Šta kažu Tempo i Đilas o pokušaju bjekstva trojice Crnogoraca iz Titovog generalštaba

Priredio: Vladimir Jovanović

 Da Sovjeti u najmanju ruku favorizuju generala ARSA JOVANOVIĆA, bilo je uočljivo najkasnije 1946. — tvrdio je MILOVAN ĐILAS (1911-1995), jedan od najbližih Titovovih saradnika.

 Jer, priśećao se Đilas, „sovjetska vlada ponovo je obasula jugoslovensko rukovodstvo ordenima: Тitu је početkom septembra 1946. dodijeljen Orden pobjede, krajem oktobra nekolicini najviših funkcionera ordeni Suvorova i Kutuzova, PEKU DAPČEVIČU su dodijelili Orden Kutuzova — a generalima njegova ranga, KOČI POPOVIĆU i Arsu Jovanoviću, Orden Suvorova, koji је važio kao viši: sovjetske službe nijesu bile zadovoljne Dapčevićem još iz saradnje s njim na Sremskome frontu”.

„ALEKSANDAR RANKOVIĆ i ja” — pisao je Đilas u memoarima „Vlast” (London, 1983) — „primijetili smo to sovjetsko potcjenjivanje i izdvajanje Dapčevića; i predložimo Тitu da ga odmah odlikuje našim najvišim ordenom: Ordenom narodnoga heroja. To je i prihvaćeno. Postarao sam se da Dapčevićevo odlikovanje, koje bi oni inače kasnije dobio, iziđe u ‘Borbi’ [beogradski dnevni list] na vidnijem mjestu no sovjetska odlikovanja: odnosi sa sovjetskom ambasadom i sovjetskom vladom bili su tada bez većih trvenja, no mi smo bili ośetljivi i na takva omalovažavanja: sovjetski službenici su od toga pravili pitanje. Тada su to morali zapaziti”.

 General-pukovnik Arso Jovanović, iz Pipera (Zavala), rođen 1907, postao je oficir u Kraljevini Jugoslaviji. Učesnik Trinaestojulskoga ustanka. Od januara 1942. načelnik Titivog partizanskog vrhovnog štaba, a od marta do septembra 1945. prvi načelnik Generalštaba tada ustrojene regularne Jugoslovenske armije. Između marta 1946. i juna 1948. na školovanju u Moskvi.

 Još jedan Crnogorac, iz Crmnice, komunista i general SVETOZAR-TEMPO VUKMANOVIĆ (1912-2000) — on je u generalskoj uniformi na naslovnoj fotografiji uz ovaj tekst — ostavio je memoarske zapise u vezi s pokušajima prebjega u ljeto 1948. na sovjetsku stranu Arsa Jovanovića, te general-majora BRANKA-KAĐE PETRIČEVIĆA i pukovnika VLADIMIRA-VLADA DAPČEVIĆA, brata Peka Dapčevića.

 Nakon pogibije Arsa Jovanovića, uhapšeni su, najprije 12. avgusta 1948. Kađa Petričević, potom 2. septembra iste godine Vlado Dapčević; i suđeno im je 1-6. juna 1950. pred vojnim sudom u Beogradu. To je bio najveći javni proces usred užarenog ideološkog i propagandnog sukoba Tita i Staljina, tj. Jugoslavije i Sovjetskoga Saveza; na donjem linku objavili smo sadržaj cjelkupnog suđenja…

Tempa Vukmanovića je 1945- — rat još traje — Tito naredbom postavlja za načelnika Političke uprave Generalštaba Jugoslovenske armije. Preuzeo je rukovođenje političkim komesarima i političkim organima u armiji. Stavljeno mu u zadatak da rukovodi i kontraobavještajnom službom, vojnim sudstvom i tužilaštvom. Istovremeno, Centralni komitet Komunističke partije (KPJ) mu povjerava i rukovođenje partijskim organizacijama u armiji.

 U „Revoluciji koja teče”, drugoj knjizi svojih memoara štampanih 1971, Vukmanović evocirao da je Tito, neposredno po svršetku rata, naredio Arsu Jovanoviću i njemu da putuju u Austriju, u tamošnju komandu Crvene armije:

 - Arso je tada bio načelnik Generalštaba. Naložio nam je Tito da odmah krenemo u štab maršala TOLBUHINA kod Beča i da ga u njegovo ime zamolimo da jedinice bugarske armije locirane, u Međumurju [Hrvatska], premjesti na teritoriju Mađarske ili Austrije. Budući da su jedinice bugarske armije tokom rata okupirale dijelove naše teritorije, da su se borile na strani Hitlerove Njemačke, politički je nezgodno da one ostanu na našoj teritoriji bez obzira na to što su se pred kraj rata borile u sastavu Crvene armije protiv njemačkih trupa. Tito je naglasio da, u slučaju teškoća oko dislociranja bugarskih jedinica na teritoriju suśednih zemalja, mi rado ustupamo našu teritoriju za smještaj jedinica Crvene armije.

 - Kako je Jovanović bio stariji od mene i po činu i po godinama, prepuštio sam da on prenese Titovu poruku, a ja sam se povukao i śeo u ugao sobe. Čim je Jovanović saopštio Titovu molbu, da bugarske trupe budu povučene sa naše teritorije, Tolbuhin ga je prekinuo riječima:

 - Ja sam tako naredio i tako će ostati. Bugarske jedinice će ostati tamo đe se sada nalaze.

 Prema Vukmanoviću, „Jovanović se sasvim zbunio”, „nije ni stigao da iznese Titovo obrazloženje, a već je počeo odstupati”.

 - U redu, druže maršale, ako mislite da bugarske jedinice treba da ostanu, neka tako bude. Drug Tito nije to ni zahtijevao kategorično.

 Vukmanović tvrdi da je „bio više zaprepašćen, no zbunjen, Tolbuhinovim reagovanjem i Jovanovićevim odgovorom”. „Nijesam očekivao takvo ponašanje od sovjetskog marsala, kome sam se divio i čije su me ratne pobjede oduševljavale, a iznenadilo me je i Jovanovićevo kapitulantsko držanje. Naglo sam se digao, dodirnuo Jovanovića po ramenu i zamolio ga da śedne. Prišao sam stolu za kojim je śedio Tolbuhin”.

 Uslijedila je burna rasprava Tempa Vukmanovića s Tolbuhinom. Vukmanović bilježi da su on i Jovanović, potom, „žurno napuštili prostorije i krenuli prema vili u kojoj smo odśeli”, „sa nama je bio i general LOTOCKI, pomoćnik sovjetskog vojnog atašea u našoj zemlji”, a „na ulazu u vilu Jovanović me žestoko napade, tvrdeći da sam krivo interpretirao Tita: - Nije tačno da je Tito govorio o odluci vlade. Izrazio je samo svoju ličnu molbu da bugarske jedinice napušte našu teritoriju”.

 „Iako mi je bilo veoma neugodno što moram govoriti o tim stvarima pred gen. Lotockim, nijesam se mogao uzdržati”, piše Vukmanović. Tvrdi, kazao je gen. Jovanoviću: „Tačno je da Tito nije istakao da se radi o odluci vlade, tačno je i to da je poruka bila u formi molbe. Ali, zar ne vidiš da to ništa ne mijenja na stvari? Prema Titu se niko ne može odnositi kao prema privatnoj ličnosti! On je predśednik vlade i vrhovni komandant armije; iznad svega, on je vođa naše revolucije. Prema njegovoj poruci moramo se svi odnositi kao prema poruci koja dolazi ne samo od njega no i od vlade i zemlje”. Vukmanović veli da Jovanovića „nijesam mogao ubijediti; ostao je tvrdoglavo pri svojim gledištima”.

 Kada se početkom 1948. vrnuo iz pośete SSSR-u, Vukmanoviću je u Političkoj upravi Generalštaba Branko-Kađa Petričević zamjenik za organizaciono-instruktorske poslove, a Vlado Dapčević instruktor. Vukmanović je „sazvao politički aktiv naše armije” i održao predavanje, nimalo pohvalno za Sovjete. Nakon toga, Petričević i Dapčević „upozorili su me da nijesam smio govoriti negativno o Sovjetskom Savezu pošto će to, navodno, demoralisati naše ljude”.

 Uoči Petog kongresa KPJ — koji je održan 21-28. jula u Beogradu, prisutno 2.344 delegata — Vukmanović se sa Kađom Petičevićem dogovorio da učestvuje u duskusiji s govorom „o organizacionim problemima Partije”. „Međutim, na kongresu nijesam mogao viđeti Petričevića, nije se ni prijavio da govori. To me je uznemirilo, pa sam se počeo interesovati šta se dogodilo sa njim”. Vukmanović priśećao se da ga je gen. Otmar Kreačić, njegov zamjenik, „umirio kada mi je rekao da je Petričević pao u nesvijest od iscrpljenosti i da se nalazi u postelji”. „I to sam povjerovao! Čak sam se i hvalio drugovima u predśedništvu kongresa kako mi u armiji mnogo radimo i kako pojedinci padaju u nesvijest od iscrpljenosti”.

 - Po svršetku kongresa, otišao sam na Crnogorsko primorje — pisao je Tempo Vukmanović. — Ali poslije desetak dana javljeno mi je da se hitno vrnem u Beograd. Na putu za Beograd saznajem da su Petričević, Vlado Dapčević i general Arso Jovanović pokušali da prijeđu rumunsku granicu; Arso ubijen na sâmoj granici, Petričević uhapšen, a Dapčević u bjekstvu.

 - Što se tiče Arsa Jovanovića, nije me iznenadio njegov postupak: bio je oficir stare vojske, a poslije rata je poslat u sovjetsku vojnu akademiju „Vorošilov”, đe je MOGAO BITI I ZAVRBOVAN. Ali me je iznenadilo da su u to upleteni Petričević i Dapčević. Doduše, da sam malo više pratio njihovo držanje od mog povratka iz Sovjetskog Saveza, sigurno bih došao do zaključka da sa njima nije sve u redu. Jedino njih dvojica od cijeloga sastava Političke uprave su se našli pobuđeni da protestuju protiv mojih utisaka koje sam stekao prilikom boravka u SSSR. Petričević je, kasnije, tri puta, izvrdao da ide u jedinice i da istupa povodom Staljinovih pisama i Rezolucije Kominforma. Ne śećam se da li je uopšte istupao u Gardijskoj diviziji; izbjegao je da istupi na kongresu; napravio se bolestan i iscrpljen. A ja sam mu bezrezervno vjerovao i bio krajnje naivan!

- Čim sam stigao u Beograd — nastavlja Vukmanović — sazvao sam rukovodeće kadrove Političke uprave koji nijesu bili na odmoru. Iznio sam ono o čemu sam razmišljao od kada sam saznao za pokušaj bjekstva Jovanovića, Petričevića i Dapčevića. Istovremeno sam izdao direktivu: da svi politički kadrovi prekinu odmor i da se vrnu u jedinice. Zatim sam otputovao na Bled, da referišem Titu.

 - Kao komunista ośećam da treba da se povučem sa funkcije u armiji — zaključio sam izlaganje. — Bilo bi nepravilno ako bih drugačije postupio. Jer Petričević je bio moj zamjenik... imao sam veliko povjerenje u njega.

 - Nemoj da govoriš gluposti — prekinuo me je Tito. — Kako može komunista da se povlači iz borbe!

 - Ja se ne povlačim iz borbe, već samo sa funkcije u armiji. Kako mogu govoriti o potrebi budnosti kada sam bio toliko nebudan da se to graniči sa naivnošću? A revolucionar ne smije biti naivan.

 - Po toj tvojoj logici treba i ja da se povučem jer je Žujović [Sreten, ministar finansija i visoki partijski rukovodilac, prim] bio moj blizak saradnik — opet me je prekinuo Tito.

 - To je nešto drugo — nijesam se zbunio. — Ja sam imao toliko povjerenja u Petričevića da smo Kreačić, on i ja svako jutro razgovarali o novostima za koje bismo saznali. Povjeravao sam im svoje najintimnije misli. Petričević je, kako se sada otkrilo, redovno odlazio u sovjetsku ambasadu [napomena „Antene M”: Petričević nije odlazio u sovjetsku ambasadu] i prenosio sve što bi od mene sazna.

 Prema Vukmanoviću, „Tito, očigledno, više nije imao volje da razgovara o toj stvari, pa me je oštro prekinuo” i naređuje mu da se vrne „na dužnost koju ti je povjerio Centralni komitet!” I, dodaje Tempo, „kao uzgred, Tito je rekao da ne treba da povlačim ljude s odmora, ne treba dramatizovati pokušaj bjekstva dva-tri generala, važno je da se armija u cjelini dobro drži”. Vukmanović ostaje na dužnosti načelnika Političke uprave Generalštava, „ali sa utiskom da sam loše startovao u novoj borbi”...

Jugoslovenski ambasador u Moskvi, VLADIMIR-ŠPANAC POPOVIĆ (1914-1972), još jedan Crnogorac, iz Crmnice, najkasnije početkom 1948. izvijestio je Beograd o trvenjima unutar kolonije uglednih generala na školovanju SSSR-u, među njima Arsa Jovanovića i Peka Dapčevića. Kada je Tempo Vukmanović u to vrijeme doputovao u Moskvu sa drugim članovima jugoslavenske delegacije — a među njima je bio i Milovan Đilas — „istog dana smo otišli u našu ambasadu; tu me je čekalo neprijatno iznenađenje”.

 - Ambasador Vlado Popović saopštio nam je da je partijska organizacija naših kursista u vojnoj akademiji „Vorošilov” smijenila Peka Dapčevića sa dužnosti sekretara i da je to odobrio naš Centralni komitet. Bilo mi je krivo; volio sam Peka. Nijesam se mogao uzdržati, te sam izrazio sumnju u opravdanost te odluke. Đilas me je oštro opomenuo: rekao je da pazim što govorim, jer je odluku odobrio Centralni komitet.

 Vukmanović pamti da je, pri kraju njegova boravka u Moskvi, bio održan sastanak sa jugoslovenskim oficirima na sovjetskim vojnim akademijama „Frunze" i „Vorošilov".

 - Htio sam da vidim kako oni gledaju na diskusije koje su se kod nas vodile o usvajanju naše ratne doktrine i kako gledaju na mogućnost koriščenja našeg ratnog iskustva u budućem ratu. Začudilo me je kada sam vidio da pojedini drugovi ne prihvataju naše stavove. Čak smatraju da ratno iskustvo sovjetske armije treba da bude najmjerodavnije u izgradnji naše armije. Zbog toga sam, sa tog sastanka, otišao pun sumnje u opravdanost slanja naših kadrova na obuku u sovjetske vojne škole. No, u pogledu političkih kadrova, više nije bilo sumnje. Čvrsto sam odlučio da ih više ne šaljem u sovjetske vojno-političke škole. To sam otvoreno i rekao na sastanku. Nije me iznenadilo kada se kasnije pokazalo da su neki od onih koji su tada izražavali sumnju u ispravnost naših stavova već bili ZAVRBOVANI ZA SOVJETSKU OBAVJEŠTAJNU SLUŽBU.

 Tog sastanka priśećao se 1983. u nastavku svojih memoara i Milovan Đilas:

 - Bilo je i prećeranih, neopreznih izjava о šablonizmu i krutosti Sovjetske armije; takve izjave је teško izbjeći kad počnu različite orijentacije među partnerima. Opažao se i otpor našim sugestijama kod pojedinih oficira: naš ambassador, Vladimir Popović, nas je bio upoznao sa zatrovanim odnosima između najuglednijih oficira, npr. između Peka Dapčevića i Arsa Jovanovića, što se i na tom sastanku ispoljavalo... Ukratko: sa tog sastanka sam odnio mučan utisak, ne samo о uplivu sovjetskih doktrina i otporu intencijama našeg CK, nego i O PRISUSTVU AKTIVNOSTI SOVJETSKIH TAJNIH SLUŽBI u redovima naših ljudi koji se školuju u Sovjetskom Savezu.

 Đilas, po spostvenom priznanju, na početku sukoba sa Staljinom na neki način opservira političko-psihološke profile i stanja nekih od generala, analizira personalne odnose snaga i raspoloženja u jugoslovenskom vojnom vrhu; a potom učestvuje i u svojevrsnom saslušanju Kađe Petričevića.

 - Svakako је najčuveniji slučaj Arsa Jovanovića, već zbog toga što је on Ьiо ratni načelnik vrhovnog štabaa i imao visok, najvisi generalski čin — pisao je o tim događajima Đilas. — S grupom naših visih oficira. koji su 1946. određeni na školovanje u najvišoj sovjetskoj vojnoj školi „Vorošilov”, bio je i Arso Jovanović. Dužnost načelnika Generalštaba, koju је Jovanović dotad obavljao, preuzeo је Koča Popović. Ро svršetku školovanja, u proljeće 1948, baš u vrijeme pisama Molotov-Staljin našem Centralnom komitetu, ta grupa oficira је svršila školovanje i vrnula se u Jugoslaviju. Politbiro је već Ьio obaviješten о neslaganjima i omrazama koje su se za vrijeme školovanja u Moskvi razvile između pojedinaca. Štoviše, ta „lična” neslaganja su uvukla i druge, рa su se počele oformljivati i grupice.

 - Najoštriji sukob је biо između Arsa Jovanovica i Peka Dapčevića. Ali, ti sukobi još nijesu bili shvaćeni i prihvaćeni (u cjelini nijesu to ni bili) kao političko podvajanje, kao opredjeljivanje za Staljina ili za Tita. Zbog toga је Tito pozvao „u goste” na Brdu kod Kranja, grupu — držim četvoricu — najistaknutijih, da bi na njih uticao i čvršće ih privezao: za vrijeme jednog sastanka Politblroa oni su bili tamo i prisustvovali zajedničkome ručku. Među tim generalima је bio Arso Jovanović, ali ne i Peko Dapčević — pisao je Đilas.

 U to vrijeme, o zahuktavanju sukoba Jugoslavije i SSSR-a nije se javno izvještavalo, čak ni interno, među širim članstvom KPJ. Ipak, prema Milovanu Đilasu, „ti generali su bili — shvatilo se iz razgovora — obaviješteni o sukobu sa Sovjetima”, a „iz razgovora se primjećivala i suzdržanost u izjašnjavanju i mlakost u „istraživanju” uzroka — najupadljivije baš kod Arsa; istina, to se moglo tumačiti i njihovim suzdržavanjem da se uplijeću u poslove CK, utoliko prije što ih је ‘Тito lično’ izvijestio, ра su njemu mogli i reći što o sukobu misle”.

 - Nijesam samo јa bio blizak, već iz rata, s Arsom Jovanovićem — evocirao je Đilas. — On je lako uspostavljao srdačne odnose, budući da је i sâm otvorenog karaktera. Ali, malo ko јe, liše MITRA BAKIĆA, Arsovog druga iz gimnazije, s njim u toliko intimnim, šaljivim odnosima, kao ja: bio sam u srdačnim odnosima i s njegovom suprugom Senkom, ośećajnom, neposrednom i odanom svome mužu. Ipak, tada, na Brdu kod Kranja, nijesam imao prilike da pobliže razgovaram s Arsom, a to ne bi bilo ni zgodno — bar što se tiče odnosa sa sovjetskim rukodstvom — budući da је Тito već raspravio što је trebalo.

 - Prilika za obnovu odnosa s Arsom pružila mi se docnije, poslije Petog kongresa — nastavlja Đilas. — S njim sam se viđeo više puta, a jedared, kad је biо kod mene na ručku, razgovarao sam s njim о nasrtaju sovjetskoga vrha na nas, neuvijeno iznoseci što о tome mislim. Arso је ili zbunjeno ćutao ili neodređeno izjavljivao: - Ја ne znam sta Rusi hoće...

 Đilas je prenio Aleksandru Rankoviću, šefu svih bezbjednosnih službi, potom i Titu, sadržaj ovoga razgovora:

 - Svoje utiske о Arsovoj neodređenosti saopštio sam Rankoviću — i on је imao slične utiske, mada se s Arsom rjeđe viđao i nijesu se družili. Nešto slično sam rekao i Titu. Ali i Тito i Ranković, mada su se i kod njih bili uvriježili utisci slični mojima, smatrali su da ne treba s Arsom zaoštravati, no još čekati i pomagati mu — kao i drugima... А činjenica da Arso, po povratku iz Moskve, nije vraćen na dužnost načelnika Generalštaba, već postavljen za načelnika buduće više, ili najviše, vojne škole, potvrđuje da su Тito i Ranković već sumnjali u Arsa — u njegovu čvrstinu i odanost.

 - Ја sam se i potom, poslije spomenutog ručka kod mene — viđao s Arsom, mada se u naš odnos uvukla suzdržanost. Pukim slučajem sam svrnuo kod njega i dan-dva uoči njegove pogiblje: nije ga bilo u vili, ра sam se kratko zadržao. Dvanaestog avgusta, oko 11 sati, javio mi se telefonom Ranković da dođem kod njega, kancelarije su nam bile blizu — jer se dogodila „strašna nesreća": poginuo Arso Jovanović!

 - Kako, đe? — upitao sam, vjerovatno zaprepašćeno.

 - Na rumunskoj granici. U lovu! — odgovori Rankovic, glasom koji је više glumio, nego izražavao zaprepašćenje. А ја sam, već pribrano, odvratio:

 - Sigurno је htio da bježi...

 Prema Đilasu, „Ranković nije na to odgovorio, no је ponovio: da odmah dođem kod njega”.

 - S Rankovićem је bio i Otmar Kreačić, zvani Kultura, zamjenik načelnika Vukmanovića u armijskoj Političkoj upravi. On је ponovio, ukratko, ono što је već ispričao Rankoviću: Arso Jovanović, pukovnik Vlado Dapčević, brat Peka Dapčevića, i Branko-Kađa Petričević, takođe pomoćnik Vukmanovića, u činu generala, pošli u lov na divlje svinje, na državnome imanju Sočica, na rumunskoj granici; noću su natrapali na milicijsku zaśedu — u zabuni је došlo do puškaranja, Arso poginuo.

 - Čitavu tu priču је ispričao Petričević, koji se vrnuo u Beograd; i sad se nalazi u Političkoj upravi. Bilo nam је, svoj trojici, jasno da se dogodio važan, neprijatan slučaj, koji ćе izazvati svakojaka tumačenja, pogotovu u vec bjesomučnoj i bezobzirnoj prosovjetskoj propagandi, ali nijedan — rekao bih ја ponajmanje — nije biо previše uzbuđen, а još manje ožalošćen.

 - Ranković i ja — nastvalja Đilas — znali smo da se Arso nije bavio lovom; ја sam znao i da nije imao lovačke puške. U razgovoru, izrazio sam uvjerenost da su se Arso i drugovi spremali da bježe u Rumuniju. Ranković reče da је Petričević pozvan u CK, da ćе doći svakog momenta da detaljnije obavijesti što se desilo, na šta Kreačić primijeti: - Smio bih da stavim za njega (Petričevića) ruku u vatru... Uto dođe Petričević. Nije ispričao ništa bitno što već nijesmo znali, biо је u kaljavoj i izgužvanoj uniformi. Mi smo zaredali s pitanjima, а Petričević odgovarao — sve zbunjenije i uzrujanije...

 - Njih trojica — Arso, Dapčević i Petricević — dogovorili se da pođu u lov na divlje svinje, ра sa upravnikom imanja krenuli noću, da Ьi se iźutra obreli na čekama. Natrapali na graničnu patrolu — došlo u zabuni do puškaranja, u kome su poginuli Arso i upravnik imanja. Petričević је s „bojišta” pobjegao. Ujutro је naišao na patrole i na službenike državne bezbjednosti, koji su ga obavijestili о pogibiji Arsovoj; pа se vrnuo u Beograd, odmah pošao u Političku upravu; i eto, sada u CK-a.

 - Ali još Petričević nije završio s pričom, а ја navalio s pitanjima: - Kako је Arso odjednom odlučio da ide u lov i to na divlje svinje, kad se nije lovom ni bavio, niti imao lovačkog oružja? А jeste li, vas dvojica, ti i Dapčević, imali lovačko oružje? Nijeste. А znate li kakvo se oružje upotrebljava u lovu na divlje svinje — specijalni karabin, a ne sačmarice? Đe је Dapčević, što је s njim bilo?

 - А Petričević: - Nijesmo ni imali lovačko oružje — imali samo pištolje. Ра to је više bio izlet: dosadno nam bilo ра smo htjeli da malo prošetamo. А Dapčević se, u panici koja је nastala, neđe izguЬio — valjda ćе se i on pojaviti...

 Milovan Đilas veli da je „pitanje rađalo novo pitanje, i ја bih i dalje zapitkivao Petričevića — da nijesam primijetio kako se Ranković mršti, dajući mi time znak da prestanem”.

 - I umjesto daljeg raspitivanja i ispitivanja zaključio sam: — Dobro ste zabrljali! — s time se i Petričević složio, na riječima. Tada је i Ranković završio razgovor:

 - Idi ti, Kađa, doćeraj se i odmori, ра ćemo razgovarati. — Petricević је izišao, а ја sam se obratio Kreačiću:

 - Bi li i sada smio da staviš rukи и vatrи? — na šta mi је on, bez mnogo premišljanja sa smješkom odgovorio:

 - Ne...

 „Pošao је i Kreačić”, piše Đilas. „А ја i Ranković ostali tumačeći i raspravljajиći događaj: više sam tumačio i raspravljao ја, nošen bиjicom svojih misli, dok је Ranković vrćeo glavom i dobačivao opaske. Na krajи је podigao telefon i javio se kratko i bespogovorno Kreačićи: - Slиšaj, Kиltura, odmah pošalji dva oficira da иhapse Petričevića”.

 „Istoga dana, Petričević је sve priznao”, priśećao se Milovan Đilas: „Jedno od najčešćih pitanja koje mi је postavljano, pošto sam odstranjen s vlasti, bilo је: Zašto ste иbili Arsa Jovanovica?”

 - Zbog zatvorenosti i opresivnosti našeg političkog sistema ne samo nepartijci, no već i mnogi partijci, primali sи izmišljotinи za istinu: rašireno је иvjerenje da је Arso najprije ubijen и Beogradи, ра odnijet mrtav na rumunsku granicи. Tome је, svakako, moglo doprinijeti i zvanično saopštenje, objavljeno nekoliko dana poslije Arsove pogibije, и kome nijesи razjašnjene sve okolnosti. Ali, ni otkrivanje činjenica, na sиđenjи Dapčeviću i Petričeviću, nije uklonilo sumnje i nevjerice.

 - Vlado Dapčević је pak — kako sam čио od dosta vjernog kominformovskog emigranta — и emigraciji и Sovjetskom Savezи istinito prikazivao događaj. Dodajem, и vezi s tim slиčajem, i ono što sam čио od Rankovića — prema kasnijim istragama: Arsи sи, za vrijeme školovanja и Moskvi, sovjetski organi podmetnuli devetnaestogodisnjи đevojkи, šćer generala, stvarnog ili izmišljenog, jer и Sovjetskom Savezи ni sovjetski građanin nije bio ni и što siguran. S obzirom na to da је Arso imao dobar brak, i s obzirom na to da је kod nas и Partiji još prevladavalo moralno čistunstvo — to је kod Arsa moglo da prodиbi demoralizacijи i otpadništvo.

 - Dиblji razlozi leže, ро mome mišljenjи, и Arsovoj zadivljenosti snagom Crvene armije, odnosno и njegovom potcjenjivanjи jиgoslovenskih mogиćnosti, а napose Tita kao vojnika: komиnizam, kojem је pristupio kroz иstanak i lične veze i uplive, za njega se poistovjećivao s vojničkim иsponom i silom i s potvrđivanjem sebe и toj sili — tvrdio je Milovan Đilas...

 (Nastavlja se)