Ista priča

Za Antenu M piše: Aleksandra Bosnić Đurić

Ista je to priča. O zlu koje putuje kroz vreme, o makabričnom kontinuitetu podstreka na nasilje i o dozvoljenom krvoproliću. O inspiratorima bezumne dehmanizacije drugog, nesaglasnog, po bilo čemu različitog, koje je u temelju svake dozvole za ubijanje i istrebljenje. O lažima, potom, da se ništa nije zbilo onako kako jeste, da ništa nije onako kako vidimo, da ništa i ne vredi – ni istinit pogled unazad, ni precizan vid u sadašnjosti... Ništa, dok o sudbinama i životima ljudi odlučuju tvorci lažne jer krvave istorije, tvorci loših knjiga kojima su ratovanje i masovne egzekucije ipak mnogo lakše pale od intelektualne i ljudske odgovornosti.

Zbog toga, nema mesta velikom čuđenju. Koliko god da su novi ciklusi nasilja, mučenja i patnji bolni za one koji ih doživljavaju u realnom vremenu. Jer je previše naivno, neoprezno i apsurdno bilo poverovati da će tvorci, realizatori u pokušaju i inspiratori ideje Jedinstvene Srbije, nesmireni ratni huškači nesnalažljivi bez profita koji uvek sa sobom nosi pseudopatriotizam, neskloni i primisli o miru, koji prirodno donosi uređeni poredak i demokratske procedure i zakone, da će, dakle, taj specifično destruktivni soj ikada prestati sa svojim projekcijama večnog širenja i večne vlasti, masovnim hipnozama i raspamećivanjem građana. I učinili su to ponovo, plasiranom i sprovođenom političkom fantazmagorijom  zvanom srpski svet.

Tako je profitabilni san o srpskom jedinstvu, bez obzira na to kako mu, shodno vremenu i prilikama, varira naziv, opet postao deo naših košmarnih stvarnosti. Bez velike muke i gotovo rutinski, jer iskustvo uvek podrazumeva i lakoću rutine, ovaj je ideološki bestijarijum, dvadesetak godina posle, nanovo kolonizovao kulturne i političke prostore Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine.

Nema mesta čuđenju, jer je izostalo pravovremeno prepoznavanje. Ono će se, izvesno, dogoditi na teži način. Ispred policijskih kordona koji biju i masovno privode studente, aktiviste, profesore, lekare i penzionere u Srbiji, ili ispred policijskih kordona koji suzavcem i pendrecima od građana brane nagrađene pisce, promotere srpskog sveta u Crnoj Gori... Dve države, jedno srce represije, koje uvek iznova, neumorno ponavlja - ako nečeš milom, moraćemo silom.

Aprila, 1991. godine, Radomir Konstantinović je na prvoj sesiji Beogradskog kruga upozorio na predvidljivost nasilja: „Živimo pod nacionalističkim totalitarizmom, iz dana u dan sve krvoločnijim: eno Kupresa u krvi; eno Sarajeva u krvi i strahu. Jesmo li očekivali da će to da se dogodi? Pre tri godine, marta 1989., u tom istom Sarajevu, u razgovoru povodom dvadesetogodišnjice Filosofije palanke, rekao sam i to:  Ali glave nam igraju, to da znate. Ovo nasilje je predvidljivo, jer nasilje je u samoj prirodi nacionalizma, pošto je on, zahtevajući apsolutno jedinstvo, neprotivrečnost, osuđen na sukob sa stvarnošću koja je, naravno, protivurečna: osuđen je na nasilje“. Upozorio je tada Konstantinović i na to da je totalitarizam zaraza nasiljem i težnja ka totalnom nasilju kao univerzalnoj metodi, ne samo prema drugima već i prema samima sebi. Ova totalizacija nasilja nas osvaja i izopačava, deformišući „do čudovišnosti, sve čega se dotakne“. I dogodilo se onako kako je Konstantinović predviđao devedesetih. Čudovišnost je postala nova normalnost, sve više smo, živeći pod nasiljem totalitarističkog nacionalizma prihvatali neprihvatljivo – „čudovišno kao prirodno“.

Ono što tragično spaja dva datuma, 11. jul 2025. godine, dan u kojem se, na osnovu rezolucije Ujedinjenih nacija, obeležava Međunarodni dan sećanja na genocid u Srebrenici i taj, tamni civilizacijski pad u čudovišnost 11. jula 1995. mogla bi da bude poruka -  Ruke su vam (i dalje) krvave. Misli su vam loše. Dela su vam lažna. Ljudskosti su vam krnje. Jedno je, međutim, sigurno – istorija će vas pamtiti.

Onako, kako nikada nijednog devastatora humanosti, nije prepustila zaboravu.