Evropski put Srbije i druge laži

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

„Čovek je biće koje se na sve navikava i mislim da je to njegova najbolja definicija”, napisao je Dostojevski na početku “Zapisa iz mrtvog doma”. Navikne se pisac na na okove, na dopola obrijanu glavu, na postelju načinjenu od tri daske, na nisku, zagušljivu tamnicu tmolo osvetljenu lojanicama, na život u ćeliji s teškim zagušljivim zadahom, u tišmi sa još tridesetak robijaša. Navikne se čovek na zlo, ali se navikne i na dobro.

Toliko nam dobro ide veština navikavanja da nam celokupna stvarnost deluje prirodno, a mnogo šta u njoj sasvim normalno i redovno, kao da baš tako treba da bude, kao da ne bi moglo drugačije. Čak i kad su okolnosti u kojima čovek živi utemeljene na laži, falsifikatu, nesporazumu, čak i kad je sve vapijuće apsurdno i nelogično – čoveku vremenom sve to postane normalno.

Lažni evropski put

Evo, na primer, u Srbiji se realnost zasniva na pretpostavci da se naša država nalazi na putu evropskih integracija. Otuda sve investicije, donacije, status države koji joj donosi silne koristi, ekonomske i druge, otuda i porast zaposlenosti, rast plata u nekim privrednim granama, u realnom sektoru, korporacije dolaze, zapošljavaju ljude, daju pristojne plate. Dalje, zahvaljujući pretpostavci evropskog puta postoji mogućnost putovanja bez viza, školovanja i rada u inostranstvu, na ozloglašenom zapadu, što koriste desetine hiljada građana svake godine. Uglavnom, čitav jedan život se zasniva na aksiomu da se Srbija nalazi na putu evropskih integracija i da će jednog dana postati članica Evropske unije.

Međutim, taj aksiom je zapravo lažan, jer se naprednjački režim trudi da Srbiju što više udalji od demokratskog sveta. U suštini, Aleksandar Vučić evropskim novcem stvara rusku guberniju na Balkanu, autokratsku zemlju gde nema vladavine prava i zakona, gde su ustanove zarobljene, gde nema slobode medija i govora, gde se prebija za izražavanje drugačijeg mišljenja (ili bilo kakve misli), gde su tužilaštva i policija upregnuti da služe vođi i partiji, gde nema demokratskih tekovina ni u tragovima. I još tu svoju kremaljsku agendu izvozi u susedne zemlje pod egidom “Srpskog sveta”, maltretirajući prve komšije koje su već jezivo postradale od Srbije tokom devedesetih.

Ukratko, u Srbiji svi živimo jednu bizarnu nestvarnost, neku čudnu avetinjsku pojavu zasnovanu na neistini, zabludi i nesporazumu. Usred tog galimatijasa od realnosti ruska propaganda radi punom parom, medijska satanizacija demokratskih država i demokratije kao uređenja traje već decenijama, priče o trulom i propalom Zapadu su svakodnevica, uz stalne panegirike raznim diktaturama i despotijama, Rusiji, Kini i drugim veselim alternativama demokratiji, u kojima bi mogao da se oseti predukus pakla.

Lažna pozicija

Propaganda je učinila svoje, pa tako većina građana ne bi da uvodi sankcije Rusiji zbog agresije na Ukrajinu, imali smo i silne demonstracije podrške ruskim ubicama i koljačima, Putin je mali bog, stanovništvo baš i ne bi u tu raspalu Evropsku uniju, možda članstvo u BRIKS-u i nije tako loša ideja, i sve u tom dobro poznatom stilu. Takva uverenja su još jedna kockica u slagalici pomenute nestvarnosti. Građani zapravo žive bolje nego što bi želeli, pa iz te lažne pozicije pljuckaju po onome ko je zaslužan i za ovo malo što imamo, a voleli bi da budu deo sveta gde bi živeli sto puta gore. Zaista težak apsurd.

Kako izgleda život u zemlji koja se otcepila od demokratskog sveta, koja tera inat svima, teži Rusiji i srodnim diktaturama – videli smo devedesetih godina prošlog veka. Mlađi ne pamte, a stariji su izgleda zaboravili kako je izgledao život pod sankcijama, u dobrovoljnoj izolaciji, u Miloševićevom nacionalističkom, krvavom brlogu.

Kada bi građani Srbije živeli u skladu sa većinskim uverenjima, morali bi da vade vize kako bi putovali u inostranstvo, ne bi bilo studiranja po Evropi, samo poneko bi teškom mukom mogao da se zaposli negde van Srbije, benzin bi se prodavao iz plastičnih flaša, cigarete bi se prodavale na ulici, devize bi se takođe menjale kod uličnih dilera, prosečna plata bi teško premašila 200 evra, nezaposlenost bi bila na rekordnom nivou, bar 30 posto, siva ekonomija bi cvetala, a kriminal bi bio u još većoj ekspanziji nego danas. Tako bi izgledala Srbija kad bi se uverenja ljubitelja Kremlja i Putina pretočila u stvarnost.

Istekao rok trajanja

Vučićev autokratski režim se najvećim delom održava na ovakvom raskoraku između prave realnosti i zvanične verzije te iste realnosti. Da živimo u onoj pravoj realnosti u kojoj je Srbija autokratija i ruska gubernija, a ne kandidat za članstvo u Evropskoj uniji, u realnosti u kojoj je Srbija represivna, policijska država, a ne demokratija – siromaštvo bi naprosto bilo sto puta veće nego danas, pa bi masovno nezadovoljstvo stanovništva odavno proključalo i skinulo razbojničku radikalsku bandu sa vlasti. Ovako, napredni radikali i ostali socijalisti kupili su neko vreme za sebe, za silne lukrativne poslove, pljačku i otimačinu, pretvarajući se da vode Srbiju u Evropu, a evropski zvaničnici pristaju na tu providnu prevaru koju bi i dete prozrelo.

Na kraju smo ipak dobili masovnu pobunu građana protiv autokratske, nadrealno korumpirane vlasti koja je okupirala sopstvenu zemlju. I taj opštenarodni bunt predvođen studentima ne jenjava, najrazličitiji slojevi društva su se uzjogunili, svima je dosta Vučiča i njegovih lopuža i razbojnika, batinaša i pandura pod fantomkama, sitnih kriminalaca maskiranih u državne i partijske funkcionere, silnika i nasilnika. Zlikovcima je istekao rok trajanja i tu nema povratka.

Kad režim jednom padne, čeka nas sunovraćivanje u realnost, pad će biti bolan i nadam se – otrežnjujući. Toliko je toga poremećeno, izokrenuto naglavce, pomereno iz ležišta, nenormalno i pervertirano da je potrebno ispisati hiljade stranica samo da bi se napravila lista anomalija srpskog društva. Ali čišćenje Augijevih štala jednom mora biti započeto, kad već nije uspelo nakon rušenja Miloševićevog režima. Neophodna je promena svesti, odnosno usklađivanje sa realnošću.

Đinđićev primer

Moglo bi se navesti hiljadu primera izglobljenosti svesti iz realnosti, totalnog cepanja između predstava o stvarima i istine o njima, raskola između sadržaja svesti i stvarnosti. Recimo, premijer Zoran Đinđić je uspeo da za par godina uradi neverovatne stvari, dok ga nisu ubili. Za dve godine, od 2000. do 2002, plata u prosveti je porasla sa 30 na 205 evra. Sedam puta! Povećanje od šest stotina procenata! Prosečna plata je povećana sa 35 na 165 evra do 2003. To je najveće i najbrže povećanje zarada u istoriji ove zemlje. Da ništa drugo nije uradio, to bi bilo dovoljno da se Đinđiću oda zaslužena počast.

A gde je isplaćivanje svih zaostalih penzija (poljoprivrednicima su penzije, na primer, kasnile tri godine, imali su 36 neisplaćenih penzija), obaranje inflacije sa 113 na osam odsto, obnavljanje članstva u svim relevantnim međunarodnim institucijama, ukidanje restrikcija struje (pod Miloševićevim režimom nestanak struje je bila redovna pojava, ako neko ne zna ili je zaboravio, živeli smo u mraku), gde je donatorska konferencija iz juna 2001. na kojoj je skupljeno 1,28 milijardi dolara, gde je drastično povećanje budžeta, gde je pomoć od Evropske unije, gde početak reformi, gde je otpisivanje 66 posto duga naše zemlje, najveće u istoriji, i još hiljadu dobrih poteza.

Preuzeo je spaljenu zemlju, samouništenu pogrešnim izborom, masovnim oduševljenjem novim voždom i nacionalizmom, i napravio radikalan pomak, najbrže moguće, doneo je odmah boljitak milionima građana, što se vidi iz navedenih podataka. I skoro svi su ga mrzeli. Masovno. Bio je neomiljen, omražen, satanizovan. I danas ga mrze, okrivljuju ga za sve moguće nevolje, igraju mu na grobu, i sopstveni resantiman, taj neizlečivi “duh opljačkanosti” projektuju u čoveka koji je pokušao i donekle uspeo da izvuče te iste građane iz bule, u koju su dospeli sopstvenom krivicom.

Nešto nije u redu

Čovek je bio na vlasti dve godine, ubijen je kao pas ispred zgrade Vlade Srbije, ubili su ga državni službenici, sluge starog režima čiji podmladak danas vlada Srbijom. Žrtvovao je život za svoju zemlju, iako je mogao mirno da živi u Nemačkoj i bavi se filozofijom, ili da uživa u miru i tišini institutskog kabineta u Beogradu. I ništa nije pomoglo.

Ko nam pomogne, popravi nešto pokvareno, pokuša da reši nagomilane probleme, ko nam donese neki opipljivi boljitak – njega mrzimo iz dna duše. Ko nas omađija, probudi nam najniže instinkte, zarazi nas mržnjom i šovinizmom, ko nas osiromaši, izoluje od sveta, uvede nas u ratove, napravi od nas ruglo – njega obožavamo kao mesiju.

Nešto ovde ozbiljno nije u redu, ne u sferi politike, društva, institucija, školstva, medija, javnog prostora – anomalije u tim oblastima su posledica - nego na jednom dubljem nivou, podzemnom, unutrašnjem, suštastvenom. Sa materijalnom bedom ćemo nekako izaći na kraj, to je rešiv problem, ali sa duhovnom – teško.