Vidoje i Vuk - o idealima, ratu i revoluciji (1974)

Piše: Vuk Drašković * 

Tog dana, na Tisovu brdu, u kanjonu Sutjeske, desetkovan je Peti bataljon Četvrte proleterske crnogorske brigade. Bio je 10. juni, za našu revoluciju sudbinsko leto 1943.

Vidoje Žarković, borac Petog bataljona, navršio je baš tog dana i baš na Tisovu brdu 16 godina.

- Smiraj dana, a naš stroj proređen. Ponosni smo zbog izvršenog zadatka. Srca krvare za drugovima što večno ostaše na Tisovu brdu, Ljubinom grobu… Nikada mi, kao tada, nije bilo teško. Izgubio sam najbolje drugove.

I Vidoje je tog dana ranjen. Na svoj šesnaesti rođendan.

Mnogo priča, potresno i ljudskih ispisano je tada između i oko strmoglavih litica Sutjeske.

Marko Vučinić je, iz svog pištolja i svojom rukom pucao u partizanku Hildu, svoju ženu, kako ranjena ne bi pala fašistima u ruke i okončala u mukama. A Nurija Pozderac, pre nego što će izdahnuti na Vučevu pozvao je Ivana Milutinovića i ostavio mu u amanet svog nejakog sina Seada, da ga čuva, kao otac, dok rat ne mine.

Ovaj je reporter možda nespretno postavio jedno pitanje: da li je, kao četrnaestogodišnjak, napuštajući svoj Durmitor i selo Nedajno, odlazeći u partizane, Vidoje Žarković bio do kraja svestan puta kojim je tada krenuo?

IVANU SE ODGOVOR DOPAO: - Neodoljivi su bili ideali koji su zvali pod crveni steg. Obuzimali su oni ne samo odrasle, već i dečake.

- Činilo nam se da smo i odrasliji i stariji od svojih godina. Krenuo sam za ljudima kojima sam verovao, kojima sam se divio i želeo da budem kao i oni.

Među tim ljudima je i narodni heroj Radoje Dakić, uzgred brat Vidojeve majke. Kad je ustanak izbio, Radoje je bio među prvima. A dečak, četrnaestogodišnjak, pravo za ujakom.

- U proleće 1942. kod Nikšića, navalio Sava Kovačević da nas, grupu dečaka, vrati kućama. Ili da u najboljem slučaju, formira nekakvu omladinsku četu. Govorio je da je rat isključivo „igra” za odrasle. Pokušao sam da mu „podvalim”: prešao sam, za vreme smotre, u drugi red i popeo se na jedan kamen, kako bih se visinom izravnao sa ostalim partizanima. Sava to primeti i naredi mi da izađem iz stroja. Nisam se predavao. Uputim se pravo Ivanu Milutinoviću:

„Da li si ti stariji od Save? Ako si stariji, imao bih da te nešto upitam”.

„Stariji sam, pitaj, druže” — odgovorio je Ivan.

„Otkuda Savi pravo da on partizane tera iz stroja i vraća ih kućama?”

„Dobro, dobro, nećete kućama, formiraćemo od vas dečaka omladinsku četu”.

„Slušaj, druže, prvoga dana ću pobeći iz te čete u svoj bataljon”.

„Znači, dezertiraćeš?”

„Nije dezerterstvo kad se iz pozadine beži na front, nego obratno”.

Ivanu se odgovor dopao. Potapšao je dečaka i rekao mu da ide u stroj. Kad ga je Sava, ponovo, video među borcima, Vidoje mu je rekao:

„Onaj drug, koji je stariji od tebe, naredio je da ostanem”.

I ostao je.

U času pobede, imao je 18 godina, od toga četiri ratničke. Mladost je, praktično, bila iza njega: u ratu se, kažu, mnogo brže stari i mnogo brže sazreva.

Pitamo ga, sad, pred 10. kongres, kako je doživeo ove, bezmalo tri posleratne decenije. Nalazio se na mestima odakle je mogao dobro da ih sagleda: radio je u omladini, u predstavničkim telima, u JNA, obavljao razne partijske dužnosti.

- Doživeo sam ih kao period ostvarivanja ciljeva i ideala zbog kojih smo i pošli u revoluciju. Po složenosti problema koji su reštavani, po dubini promena i veličini postignutih rezultata u svim oblastima života, ove tri decenije su, zaista, nastavak revolucije započete 1941. proletele odveć brzo i u stalnoj žurbi da se uradi što više — očuvaju tekovine revolucije, izgradi zemlja, podigne životni standard radnih ljudi, razviju socijalistički društveni odnosi.

- Moja generacija, generacija ratnih skojevaca, bila je, stalno, u matici te borbe i tih nastojanja. Bila je svesna da se ne sme zastati ni posustati zbog mnogo čega — zbog veličine ciljeva i ideala koji su nas poveli u revoluciju, zbog mnogih naših drugova koji su, boreći se za te ciljeve, pali i zadužili žive da ne posustanu, da ne odstupe od borbe.

SUDBINSKA ‘48: - Koju od tih posleratnih godina posebno izdvojiti?

- U svakoj je trajala revolucija i tako je moralo da bude. Bilo je i teških, kriznih trenutaka. Ali Partija, radnička klasa, cela ova naša Jugoslavija, uvek su smogli dovoljno snage da teškoće savladaju, da brod revolucije, i 1948. i 1971. i 1972, izvedu u „sigurne vode”, i to uvek snažniji i čvršći, nego što je pre toga bio. Ipak, čini mi se, da je 1948. naša sudbinska, prekretna posleratna godina.

- Napad Informbiroa i Staljina na Jugoslaviju doživeli smo kao duboku nepravdu i kao odbranu nezavisnosti i slobode, koju smo tako skupo platili. Ali, nije se radilo samo o tome. Kroz naš otpor tom bezočnom napadu, učinjen je novi presudan korak u razvoju revolucije, u produbljivanju i sadržinskom obogaćivanju njenih osnovnih vrednosti — njenog demokratskog i humanog karaktera, njene okrenutosti ka radnom čoveku i njegovoj sreći, njene usmerenosti ka punoj ravnopravnosti naroda i ljudi i njihovoj slobodi.

- Ta godina je, definitivno i nezadrživo, otvorila put socijalističkom samoupravljanju, tom društvenom odnosu u kome radni ljudi treba da neposredno gospodare uslovima, rezultatima i plodovima svoga rada i u kome je osnovana pokretačka snaga napretka interes slobodnih i udruženih radnih ljudi, a ne država i njen aparat. Ta je godina otvorila put i politici nesvrstavanja, koja je, opet, dobrim delom, omogućila i ubrzala raspadanje kolonijalnog sistema i očuvanje mira na ovoj planeti. Svet nesvrstanih - a Jugoslavija je jedan od njegovih utemeljivača - pruža velike nade, da se izbegnu mnoge katastrofalne opasnosti kojima je vodila i kojima i danas vodi podela naroda na blokove i međublokovska zaoštravanja. 

(* Autor, poznati srpski književnik i političar, ovaj članak je objavio 1974. dok je radio kao profesionalni novinar)