Država i pravoslavna crkva

Piše: Književnik i istoričar Nenad Petrović

Ovih dana polemiše se u javnosti oko predloga novog zakona o veroispovestima u Crnoj Gori. Pitanje svojine nad verskim objektima je zapravo u zasenku krupnijih pitanja. Jasno je iz prakse pravoslavnih crkava da u svakoj državi postoji samostalna crkvena organizacija koja samo u duhovnom smislu poštuje Vaseljensku (Carigradsku) patrijaršiju kao prvu među jednakima i ništa više. Slično je i u protestantizmu, samo što oni nemaju neki svetski duhovni centar.

Katolička crkva je organizovana kao jedinstvena sa jednim centrom i izvorom autoriteta u Rimu a crkve po odvojenim državama su administrativne podružnice Svete stolice. Jasno je da kada je Crna Gora obnovila 2006. godine državnost (koju je izgubila 1918. godine a delimično povratila 1945. godine kao federativna republika u Jugoslaviji) da ona u cilju zaokruživanja suvereniteta mora imati i svoju nacionalnu crkvu. (Po mom uverenju takav pristup je svuda i na svakom mestu pogrešan jer hrišćanstvo nije nacionalno ono je nadnacionalna vera i pogled na svet. Ali stvari tako stoje.) Prema tome sa stanovišta prakse pravoslavlja logično je da u samostalnoj Crnoj Gori bude Crnogorska pravoslavna crkva kao nacionalna i državna, a ne ogranak, ispostava bilo koje druge crkve. Ako je nešto državno, onda je i imovina državna, odnosno u svojini vlade dotične države.

Čudio sam se kako u Crnoj Gori postoji nemali broj njenih stanovnika (a da nisu etničke i verske manjine) koji ne žele državu Crnu Goru. Čak i najneznatniji narodi teže da imaju svoju državu, neprijatan osećaj je biti manjina u tuđoj državi i kada u njoj ne živiš loše i niko te ne ugnjetava. (I to je po meni pogrešno ali je tako. Svako treba da prihvati državu u kojoj živi ukoliko mu ona ne ugrožava ljudska i kolektivna prava.) U Crnoj Gori je prisutan fenomen da bar trećina onih koji su pravoslavni i Sloveni ne žele Crnu Goru već bi da ona bude utopljena u Srbiju i to bez ikakvih autonomnih i posebnih prava i nadležnosti!

Ovo mi liči na situaciju sa Austrijom između dva svetska rata: Austrijanci su po jeziku Nemci i pojavio se pokret naročito posle 1933. godine da se priključe Nemačkom Rajhu. Na kraju se to i desilo ulaskom Vermahta praktično bez otpora 1938. godine. Posle poraza Trećeg rajha obnovljena je Austrija i do danas je tako. Tamo više nema nikog ozbiljnog da bi zagovarao ujedinjenje (zapravo utapanje u Nemačku) iako su Austrijanci svesni da im je jezik zajednički i da još mnogo toga imaju zajedničkog sa Nemcima.

Konačno, zapitajmo se kako bi to bilo kada bi se u Srbiji pojavio neki pokret, partija, šta god, koji bi za svoj cilj imao da Srbije kao države nestane već da se utopi u neku drugu ma kako blisku po jeziku, religiji, mentalitetu? Svi bismo bili protiv, bez obzira na to ko je levica, desnica, centar, jer to jednostavno nije normalno i ničemu ne vodi. Pa i EU je zapravo skup suverenih država koje odlučuju o zajedničkim stvarima na dobrobit svih i vidimo da mnoge države neće da slede zajedničku politiku i nisu solidarne u kriznim trenucima.

Nije normalno da neko ne želi da ima državu, još gore je da se odriče svoje države i želi da postane običan administrativni okrug u okviru druge države. Apsurd Crne Gore je u tome što se takva politika tamo sprovodi pod firmom patriotizma i nacionalizma! A oni koji su za državu Crnu Goru bivaju proglašeni za izdajnike! Valjda je to jedinstven slučaj u svetu da su patriote oni koji ne žele svoju državu a izdajnici oni koji je žele.