30 °

max 40 ° / min 25 °

Srijeda

28.07.

40° / 25°

Četvrtak

29.07.

40° / 26°

Petak

30.07.

39° / 25°

Subota

31.07.

39° / 23°

Nedjelja

01.08.

40° / 24°

Ponedjeljak

02.08.

36° / 23°

Utorak

03.08.

36° / 21°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Zlatko Paković: Jezik duhovnika genocida krvaviji je od ruku njegovih izvršilaca

Region

Comments 1

Zlatko Paković: Jezik duhovnika genocida krvaviji je od ruku njegovih izvršilaca

Izvor: AlDžazira

Autor: Antena M

  • Viber

Ključeve suočavanja s ratnom prošlošću drži kulturna elita, koja je tu i takvu prošlost proizvela. Ona nije ubijala, ona je druge bodrila na ubijanje. Njen podmladak sad ćuti o tome, kaže Paković.

 
Reakcije na predstavu Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo autora Zlatka Pakovića ne stišavaju se mjesecima nakon njenog premijernog izvođenja u Beogradu. Iako je inicijalno namijenjena građanima Srbije, najmanje ljudi iz ove države ju je pogledalo, iz razloga što pozorišta iz Srbije ne žele ovu predstavu uprizoriti na svojim scenama.

No, uprkos brutalnim prijetnjama i uvredama s kojima se duže vrijeme suočava, Paković od nje ne odustaje. Na 26. godišnjicu genocida u Srebrenici, 11. jula ove godine, nakon gostovanja u Zagrebu, Novom Pazaru i Tuzli, ponovo je odigrana u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, dok je izvedba u Potočarima 10. jula otkazana.

Tim povodom Paković je u intervjuu za Al Jazeeru, između ostalog, govorio o motivima nastanka ove predstave, sveprisutnom nacionalizmu i (ne)mogućnosti suočavanja s prošlošću, te pojasnio zbog čega ova predstava, iako je sve bilo dogovoreno, nije odigrana u Srebrenici, ali i zašto je odbio s njom gostovati na BITEF-u.

Prenosimo intervju u cjelosti:

Zbog Vaše predstave Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo se, od njene premijere izvedene u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju, u produkciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, susrećete s raznim optužbama i prijetnjama, no ipak nikada od nje niste odustali. Šta je bio Vaš motiv da kreirate ovu predstavu i šta je to što vas drži istrajnim u namjeri/želji da je igrate gdje god je to moguće?

 Ovom predstavom hteo bih pre svega da predupredim buduće genocide i druge zločine masovnih razmera u organizaciji države čiji sam državljanin. Ukazao sam, naime, nedvosmisleno, na one koji proizvode masovne zločine – na kulturnu elitu. Ista kulturna elita, ista kulturna politika vlada Srbijom već trideset pet godina. Jezik tih besednika zločina, tih duhovnika genocida, krvaviji je od ruku izvršilaca zločina. Predstava je, dakle, namenjena gledaocima u Srbiji, jer oni imaju odgovornost za tetošenje privilegovane nacionalističke kulturne elite.

Ali, kad je igramo izvan Srbije, ova predstava onda ima zadatak da tamošnjoj publici pokaže kako se pozorište u sopstvenoj sredini ume da razračunava sa inspiratorima zločina nad drugima. Ona je, dakle, poziv stvaraocima, pre svega mladima, još nekorumpiranima, da prekinu zavet ćutanja oko najbitnijih stvari u društvu, a koji je upravo uspostavila domicilna kulturna elita u sprezi s političkom i ekonomskom elitom.

Predstava je nakon gostovanja u Tuzli, a dan uoči obilježavanja 26. godišnjice genocida u Srebrenici, trebala biti izvedena i u Potočarima. Zbog čega se to nije dogodilo, iako je sve bilo dogovoreno?

Sve je bilo odavno dogovoreno i jasno utvrđeno. Zatim sam, s tehničkom ekipom, sredinom juna bio u Potočarima i dogovorio se s rukovodstvom Memorijalnog centra oko svih detalja izvedbe i njenog televizijskog prenosa. Odmah po povratku iz Potočara, direktor Memorijalnog centra, Emir Suljagić, iznenada je javio da predstavu mora otkazati. Sonji Biserko i meni poslao je email u kojem nas o tome obaveštava.

U ovom kratkom izveštaju o tom slučaju, koji me je potresao do srži, zadržaću se samo na onom delu Suljagićevog pisma u kojem on za sebe veli da je ovim potezom izgubio obraz. Summa summarum, umetničko delo o kojem su velike reči ispisali najbolji umovi među savremenicima, od Hans-Thies Lehmanna do Viktora Ivančića, i koje predstavlja društvenu akciju od prvorazrednog značaja, pod naslovom Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo, nalazi se, dakle, između čekića srpskog nacionalizma i nakovnja bošnjačkog nacionalizma. Meni su oba podjednako odurna, jer su meni i Srbi i Bošnjaci podjednako moji.

11. jula odigrana je ponovo u Beogradu uz jake mjere sigurnosti. Kako je prošla ova izvedba? Je li se išta promijenilo od premijere do danas, odnosno od performansa koji predstavljao uvod u ovu predstavu, a kojeg ste izveli prije dvije godine?

 Ništa se nije promenilo, ukoliko zanemarimo to da Srbija, posle devastacije svog društva, sada ubrzano srlja u ekološku devastaciju svoje prirodne sredine. Dakle, ništa se nije promenilo. Evo, pre neki dan Matija Bećković, prvak srpske kulturne elite i mentor antivučićevske koalicije, uručio je Aleksandru Vučiću Zlatnu plaketu za najplemenitiji podvig godine, u ime Večernjih novosti, kojima rukovodi Milorad Vučelić. Od Slobodana Miloševića ne postoji, dakle, agilniji vampir na Balkanu. I dalje žedan krvi i zlata.

Ništa se nije promenilo, vidim, ni u Sarajevu. Posle premijere predstave o genocidu u Srebrenici, meni su se javili i poruke slali i Nihad Kreševljaković i Dino Mustafić, s pitanjem da li bih priostao da s predstavom učestvujem na ovogodišnjem MESS-u. Moj odgovor, kao i odgovor Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, koji je producent predstave, bio je pozitivan. Kreševljaković i Mustafić nisu se više javljali.

U razgovoru koji smo vodili tokom dogovora ovog intervjua spomenuli ste da ste odbili gostovati s ovom predstavom na BITEF-u. Zbog čega?

Rukovodstvo tog najuticajnijeg i neuporedivo najskupljeg međunarodnog pozorišnog festivala u Srbiji, ni jednu jedinu reč nije izustilo nakon upada “mladićevaca” na moje uvodno predavanje u Kolarcu 2019. godine, 11. jula, kad su pola sata pokušavali da ga, ipak bezuspešno, spreče.

Zatim, isto to rukovodstvo Bitefa, ćutalo je mučki i posle premijere predstave prošle godine, kad sam sa svojim saradnicima bio izložen morbidnim pozivima na linčovanje, iako je, po dužnosti, po pozivu, moralo javno da reaguje, a sad bi, ta fina gospoda iz rukovodstva Bitefa, sa svojom zlatnom medenicom oko vrata Vučićeve vlasti, da zakite ovogodišnji program, pred međunarodnom publikom, mojom predstavom o genocidu u Srebrenici. To je još jedna pripovest iz istorije beščašća srpske kulturne elite.

U proteklom periodu dosta ste govorili o sistemu koji ne želi prikazati spomenutu predstavu, dok u samoj predstavi kažete kako “nijedan srpski pozorišni kritičar o njoj neće napisati tekst”. Zbog čega je to tako? Zbog čega nam toliko teško pada suočavanje s prošlošču?

 Ključeve suočavanja s ratnom prošlošću drži kulturna elita, koja je tu i takvu prošlost proizvela. Ona nije ubijala, ona je druge bodrila na ubijanje. Njen podmladak sad ćuti o tome. Za to ga je i odnegovala, da joj bude zadovoljni sluga. A evo o čemu se u stvari radi! Ne priznajući masovni zločin u Srebrenici kao genocid, Republika Srbija poništava  sebe kao republiku. Zašto Republika Srbija ne priznaje evidentan genocid u Srebenici, koji je genocid prvo u projektu, u zamisli kulturne elite, pa u vojno-političkoj realizaciji Miloševićevog režima?

Samo zato da bi oni koji su inspiratori tog genocida i dan-danas bili najugledniji pripadnici kulturne i političke elite, a da bi senku genocida na svojim plećima nosili nedužni građani i građanke, za tuđe zlodelo plaćajući sopstvenim indukovanim sramom i stidom. Dakle, elita mnije i čini ovako: našu krivicu distribuiraćemo kao krivicu svim građanima, a zajedničku imovinu prisvojićemo sebi. To je dvosmeran proces.

U predstavi također konstatujete kako su izvršioci, organizatori i nalogodavci genocida uglavnom osuđeni. U isto vrijeme ističete kako su “akademici, pjesnici, duhovnici genocida u Srebrenici i danas su najugledniji ljudi u društvu”. Kako je uopće moguće da se nešto takvo dogodilo i šta to govori o društvu u kojem živimo? Da li je, zbog takvih stvari i pojava, moguće da se zlo devedesetih ponovi?

Novi će se zločini starih razmera izvršiti na ovim našim prostorima ukoliko ne ugasimo njihovo kulturno vrelo. Vladajuća kulturna elita širi nacionalističku kulturu mržnje, etničkog čišćenja i genocida, danas podjednako kao što je to radila i pod Miloševićevim režimom za taj režim. Isti su to ljudi. Da, izvršioci počinjenih zločina uglavnom su osuđeni. Osuđeni su uglavnom i organizatori tih zločina. Čak su i nalogodavci osuđeni. Ali, akademici tih zločina, pesnici, duhovnici genocida, i danas su najugledniji ljudi u društvu. Oni bi morali biti prozvani, prokazani i kažnjeni, kako bi pravedni ljudi mogli da žive ponosno.

Ti ljudi o kojima govorite priznaju da se u Srebrenici dogodio “strašan zločin”, “masakr”, no konstantno odbijaju, čak i nakon presuda Haškog tribunala, nazvati ga genocidom. Zbog čega je to tako? U konačnici, mislite li da će Srbija ikada prihvatiti činjenice o ratu u Bosni i Hercegovini?

Ja ne mogu znati da li će jednom neka vladajuća struktura u Srbiji prihvatiti činjeničnu istinu, ja u to mogu da verujem ili ne verujem, mogu da imam pretpostavku o tome, bolje ili manjkavije logički utemeljenu. Ovaj režim ne samo da to ne može učiniti, nego ne bi ni bilo istinito da on to učini. Ono što, pak, pouzdano znam jeste da se bit jedne republike nalazi u tome da se ona uvek stavlja na stranu žrtava koje ne moraju biti njeni građani, a protiv zločinaca koji su njeni građani. Bit Srbije kao republike može se ispuniti ako za dan svoje žalosti – svoje žalosti! – proglasi Dan genocida u Srebrenici. Time se sećanje na genocid pretvara u sećanje na solidarnost, sažaljenje, bratstvo i slobodu, a gubi se kao osećanje krivice.

 Kolika je, prema Vašem mišljenju moć pozorišta i generalno umjetnosti? Koliko ono može doprinijeti u suočavanju s prošlošću i pomirenju? U konačnici, može li nam ono biti učiteljica budućnosti?

 Pozorište je realizovana, predočena imaginacija, imaginacija pretvorena u život, doduše eksperimentalno, na malom uzorku, na pozorišnoj sceni, u amfiteatru, ali to je jezgro mogućeg novog života jednog društva. Pozorište, dakle, može da bude učiteljica budućnosti.

Da li ste platili cijenu svojih dosljednih stavova i odnosa prema stvarnosti koja nas okružuje i o kojoj glasno govorite?

 Od podlaca ne očekujem ništa. Stalo mi je isključivo do mišljenja ljudi koje poštujem. Moje zadovoljstvo da sam po prirodi stvari kojima se bavim upućen isključivo na saradnju sa ozbiljnim ljudima kojima je stalo do istine, ne može, dakle, pomutiti nikakva akcija prodanih duša protiv mene i mog dela. Naprotiv, i ona mi pruža zadovoljstvo u saznanju da sam na dobrom putu.

Kakva iskustva nosite iz zemalja regije, s obzirom na to su Vaše predstave  uvijek bile “provokativne” za zemlju u kojoj radite?Poreklo reditelja je dijalektičko. Svoje poreklo, on, naime, nalazi u savesti sredine u kojoj predstavu postavlja. Pred publiku, u društvu, državi ili gradu u kojem radim, uvek iznosim sadržaje za koje je ona odgovorna, u formi koja će najjasnije provocirati tu odgovornost.

Svoj dom sagradio sam u Crkvi bosanskoj u Narodnom pozorištu Tuzla, sagradio sam ga u Nezakonitoj liturgiji, prema Shakespeareovom Othellu, u Teatro Verrdi u Zadru, sagradio sam ga u Narodnom teatru u Bitoli predstavom Res publica ili cosa nostra, prema Juliju Cezaru, opet prema Shakespeareu, sagradio sam ga u Pozorištu “Deže Kostolanji” u Subotici svojom Subotičkom secesijom, sagradio sam ga, dakako, u Beogradu, pre svega predstavom Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo, kao što sam ga, zabranjenom predstavom prema Servantesovom Don Kihotu, predstavom Šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva sagradio i u Novom Sadu, toj čemernoj, do dna propalančenoj sredini, sagradio sam ga i na mnogim  drugim mestima od Limasola do Beča i od Ruščuka (Ruse) do Dubrovnika, ali, ono što je tu najvažnije, nisam ga gradio sam i samo za sebe, nego s dobrim, hrabrim i prepametnim ljudima, koji su mi postali prijatelji, za sve građanke i građane.

Na nedavno završenom Sterijinom pozorju prikazana je Vaša predstava Ako dugo gledaš u ponor, nastala po motivima istoimenog romana Enesa Halilovića, za koju ste višestruko nagrađani. Da li ste očekivali priznanje i kako ste ih doživjeli, s obzirom na to da Vam je, zbog stavova koji su apsolutno suprotni dominatnom narativu, umnogome gotovo onemogućen rad u Srbiji? Da li nam to u konačnici poručuje da ima nade za ovo društvo i da dolazi neko bolje vrijeme?

 U žiriju su se ove godine, greškom u sistemu, našli ljudi od integriteta, na koje, dakle, niko nije mogao uticati u donošenju odluka. Time se pokazuje da sve zavisi od poštenja ili nepoštenja pojedinaca koji su u situaciji da odlučuju o nečemu. Da bi došlo to boljih vremena, potrebno je omogućiti dobrim ljudima od znanja da se nađu na mestima na kojima se donose odluke.

Komentari (1)

POŠALJI KOMENTAR

Istinoljub

OK, a da se suočimo sa izvještajem Gideona Grajfa i komisije koja je lično bila u Srebrenici?