Crna Gora jeste Trampova kompenzacija Vučiću za Kosovo

Piše: Aleksandar Sekulović

Notorno je da Srpska pravoslavna crkva i država Srbija ne bi uspele da ostvare promenu vlasti u Crnoj Gori na nedavnim izborima bez odlučujuće uloge, odnosno saglasnosti zapadnih diplomatija i njihovih ambasada u Podgorici.

Krunski dokaz za ovu tvrdnju, ukoliko je nju uopšte potrebno dokazivati, jeste sporazum koji su tri koalicije potpisale odmah nakon izbora i kojim  su se obavezale da neće menjati spoljnopolitički kurs Crne Gore, njene državne simbole i odluku o priznavanju nezavisnosti Kosova.

Apsolutno je nemoguće da oni, kojima su pomenuta pitanja bila glavna meta napada u prethodnim godinama, sada odjednom i dobrovoljno pristanu da se pomire sa glavnim tekovinama vlasti Đukanovića i Demokratske partije socijalista.

Očigledno je da je to njima bilo postavljeno kao uslov taked or leaved koji su oni spremno prihvatili uvereni da će konačnu odluku o tome doneti kada budu osvojili vlast.

Ključno pitanje koje se ovde postavlja jeste: koji su bili motivi zapadne diplomatije da omogući dolazak na vlast jedne lakome, beskrupulozne i ekstremno desničarske družine, očito nekvaifikovane za bavljenje državnim poslovima? Odgovor na ovo pitanje leži u činjenici da je glavnu ulogu u kompletnom aranžmanu oko Crne Gore  imala administracija SAD oličena u agresivnom i bezobzirnom Ričardu Grenelu.

Zapravo, ishod izbora u Crnoj Gori je samo deo šireg scenarija koji je smislila četvorka belih suprematista Tramp.Grenel-Vučić-Brnabić unutar koje postoji velika duhovna bliskost i identičnost u političkim uverenjima. Uostalom, simpatije srpske klero-nacionalističke desnice prema Trampu dobro su poznate.

Dominirajući sentiment kod belih suprematista jeste njihov antikomunizam pomešan sa fanatičnom religioznošću protestantskog tipa kojoj pandan čini fundamentalistički pravoslavni antikomunizam.

Njihova politička i duhovna srodnost je starog datuma i ide, s jedne strane, još od doba Ku Klux Klana, pa preko Moralne većine propovednika Džeri Folvela i Reganovog „Krstaškog rata“ do današnje Trampove mržnje prema migrantima i ambicije da stvara neki novi svetski poredak, a s druge strane, od četničkih Instrukcija o čišćenju državne  teritorije od „svih narodnih manjina  i ne-nacionalnih elemenata“, preko Srebrenice do današnje ambicije za stvaranje „Srpskog sveta“, što se sve stopilo u zajednički projekat za rušenje „poslednje komunističke diktature u Evropi“.

Iako u Crnoj Gori takozvanog komunizma nije bilo ništa više nego u Italiji ili Španiji, opsesija antikomunizmom kod belih suprematista i navodne „nacionalne avangarde“ koju projektuje Vučić, uz tradicionalnu neutoljivu mržnju SPC prema antifašizmu, bila je tolika da Tramp čak i Bajdena optužuje za planiranje „socijalistilčke revolucije“, dok Amfilohije Radović smatra da je „bolje podići spomenik Musoliniju nego Titu“.

Otuda je normalno što je prva reakcija iz Demokratskog fronta nakon izbora bila „pao je Berlinski zid u Crnoj Gori“, dok je novi mandatar Zdravko Krivokapić zahtevao da se ubuduće ne slavi Dan pobede nad fašizmom 9. Maj.

U ovoj globalnoj duhovnoj srodnosti postojala je još jedna zajednička crta: animozitet prema katoličkoj Zapadnoj Evropi, tj. Evropskoj uniji, koji se, kao u slučaju Bregzita, zatim otvorene kritike Vatikana od strane SAD, ili sve češćeg spoljnopolitičkog raskoraka na liniji SAD-EU, sve teže prikrivao, što je antikatolička i evroskeptična pravoslavna javnost u Srbiji sa simpatijama posmatrala.

I ta činjenica uticala je na to da diplomatija EU u crnogorskom prevratu bude paralizovana, izuzimajući one evroskeptične i desno-populističke vlade i njihove tobožnje izaslanike za Zapadni Balkan koji su aktivno učestvovali u političkom inženjeringu belih suprematista.

U svakom slučaju, zajedničko strateško opredeljenje protiv crnogorskog antifašizma lako je dovelo do dogovora o konkretnim političkim koracima. Nešto više truda bilo je potrebno da se srpska strana ubedi da ne dovodi u pitanje formalnu nezavisnost Crne Gore i da ne insistira na njenom ujedinjenju sa Srbijom, jer je bitno stvarno, a ne formalno stanje stvari.

Kao argument poslužilo je iskustvo SAD koje nikada nisu dovodile u pitanje formalnu nezavisnost brojnih srednje-američkih i karipskih zemalja, pa to ipak nije bila prepreka da od njih naprave „banana“ republike. Sa takvim statusom i faktičkim osvajanjem Crne Gore treba da se zadovolji i Srbija, s tim da zauzvrat prizna nezavisnost Kosova, ali je tu Srbija postavila uslov da te dve stvari budu međusobno povezane.

Naime, ona će priznati Kosovo stvarno, ali nikada i formalno, bar ne dok je Crna Gora formalno nezavisna, a sam proces tog faktičkog priznanja trajaće duže vremena kako ne bi bio šokantan za srpsku javnost i u osnovi će zavisiti od procesa „bananizacije“ Crne Gore: ako u tom procesu dođe do zastoja, zaustaviće se i proces normalizacije odnosa sa Kosovom. Za početak Srbija je, kao kompenzaciju za osvajanje vlasti u Crnoj Gori, obećala da će prestati sa korumpiranjem plemenskih poglavica po svetu kako bi povukli priznanje Kosova.

Vrlo je providan izgovor belih suprematista da je razlog za promenu vlasti u Crnoj Gori njen kvalitet, odnosno potreba da se unapredi stanje demokratije i ljudskih prava. Čak i pod uslovom da ova konkretna smena na vlasti predstavlja demokratski iskorak, a sigurno nije, treba imati u vidu ono što je rekao Miodrag Živković, bivši predsednik Liberalne partije Crne Gore:

„Možda je ovo za demokratiju dobar proces i veliki korak unaprijed, ali je za Crnu Goru sigurno veliki korak unazad“ (boldirao A.S.). Uostalom, bar kada su u pitanju Sjedinjene Američke Države, njih nikada nije interesovalo stanje demokratije i ljudskih prava u nekoj zemlji, već samo koliko vlasti te zemlje poštuju američke interese.

Još je predsednik Ruzvelt za brutalnog domiikanskog diktatora Truhilja rekao: „On je kučkin sin, ali je naš kučkin sin“. Taj obrazac postao je kanon u Trampovoj administraciji i filozofiji belih suprematista koji, na primer,  nemaju ni jednu reč osude za neljudski režim Saudijske Arabije zato što on troši i 90 milijardi dolara za kupovinu oružja u SAD.

Crna Gora se ne kreće u tim relacijama i ona je sa stanovišta militarističke suprematije potpuno nebitna, osim kao baštinik antifašizma koji treba likvidirati.

Ono što je u celoj ovoj operaciji poražavajuće, i sa političkog i sa moralnog stanovišta, jeste činjenica da je Evropska unija ćuteći posmatrala monstruoznu kampanju i prljavi hibridni rat koji su Srbija i Srpska pravoslavna crkva vodili protiv Crne Gore, iako je imala efikasna sredstva da to spreči, a njena pasivnost povukla je za sobom mnoge NGO i tobožnje neutralne posmatrače.

Svi su oni bili pred velikim ispitom koji nisu položili, zbog čega će EU morati da se temeljno pozabavi sopstvenim kodeksom vrednosti i njegovom praktičnom realizacijom. Jer, kakva god opravdanja bila navedena, ostaje nesporna činjenica da izbori u Crnoj Gori nisu  doneli pobedu demokratije već pobedu klero-nacionalizma sa sve jačim primesama klero-fašizma.

Kako kaže bosansko-hercegovački novinar Dragan Bursać „kompletan NVO sektor, pa i pojedini predstavnici zapadnih zemalja, koji srednjevekovlje na vlasti vide kao pobedu demokratije, to je zaista sprdnja sa zdravim razumom“.

Na kraju, treba se nadati da predstojeći predsednički izbori u Americi neće doneti pobedu belih suprematista i njihovog egoizma i militarizma, već da će, sa pobedom Bajdena, označiti  prelomni trenutak za planetarno buđenje civilizacijskih vrednosti zasnovanih na demokratiji, solidarnosti i brizi za očuvanje prirodne sredine.