Šešelj 2.0.

Piše: Aleksej Kišjuhas

Šešelj je kao Đekna; još nije umro – a ka’će ne znamo. Sluga svakog režima, sedeća karikatura za selfi na Sajmu knjiga, bahata kreatura koja je potezala pištolj na studente, te vođa paravojnih formacija i osuđeni ratni zločinac.
 
Njegove kvarne, opasne, zločinačke i trovačke ideje posebno su žilave. Pa se od granica Velike Srbije (Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica) stiglo do granica Ćacilenda Malog (Trg Nikole Pašića-Dragoslava Jovanovića-Andrićev venac-Takovska) kao militarizovanog prostora ili nacionalističke igraonice za umno nedorasle. Ali zato stvorene po njegovom ukusu i uzusu. Je li ona poslovična šljiva posađena u Pionirskom parku? I sećamo li se slogana sa „Radikalskih talasa“ – „Da sve srpsko bude kao zemunsko“? Verzija 2.0. glasila bi: „Da sve srpsko bude kao ćacilendsko“. I sad, uz one velikosrpske i proruske, jedna od odurnih i žilavih ideja koje nikako da odapnu, bila je i ostala – „Šešeljev“ Zakon o univerzitetu iz 1998. godine.

Istini za volju ili ruku na pištolj, ovaj zloglasni zakon predložio je JUL sa kojim su Šešeljevi radikali tada bili na vlasti. Međutim, Šešelj se za ovaj Zakon zalepio kao smrt na babu. I praktično postao njegov glasnogovornik, te prepoznat po istom, zalepivši svoje ime na nj. Između ozloglašenog ostalog, odavno je bio poznat i po otvorenom i kompleksaškom neprijateljstvu prema studentima i akademskoj zajednici. I koja ga, sa dobrim razlozima, nikada nije prihvatila kao vrsnog naučnika i stručnjaka kako se samoreklamira, pa je 1998. samog sebe zaposlio kao redovnog profesora na Pravnom fakultetu u Beogradu. Copy Šešelj / Paste Vučić, samo u oblasti medija. Šešeljev najbolji učenik, Šešelj za 21. vek ili Šešelj 2.0, poznat je po jednako zloglasnom Zakonu o informisanju. Da li to želi da se zapljune i na univerzitet? A kako ono beše, Đuro? Ko ne zna istoriju, osuđen je da je ponavlja. Nikada u našim životima, čini se, nije bilo veće neizvesnosti u pogledu budućnosti – niti većeg neznanja o nedavnoj prošlosti. Ili kolektivnog zaborava i konstruisane amnezije o nepočinstvima političkih aktera na vlasti. Jer istorija ne počinje od 2012. godine, koliko god se režim trudio da baš tada počne.

I sad, isti oni akteri – socijalisti, radikali, julovci – koji pre 35 godina nisu mogli da podnesu autonomije Vojvodine i Kosova, i nezavisnost Hrvatske i Bosne, danas najavljuju obračun sa autonomijom univerziteta i nezavisnošću pravosuđa. Poput svojih „Studenata 2.0.“ (batinaša i kapuljaša bez indeksa), vlast očigledno priprema „Šešeljev zakon 2.0.“, kako je u izvrsnom autorskom tekstu za „Vreme“ pisala bivša rektorka Ivanka Popović. Pod krinkom neoliberalizacije visokog obrazovanja (tržište, konkurencija, vaučerizacija, privatni i inostrani fakulteti), odavno se priprema kraj javnog visokog obrazovanja kakvog poznajemo. I kakvo na svetu postoji već više od 900 godina. Univerziteti imaju da budu transformisani u – Akademije mladih lidera i sužnji režima, te javno-privatna preduzeća čije će direktore da postavlja vlast. A na tom smo užetu već visili.

Za one sa jeftinijim sećanjem, šta je tačno bio „Šešeljev“ Zakon o univerzitetu iz 1998? Svakako jedan od najnakaradnijih zakona režima Slobodana Miloševića, pošto je njime – doslovno i de jure ukinuta autonomija univerziteta. Već jednom smo izbrisali tradiciju staru čak devet stoleća. Dakle, ovaj Zakon je omogućio Vladi Republike Srbije da imenuje i razrešava rektore, dekane, i članove upravnih i nadzornih odbora univerziteta i fakulteta, bez obzira na volju nastavnog osoblja ili univerzitetskih tela. Ukinuta je i samostalnost univerziteta u donošenju internih akata, izbora rukovodstva i određivanja nastavnog programa. Ministar prosvete je ovako dobio ogromna ovlašćenja, a to je da postavlja i razrešava rektore i dekane bez konsultacija sa univerzitetima i fakultetima. Mogao je i da suspenduje profesore koje bi smatrao „nepodobnim“, kao i da direktno interveniše u nastavne i administrativne procese.

Autonomija univerziteta tada je interpretirana kao recidiv socijalističkog samoupravljanja. I zato, „Rektor ima prava i dužnosti direktora preduzeća“, pisalo je u Članu 109. ovog Zakona i „Rektora univerziteta imenuje i razrešava osnivač“ (član 110). Isto i dekane. Zvuči seksi i nekako neoliberalno? A Član 4. je glasio „Na univerzitetu i fakultetu nije dozvoljeno političko, stranačko i versko organizovanje i delovanje“, što stoji i u aktuelnom Zakonu. A ne znači ništa, osim što služi dodatnom ograničavanju slobode izražavanja i akademske debate. Koje su bile posledice ovog Zakona? Zbog političkog pritiska i gubitka autonomije, značajan broj akademskih radnika napustio je zemlju, što je negativno uticalo na kvalitet visokog obrazovanja.? Međunarodna saradnja univerziteta u Srbiji je gotovo potpuno prekinuta, što je dodatno pogoršalo stanje u visokom obrazovanju.

Kao da to nije bilo dosta, propisano je obavezno potpisivanje novih ugovora o radu za svakog profesora i asistenta na univerzitetu. Poput zloglasnog „Apela srpskom narodu“, ovaj potpis je praktično značio prihvatanje novog Zakona i služio je za zgodnu eliminaciju nepodobnih kadrova. Zbog odbijanja da ovo potpišu, procenjuje se da je preko 200 profesora i asistenata izgubilo posao. Dekan Oliver Antić, jedan od potonjih osnivača SNS-a, tada je sa Pravnog fakulteta otpustio Vesnu Rakić Vodinelić, Dragora Hibera i druge, a slično je bilo i sa nepodobnima na Elektrotehničkom (Srbijanka Turajlić), Arhitektonskom i drugim fakultetima. Na mnoge fakultete je komotno ušla policija, a proizveli su i masovni studentski bunt, otpor i „Otpor“.

Neoliberalizacija, privatizacija ili nekakva vaučerizacija javnih („državnih“) univerziteta nije naša izmišljotina. Ali uzori aktuelne vlasti nisu Adam Smit i Milton Fridman, već Vladimir Putin i Viktor Orban. Oni su svoje univerzitete odavno podjarmili, pogasili ili ugušili, pa šta nama fali u srpskom svetu? Kakve autonomije, kakvi bakrači. Uostalom, naš univerzitet i danas ima tek – autonomijicu. Još 2017. je po hitnom postupku usvojen aktuelni Zakon o visokom obrazovanju. Prema ovom Zakonu, u Savetima fakulteta i univerziteta (koji imenuju dekane i rektore) članovi koji su predstavnici institucije imaju tanku većinu (51 odsto), a ostatak čine predstavnici osnivača (partijske države) i studenata (partijski studentski parlament). To, praktično, znači da je potreban samo jedan glas/čovek sa fakulteta za – partijski postavljenog dekana ili rektora.

 Ovih nedelja, na rafalnom udaru prorežimskih medija, i samog Šešelja 2.0, su univerzitet i univerzitetski profesori. Već su im ukinute plate, proglašeni su „neprijateljima države“ (Šešelj 1.0: „izdajnicima i stranim plaćenicima“), na sve fakultete se šalju vanredne inspekcije, a predsednikovi trbuhozborci otvoreno govore o gašenju univerziteta i pravljenja novog (bržeg, jačeg, boljeg) za izložbu ili Ekspo. Formirana je i radna grupa za „procenu performansi“ univerziteta i spravljanje novog Zakona o visokom obrazovanju. U (n)ovoj radnoj grupi za osvetu, rektor Đokić je usamljeni glas (1 protivu 19), a rektori iz Niša i Kragujevca nisu ni pozvani. Šta nas čeka ostaje da se vidi, ali ne miriše na dobro. To jest, vonja na – Šešelja.

„Šešeljev“ Zakon bio je deo šireg pokušaja gušenja akademske slobode, u vreme kada su univerziteti postali važni centri slobodnog mišljenja i opozicionog delovanja, naročito kroz studentske proteste iz 1996-1997. Zvuči poznato? Da li će i novi Zakon predstavljati reakciju na studentske proteste iz 2024-2025? Odmazdu i kaznenu ekspediciju? Prisetimo se 1998: „NATO plaćenike“ zamenila je „obojena revolucija“, ali – šio mi ga Đuro – sve je to varijacija na temu. Etničko čišćenje zamenila je čistka nepodobnih profesora i asistenata. A ne zaboravimo ni sledeće: autonomni univerzitet nije „država u državi“, niti ruši državu, već režim(e). Univerzitet jeste država, ustavna kategorija, pa i stariji i dugovečniji od nezavisne Republike Srbije, odnosno srpske države. Bez slobodnog univerziteta nema srpske države, a ne obrnuto.