Najnovija ljevica

Piše: Aleksej Kišjuhas 


U društvenoj teoriji, studenti se prepoznaju kao društvena snaga tek šezdesetih godina 20. veka. Bilo je to u okvirima Nove levice i teoretičara kontrakulturnih pokreta. Naime, Nova levica beše intelektualni pokret koji je inspirisao na akciju nebrojene mlade ljude, i naveo ih na misao da mogu promeniti sami sebe i društvo u kojem žive. Rođen je iz revolta prema modernom univerzitetu i društvu, a doprineo je mobilisanju građana za pitanja kao što su građanska prava, siromaštvo, rat (u Vijetnamu), ženska prava. Individualne slobode i kulturna autentičnost postali su ciljevi političke akcije i inspirisali su ljude na pobunu protiv nepravde i nejednakosti, kao i na odbacivanje postojećeg sistema odnosa moći.

Ukoliko to deluje nemoguće ili utopijski – utopijski su delovale i američka Deklaracija o nezavisnosti (1776) i francuska Deklaracija o pravima čoveka i građanina (1789). Pa radikalnu, revolucionarnu i „utopijsku“ ideju o tome da su „Svi ljudi rođeni jednaki“ danas uzimamo zdravo za gotovo. Novi počeci nisu teški u politici – oni su nemogući. Možemo se otresti nekih delova prošlosti, ali ne svih. Upravo zato je jedan od slogana studentske pobune 1968. i glasio „Budimo realni – zahtevajmo nemoguće“.

Dakle, Nova levica se pojavljuje pedesetih i šezdesetih u Zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Državama kao reakcija na neuspeh tradicionalnih marksističkih partija (Stara levica) i konzervativnog status quo u posleratnim društvima. Bio je to i raznoliki politički i intelektualni pokret koji je odbacivao i kapitalizam Zapada i komunizam Sovjetskog Saveza. Dok se Stara levica još uvek fokusirala na industrijski rad, klasnu borbu i državnu kontrolu nad privredom, Nova levica je proširila svoja interesovanja i na građanska prava, feminizam, antikolonijalizam, antiratno delovanje, lične slobode i kritiku kulture konzumerizma. I, umesto na radnika u plavom kombinezonu, fokusirala se na – studente i mlade uopšte. Nova levica i studentski pokret su neodvojivi – Nova levica kao kritička teorijska paradigma ne bi postojala bez studentskih pokreta, a i studenti su bili pod zamašnim uticajem ovih ideja.

Lideri Nove levice mahom su bili univerzitetski profesori i/ili aktivisti: Herbert Markuze (SAD), Rejmond Vilijams (Velika Britanija), Žan-Pol Sartr i Danijel Kon-Bendit (Francuska), Jirgen Habermas i Rudi Dučke (Nemačka) itd, iako je u pitanju bila neformalna mreža, a ne čvrsta organizacija intelektualaca. Ipak, oni i drugi postali su svojevrsni „gurui“ studentskog pokreta ili „neocrvene revolucije“.

Na primer, Markuzeova knjiga „Čovek jedne dimenzije“ (1964) oštro je kritikovala razvijena industrijska društva i ponašanje tzv. „pristojnog čoveka“, inspirišući mnoge studente. Vođa Pokreta za slobodu govora na Berkliju, Mario Savio, bio je čuven po svom govoru u kojem poziva na otpor prema „mašineriji“ institucionalne moći. Mnogi drugi mislioci i aktivisti pozivali su na radničko i studentsko samoupravljanje, odnosno direktnu demokratiju. Dučke poziva na „dugi marš kroz institucije“ u smislu transformacije društva „iznutra“ a ne putem direktne revolucije. Zvuči li sve to poznato?

Studenti su bili i (p)ostali motor pokreta Nove levice. Za razliku od radničke klase, koja je prečesto vezana ekonomskom neizvesnošću ili sindikalnom disciplinom, studenti imaju relativnu slobodu, pristup idejama, i okupljaju se po univerzitetima u velikom broju. Upravo zato, kampusi (a ne fabrike) su prirodno mesto za političko eksperimentisanje. Spomenuti Pokret za slobodu govora na Univerzitetu Berkli (1964) bio je okidač američke Nove levice, dok su studenti u Parizu bili ključni akteri generalnog štrajka koji je 1968. gotovo pokrenuo političku revoluciju u Francuskoj. Organizacije poput „Studenti za demokratsko društvo“ (1962) su iznele zahteve koji nisu usko politički, već traže demokratskije, participativnije i humanije društvo.

Odnos između studenata i mislilaca Nove levice bio je vođen sledećim zajedničkim idealima: antiautoritarizam (odbacivanje i zapadnog tehnokratskog kapitalizma i sovjetskog komunizma), lične slobode (teme poput otuđenja, seksualnih sloboda i slobodnog kulturnog izražavanja), međunarodna solidarnost (antikolonijalizam), te feminizam i ekologizam.

Da li nas i ovo podseća na najnoviji studentski pokret u Srbiji? Studenti su Novoj levici dali energiju, vidljivost i radikalizam, iako je preterani fokus na „životne stilove“ i identitetske politike doveo do kritika da je Nova levica napustila klasnu politiku. Ipak, uticaj studentskog angažmana u okvirima Nove levice bio je ogroman, transformisao je univerzitetski život, i ostavio nasleđe koje se vidi i danas – pa i u studentskoj pobuni u našoj Republici.

I zato, da li je studentski pokret u Srbiji „najnovija levica“? Antipartijska, antisistemska, sa elementima patriotizma (ako ne i nacionalizma), ali i levičarskim pozivima na jednakost, solidarnost, zborove građana i – ljubav? Hipici 21. stoleća? Avangarda postradničke klase? Danas o njima pohvalno pišu levi intelektualci poput Slavoja Žižeka, Janisa Varufakisa i Srećka Horvata. Dok su fašisti oduvek mrzeli univerzitet (kao što i univerzitet tipično mrzi fašiste). A naši blokirani fakulteti već izgledaju sjajno kao skvotovi u berlinskom Krojcbergu. Prednost studenata u tome je što neretko imaju dosta znanja i što mogu da ne budu „ponavljači istorije“. Studenti na univerzitetu uče da pre bilo kakvog seminarskog rada, prvo moraju obaviti pregled literature.

Ovako grade svoje ideje na iskustvu prethodnih generacija, počevši od najviših tačaka ljudskog znanja i „stojeći na leđima divova“. S druge strane, mnogi studenti smatraju da istorija počinje i završava se sa njima, zahtevajući promene odmah i sada, umesto da strpljivo grade čvrstu organizaciju. Kontroverzni stavovi „Ne rušimo vlast, već menjamo sistem“ i „Svi su oni isti“ kao da je prepisan iz udžbenika iz Pariza ili Berklija 1968. I koristi režimu. Stari marksisti su šezdesetih zato kritikovali studente i njihovu nameru da od univerziteta naprave svoju tvrđavu ili „crvenu bazu“ kao – „Geto od zlata u svetu od govana“.

Studenti kao „najnovija levica“ u Srbiji najzad (prekasno?) ulaze u politiku zahtevajući prevremene izbore. U tom poslu moraju da se povežu i sa političkim partijama na osnovu čvrsto dogovorenih principa. Jer, iako su proteste 1996/97. godine odvojeno vodili studenti i opozicija (koalicija Zajedno), između njih je postojala kvalitetna sinergija. A možda i ne moraju da se povežu sa njima, ko zna? Uostalom, pogledajmo u „vođe“ studentskih protesta od Dragana Đilasa do dvojice Čedomira (Jovanovića i Antića) danas? Studentska politika je isuviše često bila samo predstava ili predigra budućih „mladih lidera“ koji uvežbavaju umeća licemerja, poziranja i karijerizma uz prenaglašeni osećaj sopstvene bitnosti.

Ipak, postoji bojazan da protesti postanu razvodnjeni i dezorijentisani, i da zato studente sada vlast juri po ulicama, a ne obrnuto. Režim je krenuo u obračun i jedina šansa mu je podela frontova na studente, profesore, aktiviste, opoziciju, građane i civilni sektor. Uz šetnje i blokade raskrsnica, možda je vreme da se dodatno izađe iz bezbednih tvrđava kao što je univerzitet, upravo zbog istorijskih lekcija i gašenja Nove levice šezdesetih. Izlazak na izbore je zato korak u dobrom pravcu. A valja i razmotriti ko će dunuti u pištaljku i povikati „Juriš!“, a ne samo „Pumpaj“.

Ne postoje prečice kada je reč o promeni društva. Svaki pokušaj da se zaobiđe neophodan zadatak pridobijanja širokih masa za svoje ideje i ideale neizbežno vodi ili u oportunizam ili u ultralevičarsko sektašenje. Ni Rim niti režim nisu izgrađeni za jedan dan. Pokušaji da se masovne promene stvore veštački, u udobnom prostoru fakulteta, ili na ličnom (a ne društvenom) planu vode u ćorsokak. Za sada, izgleda da su studenti ovoga svesni i uspevaju da izbegnu zamke u koje je pred Sistemom upadala Nova levica. Naša Najnovija levica je još uvek atraktivna i beskrajno kul, samo neka tako i ostane. I ne skrene udesno.