Priredio: V.J.
Dragoljub-Draža Mihailović, vođa četničke organizacije na tlu okupirane Kraljevine Jugoslavije, saslušavan je od 11. do 17. juna 1946. u krivičnome procesu protiv njega i još 16 osoba u Beogradu pred vojnim vijećem Vrhovnoga suda Federativne Narodne Republike Jugoslavije u sastavu: predśednik Mihailo Đorđević, sudije: M. Laković, M. Janković, N. Stanković, R. Ilić. Optužnicu zastupali vojni tužilac Miloš Minić i zamjenik M. Jovanović. Mihailovićevi branioci: advokati Nikola Đonović i Dragić Joksimović, obojica iz Beograda.
Cjelokupan proces uživo prenošen na radiju. Iz sudnice izvještavalo oko 60 dopisnika svjetskih medija.
Prenijećemo Mihalovićeve iskaze o četničkoj organizaciji u Crnoj Gori. Naše su napomene sa pojašnjenjima izdvojene unutar teksta u uglastim zagradama. Cjelokupan stenogram objavio dr Miodrag Zečević u knjizi „Dokumenta sa suđenja Ravnogorskom pokretu” (III, Beograd, 2001).
Od početka juna 1942. do aprila 1943. godine Mihailović je u Crnoj Gori tj. u Lipovu bliizu Kolašina - na naslovnoj fotografiji uz ovaj tekst vidimo da je imao vremena i da se skija na obroncima Sinjajevine.
Ali, na suđenju, suočen i sa oko 1.000 materijalnih dokaza, uključujući i pismena iz arhive njegove zaplijenjene vrhovne komande, Mihailović nije poricao duboku kolaboraciju sa Italijanima, docnije i Njemcima, svih svojih komandanata u Crnoj Gori - Đurišića, Stanišića, Đukanovića, Lašića.
Mihailović se branio da im on saradnju s okupatorima nije naredio, već da je po njegovom prispjeću u Crnu Goru „zatečeno stanje” - a koje, tvrdi, nije mogao promijeniti do kraja rata. A dokumente i depeše iz arhive njegove vrhovne komande, iz kojih se, naprotiv, vidi da je takvu saradnju i odobravao i naređivao - Mihailović pokušao da opovrgne tvrdnjama kako ih je bez njegova znanja slao ili falsifikovao njegov zamjenik.
Otkrio je na suđenju Mihailović da je grupa četničkih komandanata (etničkih Crnogoraca koji su tvrdili da su Srbi) - Đurišić, Ostojić, Novaković, Lukačević, Lalatović, Baletić, etc. - dio zavjere protiv njega.
Predśednik: Osećate li se krivim?
Optuženi: Ja ne mogu da se osećam krivim.
Predśednik: Osećate li se krivim ili ne? Da li možete ili ne možete da se osećate krivim - to je drugo pitanje.
Optuženi: Ne osećam se.
---
Predśednik: A kad ste uhvatili vezu sa Bajom Stanišićem i Đorđem Lašićem.
Optuženi: Tek kad sam došao u Crnu Goru…
Predśednik: Da li Vam je bilo poznato da su tada Blažo Đukanović, Lašić i Pavle Đurišić sarađivali sa okupatorom?
Optuženi: Dok nisam došao u Crnu Goru nije mi to bilo poznato.
---
Predśednik: Jeste li vi 1941-42. izdavali naređenja svojim komandantima u Crnoj Gori i Sandžaku kojim ste im dozvoljavali - odobravali njihov rad i taktiziranje prema Italijanima?
Optuženi: Radio veze uopšte kod mene unutra, ne postoje u ovom periodu…
Predśednik: Dobro, jeste li u proleće, januara, februara, marta i aprila 1942. izdavali naređenja četničkim komandantima u Crnoj Gori, kojima ste odobravali rad i davali uputstva za borbu protiv partizana i za taktiziranje prema Italijanima?
Optuženi: Ne, ja to nisam mogao da izdajem - ne sećam se.
Predśednik: Podsetiću Vas na vašu depešu br. 21 za Pavla Đurišića. (čita tekst depeše)
Optuženi: Pročitao sam tu depešu, to može da bude samo Zaharije Ostojić.
Predśednik: Znam, ali dole piše: „pozdrav, general Mihailović”.
Optuženi: Na depeši može on da piše šta hoće.
Predśednik: Šta je bio Ostojić kod vas?
Optuženi: On je bio šef operacionog odeljenja; a docnije - odmetanjem od mene - dokazao je da je vodio neku svoju politiku.
---
Predśednik: Je li vam poznato učešće Rade Korde [predratni žandarm, čenički komandant u okolini B. Polja], Petra Baćevića [iz Kalinovika - BiH, jedan od Mihailovićevih komandanata u istočnoj Hercegovini], Pavla Đurišića u Trećoj ofanzivi [italijansko-njemačka operacija „Trio”, kojoj su sadjejstvovale snage NDH, izvedena po prvobitnom planu od 20. aprila do 13. maja 1942, produžena do sredine juna te godine]?
Optuženi: Poznato mi je, ali nisam znao tada za to. Ja sam se upoznao sa stvarnim stanjem događaja kad sam došao u Crnu Goru.
Predśednik: Je li tačno da su u Trećoj ofanzivi vaše tehničke jedinice učestvovale zajedno sa italijanskim okupatorom protiv Narodnooslobodilačke vojske?
Optuženi: Ja ne znam.
Predśednik: Je li učestvovao Pavle Đurišić?
Optuženi: Ne znam.
---
Predśednik: Jeste li saznali pre optužnice da je Pavle Đurišić sarađivao sa italijanskim okupatorom?
Optuženi: Po dolasku u Crnu Goru - ja nalazim stanje koje sam zatekao.
Predśednik: Ko je rukovodio operacijama u Trećoj ofanzivi?
Optuženi: Ostojić.
Predśednik: Je li on tada još uvek bio načelnik vašeg operativnog odelenja?
Optuženi: Jeste.
Predśednik: Pošto ste se sastali s njime na Zlataru, koliko ste onda bili prostorno daleko od Ostojića.
Optuženi: Ostojić je došao kod mene i posle izvesnog vremena ja sam otišao u Crnu Goru, a on je došao za mnom.
Predśednik: Kojim je operacijama tada rukovodio Ostojić?
Optuženi: Ja mislim da je Ostojić sve radio na svoju ruku. Bio je apsolutno upoznat sa stvarima i sa radom kako se vrši. Svi su oni mene držali u neznanju koliko god su mogli.
---
Predśednik: Ja ću da vas podsetim na jedan vaš iskaz. (čita iskaz iz istrage Mihailovića u kojem on kaže da je Ostojić bio s njim od 21. maja 1942. do avgusta 1942)
Optuženi: Teško je da ja sada svoje iskaze kategorički odbijam. Ja se ne sećam svega. Drukčije je to kada se napiše.
Predśednik: Dobro. Vi ostajete pri tome da je Ostojić rukovodio.
Optuženi: Ja mislim da je on čitavu stvar zamislio u svojoj glavi. Kako i zašto ja ne znam.
Predśednik: Zna se da je Pavle Đurišić primao hranu i municiju, odelo i ostalo od okupatora?
Optuženi: Ništa ja to nisam znao.
Predśednik: Vi maločas rekoste da niste imali nikakvog učešća u Trećoj ofanzivi nego da je sve radio Ostojić.
Optuženi: Do dolaska mog u Crnu Goru nemam veze; a od dolaska u Crnu Goru imam. To sam rekao i kod islednika.
Predśednik: Kada ste vi stigli?
Optuženi: Ja sam u Crnu Goru stigao 1. juna.
Predśednik: Od 1. juna pa nadalje, da li vi rukovodite operacijama u Trećoj ofanzivi?
Optuženi: Ne mogu da kažem. Veze sa trupama nisu bile niti velike, niti solidne. Ostojić je bio taj koji je rukovodio svima tim stvarima. Ja se u tom pogledu ne sećam svih tih stvari.
Predśednik: Jeste li izdali naređenje da se nastavi?
Optuženi: Sigurno, da se nastavi.
---
Predśednik: Da li ste u to vreme, pri kraju Treće ofanzive pa dalje, dobijali pomoć od emigrantske vlade?
Optuženi: Jesam. Ne znam ko mi je slao, da li emigrantska vlada, da li engleska, ja sam dobio dosta novaca. Prvo sam dobio 100 napoleona, a posle sam dobijao velike sume. Tako od Golije u Crnoj Gori.
Predśednik: Kolike sume?
Optuženi: Ja sam navodio, a sad mi je teško reći. 20.000 zlatnih funti...
Predśednik: Je li u zlatu?
Optuženi: U zvečećem zlatu. Onda sam dobio najmanje 30 miliona lira. Sve što sam dobio ima u mojim knjigama i one su zaplenjene; i tamo se najbolje vidi.
---
Predśednik: Koliko ste se dugo zadržali u selu Lipovu?
Optuženi: Ja ne mogu sad tačno da znam, ali sam još od Krša sišao sa Sinjajevine u Polje i Lipovo, gde sam dugo ostao.
Predśednik: U Gornjoj Lipovi?
Optuženi: U Gornjoj.
Predśednik: Ko je tada držao Kolašin?
Optuženi: Kolašin je držao Pavle Đurišić.
Predśednik: Je li bilo Italijana?
Optuženi: Nije bilo.
Predśednik: Je li u saglasnosti sa Italijanima ili ga je on oteo?
Optuženi: To je bio njegov garnizon.
Predśednik: Da li ga je dobio borbom ili sporazumom s njima?
Optuženi: Sporazumom s Italijanima.
Predśednik: Kakav je to sud četnika bio u Kolašinu [pri tamošnjem Đurišićevom zatvoru]?
Optuženi: Ja se u Crnoj Gori nisam mešao u to… nekome je suđeno, ali ne znam kome…
Tužilac: Šta je suđeno?
Optuženi: Svaki sud mislim da sudi sve što mu dođe.
Tužilac: Jesu li presuđivane stvari o dugovima?
Optuženi: Ne, krivične stvari.
Predśednik: Kome je sudio?
Optuženi: Sudio je i komunistima.
Predśednik: Kad ste bili u Lipovu da li vam je bila poznata saradnja Baja Stanišića sa okupatorom?
Optuženi: Jeste.
Predśednik: Je li to bilo masovno i otvoreno?
Optuženi: Pavle Đurišić sam nije bio siguran da ih okupator neće napasti.
Predśednik: Je li vam poznato da je dočekao Birolija [italijanskoga okupacionog guvernera, u Kolašinu 6. novembra 1942. godine]?
Optuženi: Ja sam rekao da se ne mešam u političke stvari, jer stanje je tamo bilo tako da ne može da se popravi.
Predśednik: Šta znate o tome dočeku, je li vam referisao Pavle Đurišić?
Optuženi: Sigurno.
Predśednik: Da li vam je rečeno da možete ostati na miru i tako dalje?
Optuženi: Mi smo doznali da Italijani vrše manevar i ja sam naredio Mirku Lalatoviću da sa drugim delom operativnog štaba bez konja, stazom, ide u Gornju Moraču. Mene je Pavle izvestio da će pratiti Italijane, a ja znam da je on u stanju i da se bije sa njima ako pokušaju da nas napadnu. Ja sam imao plan da se sa stene premestim do izlaska na drum što iznosi oko tri sata.
Predśednik: Je li vam referisao štogod Pavle Đurišić o svome sastanku sa Birolijem? Je li vam pričao da je bilo razgovora kako da se prećutno ta saradnja vrši?
Optuženi: Ja mislim da su Italijani imali računa da me uhvate, jer su me se plašili.
Javni tužilac: Pitam optuženoga: da li je Đurišić bio njegov komandant?
Optuženi: Đurišić i Stanišić su priznali moju komandu. Ono što je za mene, kao vojnika, bilo najteže, to je što sam počeo sa 26 ljudi, a pojedinci su ubrzo postajali starešine i, prema tome, ja sam zadovoljan kad me oni priznaju.
---
Sudija Laković: Činjenice, međutim, pokazuju saradnju [četničke] crnogorske komande sa Italijanima, je li tako?
Optuženi: Jeste, to.
Sudija Laković: Došli ste, dakle, u Crnu Goru. Jeste li vi što preduzeli da se ublaži ili da se to stanje prekine?
Optuženi: Na prvom mestu da se prekine. Meni su objasnili da je u Dalmaciji dinarska divizija...
Sudija Laković: Govorimo o Crnoj Gori, a ne o Dalmaciji. Kažete da ste vi zatekli saradnju četnika i Italijana.
Optuženi: Ja Italijane uopšte ne vidim u nekoj zajednici, nego nam oni dozvoljavaju da radimo šta hoćemo na terenu. Ja sam kazao da mi se stanje ne dopada.
Sudija Laković: Jeste li znali da sarađuju četnici sa Italijanima?
Optuženi: Kad sam bio u Crnoj Gori - video sam.
Sudija Laković: Jeste li vi, kao njihov komandant, nešto učinili da ta saradnja prestane, ili ste puštili da ide kako ide?
Optuženi: Ja ne mogu da se setim šta sam radio. Kada sam došao u Crnu Goru, video sam da oni vode neku politiku, da imaju zelenaše s kojima, tvrde, imaju teške sukobe. Ja nisam bio u staroj Crnoj Gori. Pustio sam ih neka rade…
Sudija Laković: Vi niste baš bili tako oštri kao što iz pisma proizilazi. Dakle, vaš štab bio je u Lipovu. Koliko ste imali vojske?
Optuženi: Ja sam imao oko 50 do 80 ljudi. Bila je jedna četa izbeglica iz Metohije, koja je meni bila pridodata…
Sudija Laković: Jeste vi stalno tu bili sa Pavlom Đurišićem i Bajom Stanišićem u gradovima.
Optuženi: Stanišić je živeo na Ostrogu, a Đurišić u Kolašinu.
Sudija Laković: Je li išao na Cetinje i kod koga?
Optuženi: Išao je, išao je kod guvernera.
Sudija Laković: Je li general Đukanović bio pod vašom komandom?
Optuženi: Jeste, iz naročitih razloga.
Sudija Laković: Gde je on živeo?
Optuženi: Na Cetinju. Ja sam imao za to razloga.
Sudija Laković: A na Cetinju je živeo i guverner Biroli. Protiv koga su se vaši odredi borili?... Da li je Pavle Đurišić bio vaš komandant?
Optuženi: On je bio nominalno moj komandant.
Sudija Laković: Da li ste znali šta on sve radi?
Optuženi: Nisam znao.
---
Tužilac: Da li se možete setiti, kad ste vi došli u Crnu Goru, gde se nalazio gen. Đukanović?
Optuženi: Na Cetinju…
Tužilac: Jeste li vi postavili njega za komandanta Crne Gore?
Optuženi: Iz naročitih razloga jesam. To sam dao u iskazu.
Tužilac: Je li on živeo na Cetinju slobodno, nesmetano?
Optuženi: Potpuno.
Tužilac: Objasnite vi, i sudu i meni i odbrani, kako to da niste ništa preduzimali da prekinete tu stvar?
Optuženi: Nisam imao moći.
Tužilac: Zar zaista niste imali silu, moć i autoritet da naredite jednom Pavlu Đurišiću, Baji Stanišiću, ili jednom Petru Baćoviću i da im kažete: ne može biti više saradnje sa Italijanima.
Optuženi: Drugi momenat je njih odlučio na to. Ja sam ukazivao na tu stvar. Ja sam hteo da ih prevedem na borbu prema Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Postojala je ogromna borba između teze italijanske i teze Pavelićeve Hrvatske.
Tužilac: Na kakav ste odziv nailazili ako ste činili kakav pokušaj kod Pavla Đurišića, kod Baje Stanišića? Kako su reagirali?
Optuženi: Oni su radili svoj posao.
Tužilac: Jeste li im vi mogli zapovedati?
Optuženi: Ne. Ni pokrenuti, dok oni neće. Ostojić je mene opkoljavao.
Tužilac: Kad ste videli sa kakvim ljudima imate posla, zašto niste raskinuli sa njima?
Optuženi: … Zato što sam hteo da ih drugim veštim sredstvima prevedem da se ne izgube.
Tužilac: Kakav je bio vaš kriterijum da predlažete te ljude za visoka vojnička odlikovanja?
Optuženi: Time sam ih držao, a i novcem koji sam im davao. Sem Petra Baćovića za koga sam mislio da je pošten, u čemu sam se prevario. Svi su oni taj novac iskoristili za sebe.
Tužilac: Kad ste davali predloge vladi za odlikovanja, vi ste kazali na primer u jednoj vašoj depeši: predlažem za odlikovanjem te i te. Za ove objaviti, a za one ne objaviti. Za Đurišića i Baju Stanišića kazali ste da se ne objavi. Kakvi su bili razlozi za to?
Optuženi: Ja sam vršio i ulogu patrijarha, želeći da ih izmirim. U mojim depešama ima mnogo odbrane za mene. Ja sam igrao ulogu čoveka koji miri. Masa mojih depeša ide na mirenje tih međusobno zavađenih ljudi. Oni su kao oblasne starešine uvek jedan drugome nešto smetali. Ja sam, kao što rekoh, vršio ulogu patrijarha.
Predśednik: Kako to patrijarh?
Optuženi: Pa tako. Oni su se često međusobno zavađali, a moja je dužnost bila da ih mirim... Eto, sad sam zaboravio šta ste me pitali.
Tužilac: Pitao sam vas: kako to da ste za jedne tražili da im se imena objave, a za druge da se ne objave.
Optuženi: Ja sam hteo da nateram Lašića da se izmiri sa ostalima. Svađa je često puta bila tako jaka da sam ja čupao kosu i napuštao raspravu. Lašić je bio teško ranjen. Bio je na Cetinju i ja nisam mogao da ga upotrebim ni za šta. Zato što bi se našao prigovor nekome od odlikovanih, ja sam naredio da se za svu trojicu ne objavi.
---
Tužilac: Sad mi odgovorite na ovo pitanje: Da li ste vi ma kom od vaših komandanata izdali naređenje da se potuče sa Italijanima, da povede otvorenu oružanu borbu protiv Italijana?
Optuženi (odrečno vrti glavom): Bilo je slučajeva gde je bio maskiran napad. Posle napada dolazili su četnici da oslobode Italijane i oduzimali im oružje.
Tužilac: Da li je bilo otvorene borbe onako kako su se vaši otvoreno borili protiv Narodnooslobodilačke vojske?
Optuženi: Ja ne mogu unapred da odgovorim na to. To je teže. Ne raspolažem nikakvim materijalom.
---
Tužilac: Kad ste se sa Bajom Stanišićem sastali prvi put?
Optuženi: Kad sam se vratio iz Hercegovine… Sastao sam se na putu koji vodi od Šavnika za Lever Taru.
Tužilac: Kako ste se sastali sa Pavlom Đurišićem?
Optuženi: Preko Nedeljka Plećaša, padobranca koji je došao na Sinjajevinu.
Tužilac: To je bilo?
Optuženi: ’42. u jesen.
---
Tužilac: Kad ste se prvi put sastali sa generalom Blažom Đukanovićem?
Optuženi: Mislim da je to bilo u Lipovu. Mislim dva puta.
---
Predśednik: Govorite nam konkretno o Četvrtoj ofanzivi [Bitka na Neretvi, januar - mart 1943].
Optuženi: ... U toj, Četvrtoj ofanzivi, bilo je velike neposlušnosti, jer Pavle Đurišić, koji je bio pozvat kao rezerva, koja treba da ide u oblast Kalinovika, umesto toga kazao je da će usput, krećući se kroz Sandžak, očistiti Sandžak od italijanske milicije i muslimana. Međutim, on se vratio sa pljačkom i raspustio jedinice koje je docnije primao...
Predśednik: A kako je bilo sa jedinicama Baje Stanišića?
Optuženi: On je prošao vozom, ne znam kuda, onim vozom koji je išao preko Trebinja.
Predśednik: U čijim su rukama tada bili gradovi Nikšić, Trebinje i Mostar?
Optuženi: Nikšić i Trebinje nisu bili ni u čijim rukama, a Mostar u italijanskim rukama.
Predśednik: A u čijim je rukama bila železnica?
Optuženi: Ona je bila u italijanskim rukama, ali je osoblje bilo nacionalno. (smijeh u dvorani, predśednik zvoni radi umirenja publike)
---
Predśednik: ... Da li vam je poznato da je u toku Četvrte ofanzive Baja Stanišić sarađivao sa Nemcima?
Optuženi: Kad je otišao u Mostar?
Predśednik: Kuda je otišao?
Optuženi: U Mostar. Tamo su bile italijanske trupe. Bajo Stanišić, bez moga odobrenja, odlazi u Mostar, a tamo su u to vreme ušli i Nemci.
Predśednik: Pa da li je on onda bio zajedno sa Nemcima?
Optuženi: Da. Samo ne znam da li se podudaraju ti momenti da je on bio tada kada su oni došli u Mostar.
Predśednik: Da li vam je poznato da je u toku operacija u Četvrtoj ofanzivi Bajo Stanišić tražio da nemačka avijacija bombarduje položaje Narodnooslobodilačke vojske?
Optuženi: Iz optužnog materijala.
Tužilac: Vi ste malopre izjavili da za saradnju vaših komandanata sa okupatorom niste znali u vremenu Četvrte ofanzive. A, evo, vas baš vaše depeše demantuju (čita): „Bajo je već prikupio 1.200 ljudi... Pavle 3.000 ljudi... Bajovi su u Ostrogu, a Pavlovi u Kolašinu... Tetkić [Italijani] kaže da 2. januara [1943. godine] pada odluka - dozvola za pokret do Nikšića...” Kome je trebala ta dozvola?
Optuženi: Za Baju.
Tužilac: Pa, dobro, jesu li Italijani okupatori?
Optuženi: Jesu.
Tužilac: Pa kakvu dozvolu tražite od okupatora?
Optuženi: To je on tražio.
Tužilac: Ovde se dalje spominje 1.500.000 metaka i oružje. Od koga je to trebalo dobiti?
Optuženi: Od Italijana, on je hteo tu priliku da iskoristi.
Tužilac: Dalje se kaže u vašoj depeši: „... naročito je obuća u bednom stanju... kod mene su proveli celu noć Pavle, Ivanišević i Milan Rakočević [potonji emigrant, Andriju Mandića proglasio za četničkoga vojvode]..." Šta je bio Pavle?
Optuženi: Komandant.
Tužilac: Pa zar on kod vas proveo celu noć na radu, i on traži municiju od Italijana, a vi to ne znate?... Šta je bio ovaj Rakočević?
Optuženi: On nije bio takoreći ništa.
Tužilac: Kako nije bio ništa kad u vašoj depeši stoji: „... Rakočević garantuje da će dobiti hranu i obuću”. Od koga treba da dobije hranu i obuću?
Optuženi: Od Italijana.
Odbrana (Đonović): Kako je to došlo da su prilikom ovih operacija neki od vaših komandanata sarađivali sa Italijanima? Tu je ostalo nešto nerazjašnjeno.
Optuženi: Ima mnogo šta da se razjasni. Ja sam kazao kakvo sam stanje zatekao kad sam došao u Crnu Goru. Nisam imao mogućnosti da izmenim zatečeno stanje. Starešine, koje su bile postavljene, nisam mogao da promenim. Bajo Stanišić je do kraja imao pečat svoje organizacije sa lokalnim obeležjem Crne Gore i Hercegovine.
Odbrana: Vi ste rekli na jednom mestu u zapisniku da je moral vaših trupa bio slab, pa ste rekli da je to zbog osećanja da idu u bratoubilački rat. Da li su tako mislili i komandanti?
Optuženi: Ja sam se na saslušanju kod ovoga donekle ograničio i rekao da je to zavisilo od starešina. Moral trupa bio je različit. To sam naročito osetio kad sam bio u Crnoj Gori, gde je moral bio odličan. No već kada su nastupile borbe pojavili su se gubici i odstupanja. Partizani su uspeli da stvore trupe čemu se ja nisam nadao i upotrebljavali u gerili veoma moćne i dobre manevre, kojima su izazvali znatne gubitke kod nas. Ti gubici prouzrokovali su naravno i slabo moralno osećanje kod četnika.
Predśednik: Je li Pavle Đurišić imao sukoba sa Nemcima od momenta kada ste vi otišli [u aprilu 1943. godine] preko Lima za Srbiju?
Optuženi: Nije imao.
Tužilac: Kakvu ste to vojsku imali koja neće vaše naredbe da sluša? To liči na izvrdavanje, prosto rečeno, ipak ste vi bili general, armijski, načelnik štaba vrhovne komande, ministar vojske i mornarice, morao vas je neko da sluša.
Optuženi: Niko. (smijeh u dvorani)
Tužilac: Niko, dobro.
Optuženi: Koliko hoće - toliko sluša.
Branilac Đonović: Molim vas optuženi Mihailoviću, smatrate li da ste vašim odnosima prema komandantima u Crnoj Gori, specijalno prema Baju Stanišiću i ostalima, koji su već bili zaplivali duboko u italijanske vode, kako sami kažete i kako je u stvari, smatrate vi da ste vi time makoliko uvedeni u vrtlog te saradnje i smatrate li da ste po tome vi saradnik italijanski?
Optuženi: Nisam. Ja sam iskorišćavao tu situaciju sa težnjom da je popravim i moje su težnje išle u tom pogledu. Ali sam bio ometan u tome i nisam čak mogao da izvedem do kraja.
---
Branilac Đonović: Za koga od komandanata, pored Baja Stanišića, smatrate da je najviše bio zaplivao u saradnju?
Optuženi: Komandant u Dalmaciji.
Branilac: Gde je bio Vojislav Lukačević za koga ste takođe kazali da je najviše zaplivao?
Optuženi: On nije bio neposredni starešina, ja govorim o glavnim komandantima, Lukačević je bio krenuo u Sandžak.
Branilac: Gde je bio posle u septembru 1944?
Optuženi: On je otišao ka Humu i Trebinju i vodio je akciju protivu mene zajedno sa Zaharijem Ostojićem, Petrom Baćevićem, Pavlom Novakovićem i Pavlom Đurišićem. Oni su bili u punome sastavu svoga vojnoga saveta - tako da moja naređenja apsolutno nisu slušali.
Branilac: Šta je bio cilj te akcije protivu vas?
Optuženi: Prvim dolaskom padobranaca, koji su bili upućeni iz Kaira, otpočela je ta akcija protivu mene i došla je od protivnika Bore Mirkovića koji je pripremio 27. mart, a u kojoj sam pripremi i ja sudelovao dokle nisam bio premešten iz Beograda. Akcija te grupe oficira bila je u vezi sa padom vlade Dušana Simovića i oni su radili što su hteli, što ću i docnije pokušati da dokažem, a što se vidi i iz njihovog pokušaja falsifikata onoga moga ovlašćenja Pavlu Đurišiću. Oni su hteli potpuno otcepljenje od mene, radili su sve na svoju ruku pod izgovorom da nisam dovoljno poverljiv i da neću biti na strani Bore Mirkovića. Ceo taj rad njihov osećao se skroz, za sve vreme. Odmah po dolasku iz Kaira stupili su u otvoren sukob sa mnom pa su izdavali i letke protivu mene. Taj rascep između mene i tih komandanata vodio je Pavle Novaković kao glavni, a inače su tu bili Ostojić, Lukačević, Pavle Đurišić i drugi, svi su oni bili u jednom konzorcijumu, u jednoj zajednici protivu mene.
Branilac: Je li među njima bio i Baletić?
Optuženi: Bio je i Baletić. Ostavili su mi bili samo jednoga koji se predstavljao kao moj prijatelj, a i on je na kraju otišao k njima.
Branilac: Šta je bio njihov cilj?
Predśednik: To nije važno za istragu da li se jedna grupa odvajala od druge, stoga pređite konkretno na pitanja.
Branilac: Ja držim da nije beznačajno za istragu da se utvrdi da li su oni baš bili na tome putu zašta se optužuje Mihailović.
Predśednik: Dobro, nastavite.
Optuženi: Od početka do kraja bio sam u njihovim rukama, jer ja nisam hteo da pravim razliku između raznih pokrajina. Za mene nije postojao ni Crnogorac ni Srbijanac, svi su bili jednaki, što se može videti iz moje depeše povodom protesta što sam primio u moj štab najviše Crnogoraca. Ta njihova linija vidi se i naročito se ocrtava od 1941, od dolaska Ostojića kod mene u moj štab, pa sve do kraja, dokle se potpuno nisu odmetnuli od mene... Posle cela grupa dolazi na Trebavu [u BiH, februara 1945. godine] i Ostojić izdaje naređenje i pokušava da mi nametne srbijanske trupe, a da ostanu crnogorske. Ja sam kazao: nemojte ulaziti na našu teritoriju. Posle izvesnog vremena po prelasku reke Bosne sakupljaju se, nekoliko dana, odlaze i vode pregovore i najzad su nastradali u Lijevačkom polju gde su bili potučeni od ustaša.
Branilac: Znači u tom poslednjem času vi ste imali svoju politiku i svoj pravac.
Optuženi: Ja sam Pavlu naređivao da se ne kreće [krajem 1944. godine], da ostane u Crnoj Gori. To je bio moj princip. Ja srbijanske snage ne bih kretao iz Srbije, da nije bilo drugih razloga.
(Nastavlja se)
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR