Baju Stanišiću nudio sam ustaničku komandu, a on utekao kod Italijana – Đilas o Trinaestojulskome ustanku

Priredio: V.J.

„Trebalo je izbjeći silaženja sa autobusa u Podgorici (danas Titograd), mada sam se tamo najlakše — preko kafane Periše Vujoševića, koji me već poznavao i za kojega sam držao da je član partijskoga rukovodstva — i mogao povezati s partijskim vođstvom Crne Gore. Jer Podgorica je centralni grad i tamo smo mogli nalećeti na nekoga špijuna ili na neku posebnu kontrolu okupacionih vlasti. Bio sam, zbog toga, smislio i bratu [Aleksi] objasnio, da se skinemo s autobusa kod kuće Blaža Jovanovića, ispod Veljega Brda, sedam km prije Podgorice”.

Ovako se Milovan Đilas priśećao dolaska u Crnu Goru u svojstvu delegata sa specijalnim ovlašćenjima od Tita i politbiroa Centralnoga komiteta Komunističke partije Jugoslavije (CK KPJ) — u cilju podizanja ustanka, prozvanog Trinestojulski.

Kako smo prenijeli na gornjem linku iz Đilasovih ratnih memoara — prvotno štampanih 1977. na engleskome u Njujorku pod naslovom „Wartime” — on je sa Aleksom, starijim bratom, po prilici krenuo 5. jula 1941. iz Beograda.

Sa falsifikovanim dokumentima Đilasi su putovali vozom kroz Srbiju, nastavili od Višegrada (BiH) preko tzv. Nezavisne države Hrvatske — do Sarajeva; tu preśedali na drugi voz koji je do Mostara, pa na Bileću, saobraćao takođe bez problema, a niko ih ni legitimisao nije — i stigli u Nikšić; a otole autobusom put Podgorice.

Sa programom od sredine 1930-ih obnove državnosti Crne Gore i ustavne konstitutivnosti crnogorske nacije u budućoj jugoslovenskoj federaciji, ogranak KPJ u Crnoj Gori bio je najorganizovaniji i srazmjerno najbrojniji — neposredno rukovođen od Pokrajinskoga komiteta (PK), čiji je čelnik u to vrijeme bio Jovanović, diplomirani pravnik.

„Blaža i njegovu djelatnost dobro sam poznavao” - zapisaće Đilas - „premda smo se srijetali rijetko, nekoliko puta u toku desetak godina”.

- „On je bio najaktivniji, najugledniji član PK KPJ za Crnu Goru, Boku i Sandžak — bio je organizacioni sekretar, dok je Božo Ljumović, kao stariji član partije, bio politički sekretar. Ali Blažo je bio poznat, kompromitovan kao komunista, pa je njegova kuća mogla biti pod prismotrom, ako ne i zaśedom. Uz to je njegova kuća upadljiva, poveća i na samku, iznad sâme ceste. Zbog toga sam riješio da iz autobusa siđemo prije kod Blažovih komšija, pa da se tu najpre raspitam za njega”.

- „Tada su se autobusi zaustavljali na zahtijevanje putnika: ja i brat smo izišli na namjeravanom mjestu. Puštili smo autobus da ode, pa sam pošao ka kamenoj kućici u pristranku, dok je brat priśeo u hlad. Ispred kuće zalaja pas, a iz kuće iskoči starija žena, koščata i zabrađena u crnu maramu, kao mahom Crnogorke. Žena me dočekala nepovjerljivo, kad sam joj rekao da želim pośetiti Blaža”.

- „Pa idi kod njega, nije ovo njegova kuća! - Uzvratio sam: Znam, ali ne znam je li on tamo i kako je kod njegove kuće. - A ti idi pa vidi! - odśecala je. - Slušaj, strina, Boga ti! - navaljivao sam ja. - Ti izgleda nemaš povjerenja u mene. Pa zar bih ja dolazio kod tebe da pitam za Blaža kad mi ne bi bilo nezgodno da najprije idem kod njega? - Smucaju se svakakvi danas - popuštala je žena - pa zaziremo od svakoga. A koji ti bi? - Ja dolazim iz Beograda i imao bih nešto važno s Blažom da razgovaram, pa ako bi ti mogla izviđeti... - Nijesam ni završio, a žena otrča u kamenjar iznad kuće. Otud se, ubrzo, pojavio koščat, tamnoput čovjek. Bio je to Savo Brković, takođe član partijskoga vođstva, s kojim sam se upoznao prilikom moga nedavnog povlačenja u Crnu Goru i to baš kod Blaža Jovanovića. Ona žena je bila njegova majka. Priśetio sam se da on živi neđe blizu Blaža”.

- „Imao sam sreću da naiđem na njegovu majku i njegovu kuću: on iz opreznosti već duže spava pod naslonom iznad kuće. Ispričao sam, ukratko, Savu da dolazim kao delegat CK i da treba što prije da se nađem sa PK, odnosno sa Blažom. Suzdržano se smješkajući, on mi je odgovorio: da se vodeći drugovi već prikrivaju, ali da Blažo nije daleko”.

- „Zatim se Savo spremio, pa smo s njime i još jednim seljakom prešli cestu i livadicu i spuštili se na kalovitu obalu Zete. Seljak je izvukao iz vrbnjaka čamac, u koji smo se nabili sva četvorica i zaplovismo u spokojno zelenkastu vodu: ośećao sam da prelazim granicu mučilišta i pretvaranja. Učas smo se našli na drugoj obali: pogibli nijesu iščezle, ali su me jedino mogle zadesiti na bojnome polju”.

„Blažo se bio smjestio naspram svoje kuće, kod seljaka, na vrhu njivice koja se spuštala do obale Zete, ispred kamenog, šumom obraslog povijarca” - opisuje Đilas. - „Mjesto je bilo pogodno za osmatranje i umicanje. Našli smo ga u kamenoj prizemljuši seljakovoj. Poslije srdačnog pozdravljanja i priče o našem putovanju, ja i on smo izišli napolje; pa sam ga, dok smo śeđeli u hladovini, ukratko obavijestio o cilju moga putovanja i o potrebi da se odmah sazove śednica rukovodstva i pretresu zadaci i podijele dužnosti”.

- „Nije bilo nikakvog razloga za konspiraciju pred mojim bratom, a još manje pred Brkovićem, jer smo već kretali u oružanu borbu. Nijesam to izlagao nasamo Blažu ni iz konspiratorske navike, no da se ne remeti red: da vođstvo bude prije ikoga obaviješteno i da se najprije ono sredi i postavi na čelo zbivanja. Kasnije — pošto se Blažo porazgovarao sa Savom i poslao po seljacima iz suśedstva poruke za śutrašnji sastanak PK — ja, Blažo i moj brat, šetkajući u predvečerje po livadicama, pričali otvoreno o svemu i svačemu, dakako ne prejudicirajući odluke vođstva”.

„U stijenju, nedaleko od kućice, prostrli su i meni i bratu sijeno i ponjave” - nastavlja Đilas. - „Bili smo veoma iscrpljeni i premoreni i zaspasmo čvrsto pod stablom okićenim zvijezdama — kao u đetinjstvu u kolibama kraj stoke, kao da smo već obavili najteži dio svojih dužnosti”.

- „Na sastanak PK — 8. jula popodne — Blažo i ja i još neko od drugova morali smo ići uzbrdo kamenitom stazom, skoro čitav sat. Moj brat, budući da nije bio član foruma, ostao je sa seljacima, tamo đe smo noćili. Iskupismo se na šumskom porplanku i odmah počesmo sa sastankom. Nijesam poznavao predio i jedino sam znao da smo na teritoriji plemena Pipera: uostalom, četiri člana vođstva bijahu Piperi — Blažo Jovanović, Božo Ljumović, Savo Brković i Budo Tomović”.

- „Objavljeni dokumenti navode da se to mjesto našega sastanka zove Stijena Piperska: biće tako, pošto su preživjeli piperski učesnici više od mene zainteresovani za tu istoriju. U PK su bili: Božo Ljumović, Blažo Jovanović, Periša Vujošević, Savo Brković, Vido Uskoković i kao predstavnik komunističke omladine Budo Tomović. Svi oni su prisustvovali tome sastanku. Krsto Popivoda član CK i Radoje Dakić, donedavno sekretar MK [mjesnoga komiteta KPJ] Beograda, koje je okupacija zadesila u Crnoj Gori, takođe su pozvani na sastanak, a liše njih i sekretar MK Podgorice Marko Radović”.

- „Sastanak taj je, inače, protekao bez ikakvih sporova i mimoilaženja, ukoliko se radilo o organizaciji oružanih akcija. U Crnoj Gori su već postojale, pri komitetima, udarne grupe od 10 do 30 ljudi i one su bile dovoljne za početak. Trebalo je odrediti objekte napada i načine napada. To se moralo ispitati na terenu, mada smo, neke grupe i objekte, već pominjali”.

- „Teškoću je činila i prevelika razuđenost partijske organizacije: partijski mjesni (gradski) komiteti su pokrivali srezove — administrativne jedinice kraljevske Jugoslavije. Već prije toga smo u diskusijama uočili da će biti veoma teško održavanje veza s tolikim brojem mjesnih komiteta, utoliko više što su i Boka i Sandžak bili pod PK Crne Gore. Zbog toga je na tome sastanku prihvaćeno da se stvore četiri okružna komiteta, pa su određeni i delegati za njihovo formiranje i prenošenje uputstva o oružanim akcijama: u kolašinski okrug delegiran je Savo Brković, sa njim je śutradan pošao i moj brat; u cetinjski okrug Radoje Dakić, radnik kojega sam dobro poznavao iz partijskoga rada u Beogradu; a u nikšićki kraj Krsto Popivoda, ličnost izuzetne hrabrosti i savjesnosti, mada nedovoljno gipkog mišljenja. Pokrajinski komitet se nalazio na teritoriji podgoričkoga sreza, pa podgorički okružni komitet ako se dobro śećam - nije ni formiran. Tada ili u toku ustanka određeni su i delegati za Boku - Veljko Mićunović i za Sandžak - Rifat Burdžević: obojicu sam dobro poznavao iz partijskog rada u Beogradu. Već tada, prije početka borbi, u vodeći kadar Crne Gore izbijaju komunisti formirani u razvijenijoj, mahom beogradskoj sredini”. 

Naime, po ranijoj internoj direktivi, gotovo svi studenti Crnogorci, a bili su mahom komunisti, nakon tzv. aprilskoga rata 1941. iz Beograda se uputili za Crnu Goru.

I Moša Pijade, beogradski Jevrejin, poznati komunista, obreo se u Crnoj Gori. On je docnije učestalo targetovan od četničke propaganda, usmene i pisane, sa elementima antisemitizma, kao bezmalo vođa crnogorskih partizana. Đilas iznosi ove podatke o njemu:

- „Tada se u Crnoj Gori skrivao Moša Pijade, dugogodišnji robijaš i član CK. Državni udar od 27. marta 1941. ga zatekao u sudskome i istražnome zatvoru na Adi Ciganliji [Beograd], ali je oslobođen prije napada na Jugoslaviju 6. aprila. On se povlačio pred najezdom i bio je stigao do Boke Kotorske”.

- „Na kraju krajeva, svi smo shvatili da je Moša, čak i da nije najoglašeniji komunista, kao Jevrejin, kojega svuda odaje fizionomija, posebno izložen opasnostima. Treba dodati da Moša, zbog dugog odsustva, nije bio saživljen s novim generacijama i novim stilom rada. On je bio omiljen i pažen, ali više kao istorijska relikvija, nego stvarni, živi voda. Mošin biograf Slobodan Nešović zamjera meni što nijesam pozvao Mošu, koji treba da je tada bio u Piperima, na sastanak na kome je odlučeno podizanje ustanka u Crnoj Gori. Držim da je Moša tada već pošao ili baš trebalo da pođe za Kolašin, kao sigurnije prebivalište. Ali i ako nije, njegovo prisustvo je bilo nebitno, budući da mi nijesmo ni imali u vidu ustanak, nego manje, gerilske akcije, pa je Moša jedino mogao pomoći sajvetom. Moša nije bio uključen u taj ‘istorijski čin’ zbog okolnosti ili zbog toga što mu bitno nije mogao doprinijeti”.

Da ovdašnji komunistički ogranak ni tada nije uvijek slijedio Tita odnosno CK KPJ svjedoči i tok sastanka u Piperima, koji, za razliku od pitanja oružanih akcija, nije bio bez sporenja.

„Bilo je mučnog nepodudaranja oko linije u borbi” - bilježi Đilas. - „Na riječima smo se svi slagali za širinu i združivanje svih protivnika okupatora. Ali PK je povodom napada na SSSR već bio izdao svoj proglas u kojem se, nasuprot gledanju i stavovima CK, govorilo o imperijalistima oba zaraćena tabora koji su poveli ovaj rat za novu podjelu svijeta i insistiralo na jačanju ‘borbenog saveza radnika i seljaka u borbi za ostvarenje sovjetske vlasti i konačan obračun sa kapitalističkim sistemom’”.

- „Proglas je, držim, pisao Ljumović. Ja sam podvrgao proglas kritici, možda utoliko oštrijoj što to nije bilo prvo ‘sektaško’ skretanje crnogorskoga vodstva. Svi su, razumije se, prihvatili kritiku, s tim što je Ljumović zadržao ‘načelne’ rezerve: da je Britanija, kao i Njemačka, imperijalistička sila, i da rat ipak vodi ka slomu kapitalizma i sovjetskoj vlasti”.

- „I Ljumović je, uostalom, bio partijska relikvija, ali u crnogorskome stilu: čestit i sujetan, preopširan i neinicijativan, pretenciozan kao teoretičar iako je marksizam učio iz popularizacija. Blažo Jovanović, medutim, bio je aktivniji i borbeniji i veoma prilagodljiv stavovima CK: nikakvo čudo što sam ja sarađivao bliskije s njim, pri tome poštujući Ljumovića i ostavljajući ga na njegovoj dužnosti”.

„Tih dana sam se susrio i sa dvije ličnosti koje će u ratu igrati značajnu ulogu — sa Pekom Dapčevićem i Arsom Jovanovićem”.

Priśećao se Đilas kako je „Peko stigao iz Austrije: on se tamo obreo bježeći iz francuskoga logora, u koji je bio bačen kao španski dobrovoljac; u Austriji se bio zaposlio kao radnik u fabrici oružja (‘Stayer’), iskoristio priliku i sa falsifikovanim propusnicama krenuo za Jugoslaviju; slično su postupili i drugi jugosloveni španski dobrovoljci”.

- „Ja sam već bio čuo za njega, a on me, čim smo se sreli, podśetio na naše upoznavanje na Cetinju, u ljeto 1936. godine. Bio je dobro obučen, kao što se odjevaju evropski radnici. Tako je i izgledao: okošt i preplanuo. Najviše smo se raspitivali o prilikama u Njemačkoj i Austriji: razočarano smo se čudili da nije naišao na komuniste, nego na socijaldemokrate; da mostove niko ne čuva i da se nije čuo ni glasak protesta kad je Hitler kidisao na Rusiju”.

- „Pričali smo s Pekom čitavo popodne i dugo u noći, pa je on śutradan otputovao u svoj Ljubotin da s tamošnjim drugovima nastavi rat započet u Španiji. Peko mi se sviđeo neposrednošću rezonovanja i jednostavnošću zaključivanja. Odmah smo se zbližili: ostali bismo bliski čitavog života da nas nije razagnala rasprava nada mnom u CK 1954. godine”.

„U diskusijama u PK, a najposlije izmedu Blaža Jovanovića i mene” - piše Đilas - „dokonali smo da treba stvoriti vojnu komandu za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Funkcije u toj komandi nijesmo i formalno odredili, mada sam ja u toku borbi uzeo dužnost koja bi se prema mome radu i ulozi mogla nazvati komandantskom. U stvari je sve važno riješavano u PK ili, ako se PK ne bi mogao saglasiti, između mene i odgovarajućeg člana”.

- „Odmah smo uočili da će nam biti potrebno i stručno vojno lice. Blažo je predložio Arsa Jovanovića, generalštabnoga majora, koji je izbjegao zarobljavanje i sklonio se u svoje selo (Zavala, u Gornjim Piperima). Arso nije bio jedini oficir koga su članovi PK poznavali i na koga su mogli računati: bilo je u svim opštinama po nekoliko oficira koji su se sklanjali i susretali s komunistima. Ali Arso je bio u blizini i po ocjeni Blažovoj — veoma podesan. Trebalo je da to i ja prosudim — utoliko prije što su Blažo i Arso daleki rođaci. Blažo je već imao susreta s njim poslije okupacije, mada Arso još nije bio član partije”.

- „Bilo se dobro smračilo kad smo ja i Blažo krenuli k Arsu. Śećam se da smo, u toploj noći, putovali duže od sata kamenom uzbrdicom. I Arso je živio na oprezu, ali smo ga zatekli — u kamenoj prizemljuši s ognjištem i petrolejkom. Tu su bile njegova majka, sestra Miluša i žena Ksenija-Senka i dvije šćerčice; one su ubrzo polijegale. Započeli smo razgovor uz ognjište, mada smo pomalo zazirali od žena”.

Đilas opisuje Arsa: „vitak, suvonjavog rumenog lica, tamnih očiju i tananih usaana — takvi su odlični đaci iz sirotinjskih kuća”.

- „Izložili smo mu da može doći do napada na Italijane i naveli ga da se izjasni o svome držanju prema tome. Arso je bez dvoumljenja uzvratio: - Ja pristajem apsolutno na sve što je protiv okupatora... A ostali oficiri? - upitao sam. - Ja mislim da će svi oni prihvatiti borbu... Poslužili su nas toplim mlijekom, očito su i sâmi oskudijevali. Potom je Arso prigrnuo oficirsku bluzu, obuo čizme — on je kroz čitav rat nosio čizme i uniformu — pa nas je ispratio pred kuću: tu smo se dogovorili da śutradan dođe do nas — kod kuće Todora Milutinovića, brata člana politbiroa Ivana Milutinovića, đe smo se u međuvremenu bili premjestili”.

- „Tako i tada je počeo Arsov uspon u novoj, još nestvorenoj vojsci: najprvo će biti načelnik naše crnogorske komande, a već krajem 1941. godine Vrhovnoga štaba Jugoslavije. Na taj put on ne bi stupio da je kraljevska vojska, u kojoj je revno služio kao jedan od najperspektivnijih oficira, bila pripremljena i spremna da vojuje i umire za domovinu. Vrćući se, Blažo i ja smo mijenjali utiske: meni se Arso dopao nedvoumnom odvažnošću, mada njegov jezik i način rezonovanja nijesu bili komunistički”.

A kad je oružani ustanak već počeo, Đilas i Blažo Jovanović — po prilici 17. jula 1941. — imali sastanak sa puk. Bajom Stanišićem, docnije jednim od lokalnih četničkih glavešina.

- „Diskutujući o stvaranju šire, nacionalnije komande, drugovi iz PK su spomenuli i Baja Stanišića, pukovnika kraljevske vojske, koji se poslije okupacije bio sklonio u svoje bratstvo, u Bjelopavlićima. Ja sam već bio čuo o njemu, a Blažo Jovanović ga je, držim, i poznavao. Bajo je bio ugledan u čitavom kraju, učesnik ranijih ratova i komandant na sektoru Skrada u jedinim uspješnim operacijama kraljevske vojske. Zaključili smo da mu već za śutradan zakažemo sastanak u blizini kuće Arsa Jovanovića”.

- „Ali, Bajo Stanišić došao tek oko 10 sati, pa smo već skoro bili izgubili nadu i da će doći. On se izvinio dužinom i vrletnošću puta. Bio je u uniformi, raspeglanoj i pohabanoj i bez oznaka. Pokrupan i čvrste građe. Nosio je debeo štap, mada je izgledao kao pedesetogodišnjak i bio u tako dobrom zdravlju da mu nikakvo poštapanje nije trebalo. Imao je bradu; i kad smo ga upitali zbog čega je zabradatio, odgovorio nam je da je običaj kod četnika da nose bradu dok im je domovina porobljena. I meni je taj običaj bio poznat, ali ni bradi ni motivaciji brade nijesam pridavao veći značaj, budući da nijesam ni očekivao da Bajo Stanišić bude išta drugo do rodoljub i oficir”.

- „On je već znao da je ustanak započeo, pa smo ubrzo počeli razgovor o ciljevima i o stvaranju vrhovne komande. Predložili smo da uđe u komandu. Ali on se izgovarao: - Pa to ste počeli vi, omladina... Isticao je i da je ustanak preuranjen, ali nam nije to zamjerao, kao da je htio reći: - Ja vas razumijem, Rusija u ratu, a razumijem i narod ogorčen je slomom i zelenaškom izdajom”.

- „Najzad sam mu ja predložio da uzme dužnost komandanta, jer da nam nije stalo ni do zvanja ni do prestiža, nego do borbe protiv okupatora. Međutim, on je, bez dvoumljenja, odbio: - Ne, ja to ne mogu: vi omladina ste to počeli, pa nek vam je sa srećom... Više ga nijesam ubjeđivao: imao sam utisak da je preda mnom ne samo tvrdokoran i konzervativan oficir, nego i čovjek iz jednog već prošlog života. Ali drugi su nastavili da ga ubjeđuju. Naročito je u tome bio revnostan Arso Jovanović: on nije mogao da shvati da neko može biti oficir i ostati po strani borbe protivu okupatora”.

- „Bajo Stanišić je ostao još dan-dva s nama, čak nam i poneki savjet davao. Ali saradnja s njim je prekinuta — a da do nje stvarno nije ni došlo. Već tada se moglo viđeti da se on ne slaže s borbom koju su komunisti započeli. Međutim, tada se iz njegova držanja nije moglo zaključiti da će on umaći ‘u žicu’ — kod Italijana... A meni je, kasnije, u Užicu [Đilas je novembra 1941. došao u Titov štab, prim] — zamjerano, istina pola u šali, zbog nuđenja Baju Stanišiću komandantskog položaja. Ja nikada, pa ni danas, nijesam u tome viđeo ničeg ni lošeg ni nerazumnog: ustanak je bio narodni i svakome je trebalo dati mjesta u njemu”…

Đilas je u vrelim danima Trinaestojulskoga ustanka, među ostalima, upoznao i druge buduće, od početka 1942. godine, četničke poglavice: Đurišića, Lašića (kuma Arsa Jovanovića), Ljuba Minića… Kakva su mu iskustva s njima? I o tome je ostavio memoarske bilješke.

(Nastavlja se)