Rast po saopštenju

Piše: Ana Nives Radović

Empirijski podaci iz istraživanja radne motivacije pokazuju da je kraj radne sedmice percipiran kao najpoželjnije vrijeme za zaposlene. Budući da PES nije ispunio predizborno obećanje o skraćenoj radnoj sedmici, u petak nešto nakon 16 sati, kada je većina građana osjećala kako se nivo dopamina i endorfina penje u očekivanju vikenda, Ministarstvo finansija je odlučilo da dodatno podigne raspoloženje i to saopštenjem koje je optimizmom povećalo i nivoe serotonina. Ignorisali su neke sitne i ne baš blistave detalje, poput rastuće inflacije i fiskalnog deficita, no to su ipak teme čiji se tonovi bolje uklapaju u ponedjeljak ujutro kada se čari vikenda zamijene uglavnom surovom realnošću.

Prema Ministarstvu finansija, Crna Gora upravo živi svoj zlatni trenutak. Rast je, kažu, stabilan, inflacija pod kontrolom, fiskalna politika odgovorna, a MMF nas, prema njihovom tumačenju, hvali. Saopštenje zvuči kao sajamski katalog, a u njemu je malo statistike, mnogo optimizma I poneki slogan o „održivosti“ i „evropskoj budućnosti“. Da ga čitate bez konteksta, pomislili biste da je ekonomija riješena jednom za svagda, a da MMF šalje zahvalnice na uredno vođenim javnim finansijama.

Isti taj MMF, na čiji se autoritet ministarstvo tako rado poziva, bilježi stopu inflacije dvostruko višu u odnosu na prosjek eurozone, rekordan spoljnotrgovinski deficit i javne rashode koji rastu brže od mogućnosti njihove kontrole. Fiskalni deficit već sada prijeti da probije mastrihtski plafon, a u projekcijama lako dostiže 4% BDP-a do kraja decenije. Javni dug, onaj isti koji je „pod kontrolom“, vraća se na nivo od 65% BDP-a, i to u zemlji koja nema sopstvenu valutu. Za ekonomiju koja zavisi od povjerenja kreditora, to je upozoravajući signal da nešto zaista nije u redu.

Struktura rasta je jednako problematična, jer se investicije i dalje prelivaju u beton i kvadrate. Nekretnine jesu siguran način da se parkira kapital, ali se njihovom jednokratnom prodajom ne otvaraju nova radna mjesta, niti povećavaju produktivnost. Istovremeno, sektor turizma, koji bi trebalo da je motor diverzifikacije, tretira se kao bankomat iz kojeg se uzima kad god gomilama funkcionera, njihovih pomoćnika i savjetnika zatreba novac. Umjesto ulaganja u kvalitet i razvojne inicijative, dobili smo improvizacije i oporezivanja koja više liče na krpljenje rupa nego na strategiju.

Zdravstvo i penzioni sistem ostaju trajni generatori deficita, PIO fond tone dublje svakog mjeseca, dok vlast uporno odbija ozbiljne reforme. Inflacija je pojela nominalne povišice plata i penzija, pa građani realno žive lošije, iako grafici ministarstva govore suprotno. Rast plata daleko nadmašuje rast produktivnosti, što znači da konkurentnost pada, a spirala cijena i zarada samo čeka novi okidač.

Nazvati sve to „održivim rastom“ isto je kao proglasiti porast potrošnje dokazom ekonomske snage, što bilbord ekonomiji nije strano, pa što je veći font na prikazu, to su veći deficiti iza kulisa. Ministarstvo može da tvrdi da su reforme „u skladu s najboljim praksama“, ali realnost je da se improvizuje iz mjeseca u mjesec, bez dugoročne vizije. MMF uredno napominje da je potrebna konsolidacija budžeta, reforma penzionog i zdravstvenog sistema, jačanje fiskalnih institucija i privlačenje investicija koje zaista stvaraju novu vrijednost. Vlada, međutim, bira da od tih poruka čuje samo komplimente.

Kratkoročni populizam ima visoku cijenu, pa ako se kurs ne promijeni, Crna Gora neće ispuniti kriterijume za ulazak u eurozonu, izgubiće i ovom malo fiskalnog kredibiliteta i suočiti se sa rastom troškova zaduživanja, a tada će građani, koji već sada osjećaju pritisak inflacije, dodatno plaćati cijenu toga kroz još više poreze, jer oni su jedino što ovakve vlade znaju da povećaju. Sve će se to još neko vrijeme umotavati u optimistične fraze, ali ekonomske zakonitosti imaju nezgodnu naviku da se, za razliku od saopštenja, na kraju pokažu tačnim.