođe do bilo kakvog sukoba, makar i malog, majušnog, minijaturnog, do nekog lokalnog obračuna – ništa. U početku su još i reagovali na provokacije, pa smo se ganjali makar po medijima kad ne možemo na frontu, pogotovo u vreme Oluje, a sad su ukapirali foru, pa me ne zarezuju ni dva posto.

DAČIĆ: Kome pričaš? Pa šta misliš da ja radim? Širim ljubav i toleranciju, propagiram miran suživot i miroljubivu koegzistenciju svih naših naroda i narodnosti? Čoveče, pretim kome stignem, podjarujem zle strasti, raspirujem mržnju, podstičem ubilačke instinkte, provociram, vređam, podjebavam… Ubih se od posla i ništa. Još sam lepo objasnio da je ovaj takozvani mir u kojem životarimo samo intermeco između ratova, najavio sam klanje i krvoproliće. I šta je bilo? Da mi neko nije uputio protestnu notu? Jok, more! Niko ni mukajet.

VULIN: A ja kao ne radim ništa? Pa ja sam otvoreno najavio svim susedima šta ih čeka, lepo sam im rekao, otvoreno, bez zavlačenja: "Mi se spremamo za rat". Naravno da se ne spremamo za rat s Trinidadom ili, daleko bilo, s Tobagoom, naravno da znaju s kim ćemo da ratujemo. I šta su preduzeli oni koje bismo koliko sutra napali, samo kad bi se ukazala povoljna prilika? Niko ništa. Nešto tu nije u redu, izgleda da nas niko više ne doživljava ozbiljno.

DAČIĆ: Jezivo. Odnosi u regionu nikad nisu bili na ovako niskom nivou. Mislim, stvarno, kakav je to način? Ja tebi lepo zapretim, kao čovek čoveku i Srbin Hrvatu, a ti meni ništa? Pa jesmo li se tako dogovorili? Gde je tu komšijska solidarnost? Stvarno ne znam šta im je. I Crnogorci su me duboko razočarali. Pretio sam im zbog Sare Vidak, ubih se pričajući kako su Srbi ugroženi u Crnoj Gori, valjda ne moram da im crtam šta to znači, čim su Srbi ugroženi moramo da ih branimo, i vojno ako treba, a uvek se pokaže da treba – a oni ništa. Ni popreko da me pogledaju. Pa gde nestadoše slavna ratnička prošlost i tradicija? Šta bi s primerima čojstva i junaštva? Pljunuli su na sve što im je najsvetije i odali se pacifizmu.

VULIN: Ma dobro to, to je šala u odnosu na ono što im je Irinej rekao. Kako sam mu zavideo kad ih je uporedio sa NDH. Kako se samo setio takve genijalštine? Kakav majstor! Opasan je patrijarh, stara je to škola.

DAČIĆ: Debeovska ili crkvena?

VULIN: Pojma nemam, valjda obe, ne znam koliko su ovi naši upleteni u crkvene poslove, možda su ih i prepustili same sebi, nema potrebe da troše resurse kad popovi ionako znaju šta treba da rade. Ali džaba je Irinej raspirivao maštu i vežbao kreativnost u difamiranju, Crnogorci izdali neka mlaka saopštenja, nisu ostavili ni najmanju mogućnost da zaratimo kao ljudi.

DAČIĆ: Nemaš više s kim da ratuješ u regionu. Niko neće. Džaba krečimo, vređamo i pretimo. Niko ne obraća pažnju na nas. Jedino se još u Dodika uzdam, ako on ne pokrene neko sranje, niko neće. A i to samo ako mu Lavrov naredi, sad kad bude došao u predizbornu posetu Banjaluci.

VULIN: Pravo da ti kažem, ne bih se previše uzdao čak ni u braću Ruse. Zabole njih mužik da ulaze u neki ozbiljniji konflikt sa Zapadom zbog nas. Njima je dobro i ovako, da nas drže na kratkom lancu i pujdaju na NATO i truli Zapad. I to za semenke. Nisam imao pojma da su takve cicije, čoveče, rublju ne možeš da im izvučeš, drže zmiju u novčaniku.

DAČIĆ: Pa sad, kako ko. Zavisi kako se dogovoriš. Ništa im nisi iskamčio?

VULIN: Preveli mi dve knjige, da me malo zalažu, dali mi neki bedni honorar, a i to sam jedva izvukao. A ti? Ne verujem da ti je Zaharova došla u goste praznih ruku.

DAČIĆ: Jedan džentlmen nikada ne priča o takvim stvarima. Pusti sad to, važno da je Putin uz Srbiju i da je nas i Rusa 200 miliona.

VULIN: Rubalja ili dolara?

DAČIĆ: Mali, ne provociraj, nisam ti ja Plenković. Bolje razmisli kako da otpočnemo novi rat u ovako nepodnošljivo i bezizgledno mirnodopskoj situaciji. Kako da započnemo pravedni, odbrambeni rat kad niko neće da nas napadne? Ma niko neće ni pošteno s nama da se posvađa, a kamoli da ispali koji projektil u našem pravcu.

VULIN: Pojma nemam. Da probamo opet sa odbranom Srba u okolnim zemljama? Mislim, ono malo Srba što je preteklo nakon što smo ih onomad branili.

DAČIĆ: To smo već pokušali, i sam znaš kako smo se proveli. Ne može dva puta zaredom da upali ista fora, pogotovo u ovako malom vremenskom razmaku. Mada tu priču o ugroženosti Srba treba održavati u životu, dobro je za držanje ovog razmekšanog civilng življa u stanju neposredne ratne opasnosti.

VULIN: To bar nije problem, Srbi su uvek ugroženi, pogotovo kad su manjina, onda su ugroženi od većine, a tamo gde su većina ugroženi su od manjine, pošto i manjine mogu da tlače većinu, ali ako i samo ako je ta većina srpska, u svakom drugom slučaju važi suprotno, mada opet…

DAČIĆ: Dobro, dobro, shvatio sam… Valjda. Nego me brine što su šanse za rat ravne nuli. Ne mogu više da gledam ovu našu omladinu kako propada. Samo sede po kladionicama i kafićima, ništa ne rade, blenu u teletekst, prate rezultate, ispijaju kafe po vasceli dan. E, a kad se setim šta sam ja sve radio u njihovim godinama…

VULIN: Slao si njihove tadašnje vršnjake da ginu po ratištima diljem Jugoslavije… To su bila vremena.

DAČIĆ: S tobom mi baš i nije išlo. Ti si uspeo da se izvučeš.

VULIN: Čuj, izvukao se. Pa je l' znaš koliku sam dioptriju imao? Minus sedam. A danas je još gore, ne vidim belu mačku.

DAČIĆ: Ne vidim ni ja, ne držimo kućne ljubimce u Vladi. 'Ajde, 'ajde, pusti tu priču o slabovidosti, ne moraš mene da lažeš, naši smo. Pa nisam ni ja baš poginuo za otadžbinu. Zna se ko treba da gine, a ko da rukovodi pogibijom, ne možemo svi sve da radimo.

VULIN: I to što kažeš. Svaka ti je ka' Slobina. Nego, nešto mi je palo na pamet, možda ipak nije sve izgubljeno. Hajde da razmišljamo logično – ako niko neće da ratuje sa nama, onda nam ipak ostaje jedna mogućnost: da ratujemo međusobno. Šta fali jednom lepom građanskom ratu? Da ne pominjem prednosti domaćeg terena. Rat je mio s kim god bio.

DAČIĆ: Nije to loša ideja, onako teoretski, ali teško izvodljiva u praksi. To je moglo nekad, dok se znalo ko je patriota, a ko izdajnik. Danas se to sve pomešalo, ni ja ne mogu da se snađem ko je ko. A da se delimo po osi vlast-opozicija, ni to ne ide, svaki čas neko preleti u naš tabor, vidiš koliko naprednjaci imaju članova, tri četvrt miliona, sve se slilo u naš levak. Dok ti repetiraš pušku i nanišaniš – tvoj neprijatelj već prešao u tvoju stranku. Nema tu ni ra-ta-ta od rata. Piši propalo.

VULIN: Pa šta ćemo onda da radimo? Ja ovo mirnodopsko stanje više ne mogu da podnesem, na ivici sam živaca, mogu da eksplodiram svaki čas, kao bomba. Prošlo je skoro 20 godina otkad nikog nismo slali u rat, to normalan čovek više ne može da izdrži, život je izgubio svaki smisao.

DAČIĆ: Znam kako ti je, ni meni nije lako. Više se i ne sećam kad sam poslednji put izgubio neki rat. S vremena na vreme uhvati me takva nostalgija za tim divnim prošlim danima, stegne mi srce, disati mi ne da, pa odem u streljanu da se ispucam, sve zamišljajući mrske neprijatelje na mestu fiksiranih meta. Pucnjava me malo opusti, ali na kratko, posle mi bude još gore kad se vratim u odvratnu sadašnjicu bez pokolja na vidiku, čak i omanjeg.

VULIN: Beše naše, moj Ivice.

DAČIĆ: Beše si. A sad su nam ostala samo sećanja. Žal za mladost i ratonostalgija koja ne popušta.

VULIN: Lako je tebi, ti si već jednom nogom u poznim godinama, a šta ću ja? Još prepun nade, šta da radim? Na pola puta tek smo mi, a jutros već su drugi mobilisani, o radosti, radosti njihove… Znaš šta? Ipak sam ja ministar vojni, ne mogu da sedim skrštenih ruku i čekam da se neko smiluje, pa da pripuca na nas. Ja ću lepo da obznanim opštu mobilizaciju, a onda ću svima da objavim rat: i Hrvatskoj, i Bosni (mislim Federaciji), i Crnoj Gori, i kosovskoj iredenti. Potom ću da pošaljem pozivnice, onako viteški, sa tačnim vremenom i mestom predstojećih bitaka: Bošnjacima na Ceru, Hrvatima kod Batrovca, Albancima na Kopaoniku, a Crnogorcima kod Prijepolja. Pa ko se pojavi – pojavi. Ako ih nije sramota, neka ne dođu. Ako se desi da se baš niko ne odazove na moj očajnički vapaj za ratnim okršajima, meni će savest biti mirna. Ja sam uradio šta je do mene.

DAČIĆ: Malo liči na pokušaj očajnika, ali ništa te ne košta da probaš. Samo napred, imaš moju podršku.

VULIN: Odoh da iz ovih stopa raspišem konkurs za vojne pozivare, izvršilaca 10.000. Dosta je bilo trulog mira! Dajmo šansu ratu!

DAČIĆ: A sada svi na svoje ratne zadatke!