Uloga srpskih intelektualaca u nacionalističkoj kontrarevoluciji

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Srbija je zemlja paradoksa. Nacionalni intelektualci nam sa svih strana probiše uši pričom o čuvanju tradicije, o značaju prošlosti, o tome da ne smemo da zaboravimo svoje korene, a niko se ne seća šta je juče bilo. Kad se povede reč o ulozi intelektualaca u razaranju Jugoslavije i pripremi rata, o piscima i akademicima koji su pisali panegirike Miloševiću i zahtevali objedinjavanje „svih srpskih zemalja“ – odjednom na scenu stupi totalna amnezija, pogotovo kod onih nacionalnih dušebrižnika koji danas govore o „srpskom svetu“, objedinjavanju srpskih teritorija i budni sanjaju „srpski prostor sa dominacijom svetosavlja u trouglu Beograd - Banjaluka – Podgorica”.

Danas, kada razni glasnici apokalipse govore o litijama koje su „donele su ono što nam je kao narodu nedostajalo, a to je nacionalna kohezija“, o litijama u Srbiji i Republici Srpskoj koje su „pokazale da je srpski narod jedinstven, bez obzira što je podeljen Titovim veštačkim granicama“, o tome da broj Crnogoraca u Crnoj Gori treba svesti na 25 posto, kako „uloga medija, intelektualaca i Srbije treba da bude ujedinjenje Srpskog sveta“ – možda je pravi trenutak da sednemo u vremeplov i podsetimo se kako je sve počelo pre skoro tri i po decenije.

Da vidimo šta su prethodnici današnjih boraca za proširenu Srbiju zborili i tvorili onih burnih godina kad su reči bile oštrije od bajoneta, sipajući po beogradskoj štampi olovo kojim su prvo masovno napunjeni zabludeli mozgovi, a potom topovi i snajperi koji su godinama ubijali nevine ljude po susedstvu. Da vidimo malo kakvu to tradiciju baštine današnji borci za – što reče filozof Časlav Koprivica – „samoobgraničenje – naime, takvo povlačenje granice koje će obuhvatiti sve ono što je stvarnost srpskoga društva i istorijskih srpskih zemalja”.

Aneksija srednjeg veka u Ćosićevoj glavi

Pisac i akademik Slobodan Selenić ovako je govorio 1986. godine: "Zasluga za oblikovanje druge Jugoslavije, upravo na ideološkom i konceptualnom planu, pripada pre svega Slovencima i Hrvatima, po prvi put osamostaljenim Bošnjacima, Makedoncima, Šiptarima, i tek na kraju, ako ikako, Srbima. Govoriti posle 1944. o srpskom hegemonizmu, beogradskom centralizmu, vrlo je cinično kada se Srbija u više područja nalazi pod specifičnom prinudnom upravom drugih naroda i narodnosti”.
Dakle, silne srpske partizane i partijske funkcionere niko ni za šta nije pitao u toj tamnici naroda. Prinudna uprava je šifra za autonomne pokrajine, jer pisac ne može da se pomiri s činjenicom da Srbija nije etnički čista. Rešenje se nameće samo po sebi: ta ogavna SFRJ ne zaslužuje da postoji, a autonomiju Kosova i Vojvodine treba pod hitno ukinuti, jer je nezamislivo da se neki tamo Albanci i Mađari nešto pitaju usred majčice Srbije pune Srba i srpskih pisaca i akademika.

Ovako je zborio Dobrica Ćosić: "U Jugoslaviji se dogodila izrazita regresija Srbije (...) Ta regresija traje: ona se ogleda u ekonomiji, u građanskim slobodama, u političkoj demokratiji, u razaranju etničke celine srpskog naroda, u nepostojanju srpske države, u gubljenju grandiozne kulture Srednjeg veka. (...) jedini evropski narod kome je jedna ideologija anektirala čitav Srednji vek i poništila njegove oslobodilačke ratove”. (Književne novine, 15. decembar 1987 – 1. januar 1988).

Kad lažeš, laži toliko fantastično i odlepljeno od stvarnosti da u to niko razuman ne može da poveruje, ali baš zato masne laži imaju prednost, jer se Ćosić razumnima i ne obraća. Dovoljno je uporediti podatke o Srbiji u Kraljevini Jugoslaviji i SFRJ - na primer o ekonomiji, obrazovanju, ženskim pravima i pismenosti – pa videti kakav je Srbija (a i sve druge republike) civilizacijski skok napravila u mrskom socijalizmu. Na gubljenje srednjovekovne kulture ne vredi trošiti reči, to je naprosto bulažnjenje. Da nije možda neko iselio srpske manastire na Aljasku? Pa upravo u vreme socijalizma je srednjovekovna književnost proučena i prevedena na srpski, i to o državnom trošku. Umesto da čitava javnost osudi ovakve zlonamerne neistine, ona je žudno gutala sve Ćosićeve izmislice.

U istom listu, početkom decembra 1988. godine, istoričar i akademik Milorad Ekmečić piše: "Nasilje je babica stvaranja nacionalnih država, i to, uglavnom nasiljem u ratu.” Da ne bude posle kako nas akademik nije lepo upozorio šta nam sprema.

Uskliknimo s ljubavlju svetitelju Slobi

U to vreme javlja se i gotovo religiozni kult Slobodana Miloševića. Evo šta Ćosić veli: “Odlika svih nacionalnih pokreta je nastajanje nacionalnih vođa. U srpskoj istoriji tako se zbiva od Karađorđa do Slobodana Miloševića. Miloševića nije stvorila srpskim vođom partija, ni socijalistička ideologija: takvim su ga mogli učiniti samo nacionalne energije i državotvorstvo". Što reče ona reklama: “Vožd je stigao”. A srpska inteligencija ga je pozdravila ovacijama.

Pesnik i akademik Matija Bećković u listu “Oslobođenje”, 13. avgusta 1989. godine, ovako dosoljava o Slobi-slobodi: "Ključna rečenica koju je Slobodan Milošević izgovorio i koju nije izgovorio nijedan Srbin u poslednjih pola veka, koja mu je donela slavu koju nije osetio nijedan srpski političar posle rata je rečenica koja će ga svakako nadživeti, a ona glasi: ’Ne sme niko da vas bije’. Svaki Srbin misli da se i na njega odnosi”. Imao je pesnik još štošta lepo da kaže o novom srpskom voždu, govorio je da se u njegovom imenu i prezimenu sadrže dve najskuplje srpske reči – "sloboda" i "Miloš".

A ovako je zborio pisac i akademik Antonije Isaković u “Dugi”, 4. februara 1989. godine: “Milošević govori ideje koje su tu i koje narod oseća. I samim tim što govori tu narodnu istinu, govori ubojito i odsečno, neki tu vide diktatorski znak, ali to ja, za sada, ne vidim. Uostalom, tako govore i Jović i Trifunović, i mnogi drugi."

U septembru iste godine, u časopisu Intervju, Isaković se ovako nadovezao na sopstvenu misao: “Narod je video da on govori njegovim jezikom. Vadio je narodu reči iz usta i punio ga time. Njegove slike nisu nošene po direktivi, narod je to sam, iz emocije. On je zaista postao lider. Svaki narod mora imati vođu. Čujte svaka ulica ima lidera, svaka ustanova, to je normalno. Osim toga, taj čovek ima program. Jeste, dešava se proces (homogenizacije) jer nam je stvarno došlo do grla i da odmah kažem da nije ovu monolitnost stvorila grupa ljudi ili Slobodan Milošević. Naprotiv, monolitnost je stvorila Miloševića i to je jedna sprega”. Juče monolitnost i nacionalna homogenizacija pod Miloševićem, danas nacionalna kohezija na litijama, a sve vreme isti zloduh i zapah istog ludila.

Makedonija, srpska dežela

Srpski nacionalisti nisu u to vreme imali pik samo na teritoriju BiH i Hrvatske, već i Makedonije. Ćosić je to nagovestio sredinom 1989. godine: “Albanski pokret je pre svega nacionalistički. Ili ćemo im dati teritoriju, što znači izgubiti i pola Makedonije, i što bi dovelo do raspada Srbije, ili ćemo primeniti silu kao Izrael. To je bolan put koji donosi ogromnu štetu" (Il Tempo, 27. jun 1989; prenela Borba, 7. jul 1989).

Par godina kasnije, u knjizi “Promene”, Ćosić je detaljnije eksplicirao zašto Makedonija ne može da bude država, zašto Makedonci ne postoje, te kako je reč o još jednom zatiranju srpstva: "Makedonski nacionalizam je po svojoj ‘naučnoj’ argumentaciji možda najveći ideološki apsurd savremene Evrope. Oni su sa republičkom teritorijom koju im je obeležio Tito, ignorišući istorijske, etničke i relevantne političke činjenice, izvršili makedonizaciju tj. eksproprijaciju srpske srednjevekovne teritorije i kulture. Ta agresija na istorijsku egzistenciju jednog naroda, mogla je da omogući i učini legalnom samo KPJ, uz pomoć srpskih komunista, Titovih vazala". Na sličnim pozicijama u to vreme bili su Vojislav Šešelj i Amfilohije Radović, kao i mnogi drugi ostrvljeni patrioti gladni tuđih zemalja.

Crna trojka srpske apokalipse

Zanimljivo je da u to doba intelektualci nisu bili samozatajni i stidljivi kao danas, već su otvoreno govorili ko je odgovoran za tzv. “buđenje naroda” i jasno i glasno preuzimali odgovornost. U citiranom intervjuu Isaković veli: "Ne može da se razume do kraja srpska stvarnost, ako se ne vide i ne osmotre tri nukleusa koja su svaki na svoj način učestovali i doprinosili preobražaju Srbije, a to su (ne ređam ih po važnosti): Francuska 7, Srpska akademija nauka i Srpska pravoslavna crkva”. Lepo čovek sve priznao, a danas se u svim pobrojanim institucijama prave ludi, ništa oni nisu imali ni sa Miloševićem, ni sa onim što je usledilo početkom devedesetih.

Otvoren je bio i filozof i akademik Ljubomir Tadić u “Dugi”, 20. decembra 1990. godine: “Srpski intelektualci su, mislim oni relevantni intelektualci, koliko ja znam bili jedinstveni samo u jednoj stvari, a to je da Srbija ima pravo da bude ravnopravna sa ostalim republikama u Jugoslaviji. I tu je bio kraj. Ukoliko je Slobodan Milošević to hteo, tu je imao podršku srpskih intelektualaca i ta je podrška bila sasvim na mestu i potpuno legitimna. Vi znate da su sve opozicione partije u Srbiji, izuzev UJDI, bliske u stavu da srpski narod treba da živi u jednoj državi. Ali ova pobeda socijalista i Miloševića, može sada da bude ideološki izgovor za dalji pritisak na Srbiju".

Dakle, srpski intelektualci su podržavali Miloševića u njegovim nastojanjima da Srbija “bude ravnopravna sa ostalim republikama u Jugoslaviji”, a ta ravnopravnost izgleda tako što će Srbija od drugih republika otkinuti poneko parče, jer “srpski narod treba da živi u jednoj državi”. Zbogom, logiko, odoh ja u SANU!

Kovanje zavere protiv SFRJ

Kako će konkretno doći do toga da svi Srbi budu u jednoj državi, za to intelektualci nisu brinuli, ali su zato političari koje su pametari podržavali pravili ozbiljne planove. I o tome ostavili pisane tragove, zlu i sudu ne trebalo. Dnevnička beleška Borisava Jovića, člana Predsedništva SFRJ, od 26. marta 1990. godine: "Sastanak koordinacije – u SR Srbiji. Učestvuju svi čelni funkcioneri. Naš cilj je da izbegnemo krvoproliće, da uspostavimo granicu unutar koje se neće ratovati. Van te granice se ne može izbeći, jer Bosna i Hercegovina neće moći da opstane kao država, a bitka oko teritorija bez krvi je teško zamisliva". Dakle, klanje Bosne bilo je spremno još u martu 1990. godine, dve godine pre referenduma i svega ostalog. Najverniji saradnik Slobodana Miloševića ostavio je o tome niz svedočanstava.

Iste godine, 27. juna, Jović piše: "Kažem Veljku da bih ih ja najradije isterao silom iz Jugoslavije, jednostavnim presecanjem granice i proglašavanjem da su se svojim odlukama sami doveli u tu situaciju, ali ne znam šta da radimo sa Srbima u Hrvatskoj. (...) da se pre konačnog isterivanja održi referendum na osnovu koga bi se odlučilo gde izvršiti razgraničenje. Veljko se slaže. Zabrinuti smo kako da obezbedimo većinu u Predsedništvu SFRJ za takvu odluku, jer će nas Makedonac i Šiptar bojkotovati, biće protiv. Bosanac je ključni čovek, njega opet treba ’obrađivati’. Dogovorili smo se da razmislimo nedelju dana pa da se nađemo."
Kad se danas povede reč o razbijanju Jugoslavije, o tome kako su počeli ratovi i kako srpska strana ni za šta nije kriva, svi se ponašaju kao da Jović nije lepo priznao šta su Milošević, Veljko Kadijević i on radili, kako su planirali da razvale državu, da ratuju, da dele teritorije.

U svojim paklenim planovima zaverenička trojka Milošević-Jović-Kadijević imala je podršku nacionalno onesvešćenih intelektualaca, od kojih je ionako preuzela velikosrpsku ideologiju kao legitimacijsku osnovu za uništavanje SFRJ i započinjanje ratova. Sve u cilju održanja na vlasti i stvaranja – što bi se danas reklo – “srpskog sveta”. Evo još malo citata vodećih intelektualnih gromada iz akademsko-spisateljskog podzemlja, čisto da osetimo memljivu atmosferu tog vremena koja je brzo zamirisala na barut, krv i spaljeno ljudsko meso.

Myth is murder

Antonije Isaković: “U ovih 40 godina nama su naši mitovi bili gotovo zabranjivani. A što to znači? Ako su hteli da nam unište mit, to znači da su hteli dušu da nam unište". (Intervju, 1. septembar, 1989)

Ima se, može se

Mihajlo Marković, akademik: "U neprijateljima nikada nismo oskudevali". (Politika, 29. jun 1990)

I Hrvati su Srbi, šta bi drugo bili

Veselin Đuretić, istoričar: "Ja, kao istoričar dobro znam ko je ko. I kad bismo mi Srbi upotrebljavali istorijske činjenice u našu korist, izvršili njihovo funkcionalizovanje onako kao što rade Hrvati uz pomoć Vatikana, mi bismo danas polagali pravo, možda na 80 odsto Hrvatske. Jer, mi istoričari vrlo dobro znamo da su tamo manje-više pounijaćeni i pokatoličeni Srbi.” (Duga, 30 mart 1991)

Samo naoružan Srbin može da bude dostojan predstavnik golorukog srpskog naroda

Miodrag Jovičić, akademik: "Srpski nacionalni savet morao bi danas da naoruža srpstvo za borbe koje mu predstoje na putu ujedinjavanja čitavog srpskog naroda." (Politika, 6. april 1991)

Velikom Srbijom do mira u Evropi

Milić od Mačve, slikar: "Samo celovitost srpskog naroda, ujedinjenog u jednoj svojoj državi, može dovesti do mira u Evropi. Inače će doći Japanci, barem po Nostradamusovim predviđanjima". (Politika, 3. jun 1991)

Jugosloven, unutrašnji neprijatelj srpske duše

Vasilije Krestić, akademik: "U svakom Srbinu se još krije mali Jugosloven i samo čeka da iz tog malog Srbina iskoči. To je onaj problem koji nas sprečava da se objedinimo i koji nas još tera u sukobe, često i besmislene". (NIN, 12. jul 1991)

Ko nije s nama, taj je potpisao sebi smrtnu presudu

Ljubomir Tadić: "U Srbiji, hvala Bogu, nismo složni, iako sloga treba da postoji u trenucima odbrane gole egzistencije naroda, a ko nije uz svoj narod, onda je ništa drugo nego izdajnik." (Duga, 5-29. jul 1991)

Velikosrpski predeo slikan očajem

Milorad Pavić, pisac i akademik: "Neke predele na kojima su Srbi živeli vekovima pre no što je 1918, stvorena Jugoslavija, Tito (i sam Hrvat) 1943. godine u vreme građanskog rata u Jugoslaviji pripojio je Hrvatskoj. Ako Evropa hoće danas, u trenutku raspada Jugoslavije da izbegne novi građanski rat u ovoj zemlji, treba da se ovi srpski krajevi vrate Srbiji". (Politika, 7. avgust 1991. – preneto iz Die Zeit, 26. jul 1991)

Gimnastičke vežbe za veću pokretljivost granica

Pavle Ivić, lingvista i akademik: "Još mnogo važnija od istorijske pokretljivosti granica je činjenica da je područje SAO Krajine u Lici, Kordunu i Baniji dospelo pod vlast Zagreba tek 1981. godine (...) . Tako se pokazuje da nema podela u SAO Krajini koji je bio podložan Zagrebu duže pre Tita nego za vreme Tita. (...) sigurno je da ćemo izgubiti mir, ako pristanemo da uđemo u klopku koja se zove ’savez suverenih država’".(Politika, 24. avgust 1991)

Konfederacija kao nadrealistički izum

Kosta Mihajlović, akademik: "Konfederacija je nešto najgore što se Jugoslaviji može dogoditi. Dosta je bilo kojekakvih društvenih uređenja koja nigde ne postoje". (Politika, 24. avgust 1991)

Strašne ljubavne priče

Milorad Pavić: “Slovenci, Hrvati, Makedonci i Albanci naviknuti su da im je u Brozovoj Jugoslaviji i van nje bilo sve dozvoljeno. (…) Gospodin Milošević je pre svega morao da prevlada taj problem nesposobnih kadrova oko sebe (…). Gospodin Milošević je prvi i poslednji političar koji je usred antisrpski nastrojene komunističke Jugoslavije učinio nešto dobro i veliko za Srbiju. Svi znamo pod kako teškim uslovima, koliko i kako u veoma kratkom vremenu…"(Politika, 13. septembar 1991)

Granatom po američkoj babi, šrapnelom po britanskom pederu

Dr Radovan Samardžić, istoričar, profesor, akademik: "Situacija za Dubrovnik nije opasna. To je prostituisani grad hotelijera, gde dolaze američke babe, britanski pederi, glupi Francuzi i nemačke daktilografkinje. Jugoistična Evropa je ionako napola kolonija nemačkih daktilografkinja... Nama saveznici ne trebaju, jer su SAD korumpirane, Englezi su glupi, Francuzi desničari, a Rusi siromašni. (Poljski list Spotkani, 25. novembar 1991.)

Kontinuitet propasti i rasula

Kroz ovaj mali brevijar citata naših intelektualnih veličina vidi se kao na dlanu uloga srpskih intelektualaca u nacionalističkoj kontrarevoluciji i razbijanju Jugoslavije. A sličnih citata bi se moglo naći još na hiljade, jer su tih prelomnih godina naši pametari bili vredni kao mravi. Ili, tačnije, kao skakavci, pošto su njihove reči i ideje, kad su ih horde ubica primenile u praksi, prouzrokovale pustošenje, užas i smrt.

Prošle su decenije otkad se u glavama akademika i ostalih umnika „dogodio narod“, izvođači radova koji su nastali iz njihovih zamisli počinili su najstravičnije zločine, uključujući i genocid, ali to nacionalne intelektualce nimalo nije pokolebalo u njihovoj odanosti krvoločnoj ideologiji. U međuvremenu su dobili i silne naslednike, propast i rasulo imaju i svoj podmladak, sveža krv se toči u mešine stare, nove generacije se napajaju na istom zatrovanom izvoru i šire svuda oko sebe omrazu, pretnje, šovinizam i nestabilnost.

Zato je važno vratiti se na početak nacionalističke mobilizacije, na sve ono što su velikosrpski intelektualci govorili i pisali u vreme kad su ratovi pripremani. Sva nastojanja današnjih nastavljača ideologije zla i smrti da zabašure odgovornost srpske intelektualne elite za stvaranje ideološke podloge za razaranje zemlje i ratove – uzaludna je, bar dok postoje arhive i biblioteke. Nije ni čudo što se silni zagovornici tradicionalizma i poklonici kulta prošlosti iz petnih žila trude da gurnu pod tepih nedavnu istoriju.

Samo letimičan pogled na reči naših umnih akademika dovoljan je da postane očigledno kako put koji su oni trasirali vodi u provaliju. Što znači da i put njihovih današnjih istomišljenika koji sanjaju o otimanju teritorija od Crne Gore i BiH, o stvaranju nekakvog „srpskog sveta“, o proširenju granica Srbije – vodi u istom pravcu. Još je manje čudno što nacionalistički ideolozi zapravo žele da njihov voljeni narod bude neobrazovan, zaostao, siromašan, zatucan i da živi u neslobodi, pod čizmom svojih patriota. Naši naci-pametari nemaju većeg neprijatelja od čitanja, znanja, mišljenja i slobodoumlja. A zemlja u kojoj su za intelektualnu elitu proglašeni autori gorenavedenih skudoumnih budalaština, notornih gluposti i vrištećih galimatijasa – sama je sebe osudila na propast.