Čemu nacionalizam?

Piše: Aleksej Kišjuhas

Otkud nacionalizam na Vidovdan? Zašto je voda mokra? Tačnije, otkud nacionalizam na golemom studentsko-građanskom protestu na Vidovdan 2025? Pa smo, umesto urbanog kosmopolitizma, prisustvovali nacionalističkim govorancijama Mila Lompara i sličnih šajkajdžija? O vaskolikoj izdaji, kletvi, zavetu, srpskom svetu, kao i naprasnoj transformaciji „Vučića pedera“ u „Acu Šiptara“? Uz zastave Srbije kao jedine dozvoljene (uz onu Ferarijevu, srećom)?
 
Da li to studenti podgrevaju jednu te istu seljačko-nacionalističku narativčinu i kulturnu hegemoniju? Ili je u pitanju taktika, u kojoj se nacionalni simboli „kradu natrag“ od vlasti? A da li je zaista važno? Čemu to, i što je mnoge građane i prijatelje ovog sociologa i kolumniste ostavilo u svojevrsnom zbunju? Zašto je nacionalizam tako moćan, pa i među studentima? Nisu li oni kosmopolitski izvan i iznad toga? Zašto uporno odbijaju zastave, odnosno simbole koji su – internacionalni, poput one Evropske unije (dok sa srpskim, ruskim, te nemapredajnim i isusolikim nemaju naročiti problem)? Kako to protumačiti? Čemu nacionalizam, dođavola?

Uticajni mislioci se oduvek čudno odnose prema nacionalizmu. O tome izvrsno svedoči irski akademik, te sociolog rata, etniciteta i nacionalizma Siniša Malešević sa Univerziteta u Dablinu („Ukorenjeni nacionalizmi: sociološka analiza“, 2019). Naime, za intelektualce, sa izuzetkom ekstremnih desničara, nacionalizam je oduvek bio nešto gadljivo, nepristojno, retrogradno i (istorija nam je svedok) opasno. Ili bar privremeno i prolazno. Klasični liberali poput Džona Loka do Hajeka i Popera, nacionalizam ignorišu i otpisuju ga kao priprosti tribalizam. Socijalisti i komunisti od Karla Marksa i Roze Luksemburg do neomarksista posmatraju nacionalizam kao neugodnu nuspojavu klasnog sukoba. Marks i Engels u „Manifestu“ kritikuju „nacionalnu jednostranost i uskogrudost“, tvrdeći da „radnici nemaju otadžbine“. Slično tome, za Rozu Luksemburg, „nacija ne postoji“ i „postoje jedino klase sa suprotstavljenim pravima i interesima“.

Politikolozi i najveći savremeni teoretičari političkih ideologija (Majkl Friden, Endru Hejvud i drugi) takođe tvrde da je nacionalizam „tanka ideologija“ koja nema sveobuhvatan skup načela i ideja, odnosno da nije stvarna ideologija jerbo joj nedostaje razrađen skup ideja i vrednosti. Pa i najveći teoretičari nacionalizma, npr. Ernest Gelner ili Benedikt Anderson, nacionalizam vide kao „lažnu svest“ koja je „filozofski siromašna“ i nedosledna. U čemu je onda fora? Činjenica je da se nacionalizam kao politička ideologija vešto ušunjao i, poput parazita ili virusa, zalepio za većinu klasičnih, velikih i „debelih“ ideologija – liberalizma, socijalizma, konzervativizma. Jer, eno nacionalizma i kod levičara Lumumbe, Kastra i Šin Fejna; kod Tagore i kod Gandija; i kod Sadama i kod oba Buša; i kod Regana i (neko bi rekao) Springstina. I Putina i Dugina i Stiva Benona. Pa i kod Vučića i kod Đinđića, zar ne? Ko zna, ova „tanka“, „plitka“ ili „mršava“ ideologija – možda je „najdeblja“ od svih?

 Zatim, veli Malešević, nacionalizam se shvata kao svetonazor čiji je vrhunac odavno prošao i čiji je pad neumitan. U pitanju je nešto što pripada 19. veku, a ne savremenom dobu sa svojim internetima i veštačkim inteligencijama. Ovo je ponajbolje izrazio Albert Ajnštajn u čuvenoj dosetki: „Nacionalizam je dečja bolest. To su ospice čovečanstva“. Hoće li ih onda „naša deca“ – studenti – već jednom preležati? Pa, ovaj sociolog i kolumnista je svoje (stvarne) boginje preležao tek u 41. godini života, završivši na Klinici za infektivne bolesti. Slično tome, već 200 godina čekamo da čovečanstvo preleži svoju dečju bolest i – nikako. I vakcina je na dalekom štapu. Nacionalizam je kao Đekna – još nije umro, a ka’će ne znamo.

Kada se nacionalizam pojavio, smatran je za neobičnu nuspojavu Francuske revolucije, i koja će da iščezne čim kosmopolitski ideali prosvetiteljstva prodru u sve sfere društva. Pa ništa od toga. Sredinom 19. veka imamo „Proleće nacija“ i uspon nacionalističkih pokreta u Evropi. I to je interpretirano kao prolazna pojava propadanja evropskih carstava. Kad ono. Izbio je Prvi svetski rat i ljudi se pohvataše za gušu u ime države-nacije. Pa i Drugi svetski rat, gde zaboravljamo da su nacisti pre svega bili ekstremni nacionalisti. Nakon toga imamo proces dekolonizacije koji pokreće još jedan talas nacionalističkih pokreta širom sveta. Intelektualci su i ovo tumačili kao prolaznu refleksiju dezintegracije kolonijalnog sistema. A međutim.

I na Zapadu od 1960-ih su u usponu nacionalističke partije i pokreti u Severnoj Irskoj, Kataloniji, Škotskoj, Baskiji, Flandriji. I ovi nacionalizmi o(t)pisuju se kao prolazne pojave potlačene periferije („regioni“) u odnosu na centar. A onda? Slom državnog socijalizma (1989-1991) doveo je do novog talasa nacionalističkih pokreta u Istočnoj Evropi, na prostoru Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Česi i Slovaci se nacionalno razdružuju, a Nemci se nacionalno ujedinjuju. Znamo šta je, nažalost, bilo ovde. A 21. vek? Imamo sve, goli nacionalistički pokret do nagog nacionalističkog pokreta. Arapsko proleće, referendum o Bregzitu, uspon ekstremne desnice, izbor Donalda Trampa koji 2018. godine urla „Ja sam nacionalista“. Nacionalni front Francuske, Alternativa za Nemačku, Slobodarska stranka Austrije, Danska narodna stranka, Narodna stranka Indije, Pravo i pravda u Poljskoj? Da li su i to ispadi? Izuzeci? Anomalije? I tako sve do Vidovdana u Srbiji 2025? Ili je možda u pitanju politički i društveni – mejnstrim?

Kažu da „izuzeci“ potvrđuju pravilo. A ukoliko nacionalizam stalno „izbija“ već dva stoleća, onda nema smisla opisivati ga kao izuzetak ili istorijsku anomaliju. Svaka čast Ajnštajnu, ali: „Važno je uočiti da nacionalizam nije nikakva dječja bolest čiji lijek može biti odrastanje. Nacionalistički pokreti nisu nikakva marginalna nezgoda koja s vremena na vrijeme prekida prirodan tok ljudskog razvoja. Ključno je razumjeti da je nacionalizam dominantan oblik modernog subjektiviteta, a ne povijesna abnormalnost ili privremena iritacija“, sa izvesnom setom, kontraintuitivno, ali i ukorenjeno u činjenicama piše sociolog Siniša Malešević.

 I zato, nacionalizam studenata je tu da ostane. Međutim, on može da (p)ostane lomparovski toksičan, militaristički i etnocentričan; a može da bude građanski, moderni, i ono što se ponekad naziva „patriotizmom“. Hoće li studentski nacionalizam biti progresivan, umesto zatucan i zagledan u sopstveni pupak – i preko plota? Jer između nacije i demokratije, nacionalisti oduvek radije biraju naciju, te ono što im se podvaljuje pod istom. A onda piši propalo. Ima tu i „ubačenih elemenata“, ali ima i – elemenata. Nacionalizam je moćna, „debela“ , sveprisutna i kulturno hegemona ideologija koja motiviše na akciju, jer češka ganglije identiteta i (pseudo)srodstva, „braćo Srbi i sestre Srpkinje“. Nacionalizam kao metaideologija prodire u svakodnevne aktivnosti ljudi i kao takva oblikuje nazore i postupke pojedinaca u njihovom društvenom svetu.

Pravo pitanje zato nije otkud sada nacionalizam u studentskom pokretu – već pitanje kako to da ga ranije nije bilo više? Nacionalizam kao „ospice čovečanstva“ ne pripada prošlosti, naprotiv. Dok su u 19. veku tek malobrojne političke, kulturne i ekonomske elite razvile jak osećaj nacionalne pripadnosti, u 20. i 21. veku nacionalizam postaje masovna pojava koja utiče na misli i postupke milijardi ljudi. Dok borba protiv korupcije, i za demokratiju i vladavinu prava, neretko nisu tako seksi. „U modernosti, nema izlaza iz nacionalizma“. A mi, koji se sećamo ratova i ratnih zločina u ime države i naroda, možemo samo da dodamo – nažalost. I da se nadamo da će studentski pokret imati znanja, mudrosti i iskustva da Vidovdan 2025. ne bude farsična repriza Gazimestana Slobodana Miloševića iscrtana ljubavnim telegramima Radovanu Karadžiću. Kao i da će studentski pokret „državu i narod“ nacionalistički (a kako drugačije?) preoteti od onih koji su državu zarobili, a narod okupirali.