Živio Univerzitet!

Autor: Aleksej Kišjuhas

Prorežimski mediji pozivaju na hapšenje rektora Univerziteta u Beogradu, dekanica niškog Filozofskog fakulteta je napadnuta i ranjena nožem, a dekanica beogradskog Ekonomskog fakulteta privedena i saslušana u policiji. Profesori se targetiraju po televizijama i propagandnim filmovima, kada im ne buše gume na automobilima. Studenti koji blokiraju svoje fakultete, kao legitimni čin građanske neposlušnosti, dehumanizuju se kao „ustaše“, „izdajnici i strani plaćenici“, „rušioci ustavnog poretka“ i (odnedavno) „teroristi“. I sve to kada ih ne trpaju u zatvore sa stenicama, kada ih ne gaze na raskrsnicama i ne razbijaju im vilice bejzbol palicama. Profesorima univerziteta su samovoljno i nezakonito ukinute plate, odnosno životna primanja. Naučno-istraživački rad na Univerzitetu srozan je na pet sati nedeljno. Na fakultete se šalju vanredne inspekcije kao kaznene ekspedicije, a Ministarstvo prosvete je podnelo 37 prekršajnih prijava protiv fakulteta sa zaprećenim kaznama od 200.000 do dva miliona dinara. Što može da znači i blokadu računa, smenu dekana i ključ u bravu državnih fakulteta. Šešelj i šešeljoidi piške firnajz.

A da li smo se zapitali sledeće. Šta je uopšte taj – Univerzitet? Zašto ima posebno mesto, pa i izvesni prestiž u umovima i srcima građana? Zašto roditelji insistiraju da im dete „upiše fakultet“ i zašto su po komšiluku toliko ponosni kada ga završi? Ili, zašto te iste komšije na pločice na ulaznim vratima neretko stavljaju i ono „dipl. inž.“ i dipl. slično? Zbog čega se mnogi pripadnici vladajuće političke klase toliko upinju da kupe fakultetsku diplomu ili prepišu doktorat? Šta će im to, kada već imaju i novac i moć? I zašto je Vojislav Šešelj 1998. godine prvo namerio da upodobi i slomi kičmu Univerzitetu? Kako je to Univerzitet jedina institucija sa izuzetnom autonomijom ili slobodom (Univerzitet potpuno autonomno određuje svoje studijske programe i autonomno zapošljava svoje profesore)? Otkud zakonska „nepovredivost akademskog prostora“, što znači da na fakultete, bez poziva dekana, ne sme da ulazi policija? Najzad, zašto su baš studenti uspešno probudili poslovično usnule građane naše Republike? U čemu je ta nadnaravna i gotovo magična privlačnost Univerziteta? Pogledajmo malo u istoriju dugog trajanja ovog fenomena.

Ubiti nauku

Prosto rečeno, Univerzitet je institucija koja je posvećena visokom obrazovanju i naučno-istraživačkom radu. Istini za volju, ponekad i troma, staromodna i posve srednjovekovna. A za one sa izlivom kompjutera u mozak, i krajnje nepotrebna da bi se zaradile pare i „radilo na sebi“ putem famoznih podkasta kao ubrzanih kurseva ili večernjih škola 2.0. Međutim, Univerzitet je i mnogo više od vrhunske institucije znanja, nauke i obrazovanja – kao da to već nije dovoljno. Prema filozofu Karlu Jaspersu (1959), „Univerzitet je „kolektivno ostvarenje ljudske osnovne namere da zna“. A prema sociologu Vilijamu Dubojsu (1903): „Funkcija univerziteta nije samo u tome da uči kako da se zaradi za život ili da obrazuje nastavnike za rad u državnim školama, ili da bude centar pristojnog društva; ona, iznad svega, podrazumeva da univerziteti budu organ finog prilagođavanja između realnog života i sve većeg znanja o tom životu, i što je prilagođavanje koje čini tajnu civilizacije“.

Jedan od najznačajnijih događaja u istoriji civilizacije i ljudskih bića bilo je osnivanje ili „otkriće“ Univerziteta. Poput točka, vatre, penicilina ili interneta. Bilo je to u srednjem veku, 1088. godine u Bolonji ili tačno 300 godina pre Kosovske bitke.

Usledili su univerziteti u Parizu (1150) i Oksfordu (1192) i mnogi drugi, a koji predstavljaju direktne preteče modernih univerziteta, pa i onih u Beogradu (1808), Novom Sadu (1960), Nišu (1965), Kragujevcu (1976) i Novom Pazaru (2006). Univerziteti nisu „potomci“ Platonove Akademije i sličnih antičkih filozofskih škola, već su nastali iz škola u srednjovekovnim manastirima i katedralama u 12. veku, sa dugim trajanjem od oko 900 godina. Nakon Rimokatoličke crkve, Univerzitet je druga najstarija institucija sa neprekinutim trajanjem u Evropi. A koja to institucija ili famozna taraba u Srbiji može da se pohvali tolikom tradicijom?

Od 6. do 12. veka, u Evropi su verske škole bile jedine institucije posvećene učenju, a sveštenstvo gotovo jedina klasa koja je imala želju za makar rudimentiranim učenjem. A zatim se pojavljuje masa mladih ljudi koji putuju po Evropi sa željom da – „studiraju“ ili „uče škole“. Univerziteti su od samog početka bili međunarodne institucije u bliskom međusobnom kontaktu, a njihovi profesori i studenti su neretko „tumarali“ od univerziteta do univerziteta. Zbog eksplozije broja univerziteta u 13. veku, ovaj period se naziva „Stoleće univerziteta“ i najmanje 31 univerzitet je funkcionisao i radio u Evropi do 1378. godine.

Jer, grad koji je osnovao univerzitet istovremeno je od pape dobio – i zaštitu i autonomiju da samostalno izdaje visoke diplome i zvanja (licentia ubique docendi). Ironično za današnje okvire, rimski papa je bio taj koji je štitio univerzitet i studente od samovolje vladara ili kraljeva. I zato univerziteti i studenti imaju i uživaju poseban status već 900 godina, koliko god ih 2025. gušili u našoj Republici.

I sad, iako su manastiri i katedrale možda bili „klica“ iz koje univerziteti nastaju, oni su ipak bili nešto sasvim novo, originalno i drugačije. U pitanju je bila krajnje specifična vrsta obrazovnih ustanova sa karakteristično autonomnom formom organizovanja. Istoričari obrazovanja danas dovode u pitanje popularnu zamisao da su univerziteti pokrenuti zbog uticaja Rimokatoličke crkve i manastirskih škola. Uostalom, latinska reč „universitas“ označava „celinu“ ili „totalitet“, ali se zapravo odnosila na sve vrste zajednica, udruženja ili korporacija, tj. organizacija ili saveza ljudi iste struke i zajedničkih interesa.

Prvobitni naziv za „Univerzitet“ bio je „Studium generale“, jer su postojali i „universitas“ (zajednice) i trgovaca i zanatlija.

Tragedije i društva

Dakle, univerziteti ili „Opšte studije“ mahom narastaju iz autonomnih organizacija, više nalik na gilde ili esnafska udruženja naučnika i studenata, koji se udružuju sa namerom učenja i istraživanja. I upravo tako je i dan-danas.

A na univerzitetu je oduvek bilo i napeto. Tipičan student u Parizu, Bolonji ili Oksfordu bio je iz bogate porodice i duhovno nezavisan. Prvi „universitas“ ili gilda studenata prava u Bolonji bila je izuzetno moćna i diktirala je profesorima svoje uslove.

Jer, ukoliko bi bogati studenti bili nezadovoljni mogli bi da odu iz grada i sa sobom povuku svoj novac. O atmosferi na početku razvoja univerziteta svedoči i regulativa Univerziteta u Parizu koja je studentima zabranjivala da bacaju kamenje na profesore tokom predavanja. Česte su bile i svađe, mahanja bodežima, tuče i neredi sa smrtnim ishodom. Naravno, i blokade.

Studenti su se organizovali po grupama na osnovu nacionalnosti, a međusobni odnosi nisu uvek bili bez nesuglasica.

Dakle, od svog osnivanja, univerziteti su bili esnafska udruženja studenata, i studenata i profesora. I negovali su jedan univerzalistički, internacionalni i kosmopolitski svetonazor. Još je srednjovekovni univerzitet činila specifična organizaciona forma koja otelovljuje javno priznanje autonomije jednom udruženom telu specijalizovanih intelektualaca koji obavljaju važnu društvenu funkciju (sveštenici, filozofi, advokati i lekari). Društvena uloga univerziteta bila je i ostala u naučnom istraživanju ili otkrivanju tajni kosmosa, odnosno poučavanju ljudi za mnogo racionalnije forme autoriteta u crkvi, državi i čitavom društvu. Univerzitet još uvek predstavlja onu najbolju „tehnologiju“ za rast i razvoj ljudskog znanja i kritičkog mišljenja, kao i najbolji „mehanizam“ za obrazovanje ljudi u društvu. Pravu, a ne veštačku inteligenciju. I na takvu instituciju udarate. Ostavite univerzitet na miru, ako boga znate. Vivat Academia, vivant professores! Živeo Univerzitet!