Vlast i život

Za Antenu M piše: Aleksandra Bosnić Đurić

Najfrekventnija rečenica koja se ovih dana čuje u Srbiji je – njima naši životi ne znače ništa. Nju izgovara ili piše ona većina građana koja ne podržava režim i koja je bila dovoljno glasna da u borbi protiv autokratske uzurpacije založi i žrtvuje mnogo toga, sigurnost, elementarne egzistencijalne uslove, pa i sam život. Ovo poslednje, spremnost na samožrtvovanje zarad pravde, istine i odgovornosti, tih prilično elementarnih zahteva, koji bi čak i u krnjim demokratijama bili podrazumevajući, vlast u Srbiji doživljava kao direktnu opasnost po svoje dalje funkcionisanje, a u javnosti, međunarodnoj i domaćoj, sve one koji na njima poslednjih trinaest godina (već godinu dana intenzivno) insistiraju – označava kao rušitelje i mrzitelje sopstvene države, hibrisoidne drznike kojima ništa nije sveto, a posebno ne nacionalni interes, režimski prisvojen upravo onako kako je prisvojena i država, zajedno s njenim građanima.

Upravo ovih dana, tragični zaplet koji je započeo 1. novembra prošle godine mogao bi da odnese još dva života. Jer, majka poginulog Stefana Hrke, Dijana ulazi u šesnaesti dan štrajka glađu, a autoprevoznik Milomir Jaćimović u sedmi. S njim je do pre dva dana u štrajku glađu bio i njegov šesnaestogodišnji sin. Srećom, na nagovor oca, odustao je. Oni koji su ih obilazili prethodnih dana ispred zgrade Pokrajinske vlade i susretali se s pogledom dečaka koji se i dalje ne odvaja od svoga oca, dele isti utisak – u njegovim očima su i duboka tuga i zabrinutost, ali i neka čudna rešenost.

Dijana Hrka već danima prima infuziju u jednoj privatnoj beogradskoj klinici, a potom se vraća, kako kaže, među svoje... Nesnosna muzika iz režimskog utvrđenja u Pionirskom parku je utihnula iako se, povremeno, iz tog pravca prema Dijani i dalje šalju laserski zraci. Ovih je dana Njujork tajms pisao o borbi „majke koja je postala simbol protesta u Srbiji“. U tekstu su navedene i njene reči: „Spremna sam da umrem zbog ovoga, spremna sam da živim zbog ovoga (...) Spremna sam na sve kako bi se ujedinili i rešili ovog zla“. Spremnost da istraje u borbi za svoje zahteve, rizikujući i zdravlje i život, mogla se čuti i u izjavama koje već danima novinarima daje i Jaćimović: „Došao sam u takvu situaciju, od neki dan kad su mi uzeli zadnji autobus, ja sam mrtav, pa da li ovako ili onako, isto mi se hvata“.

I akademska zajednica Srbije, podrškom koju je uputila Dijani Hrki, a koju je potpisalo preko šest stotina njenih članova, zahteva od nadležnog Tužilaštva da „bez odlaganja obezbedi kredibilno, kompletno i transparentno dokumentovanje svih činjenica, kao i da protiv odgovornih lica pokrene postupke pred nadležnim sudovima, zasnovanim na tačnim, potpunim i stručno prikupljenim dokazima“. Uz zahtev Vladi Republike Srbije, Narodnoj skupštini i Predsedniku Republike da se uzdrže od svakog oblika političkog pritiska na Tužilaštvo, policiju i pravosudne organe naglašavaju da je iako razumljivo „da određeni javni funkcioneri mogu osećati strah da će se kroz utvrđivanje odgovornosti eventualno ukazati i na njihovu ličnu ili političku ulogu u lancu odluka“ apsolutno neprihvatljivo „da lični ili partijski interesi budu stavljeni iznad prava porodice Hrka i iznad opšteg interesa celog društva“. Podrška koju pružamo gospođi Dijani Hrki, naglašavaju članovi akademske zajednice Srbije, „nije samo podrška jednoj majci u njenoj borbi za istinu. To je podrška svima nama koji želimo da živimo u društvu i državi u kojoj je život svakog čoveka vredan, u kojoj institucije služe pravdi i u kojoj niko nije iznad odgovornosti za odluke donete tokom vršenja javne funkcije.

Profesorka Fakulteta muzičke umetnosti Katarina Jovanović, u pismu koje je 14. novembra poslala  šefu Delegacije EU u Srbiji Andreasu fon Bekeratu i ambasadorki Francuske Florans Ferari,  upozorila je da Dijana Hrka „umire svega nekoliko metara od glavnog stepeništa Skupštine Srbije“, a da u toj zgradi, i u onoj s druge strane ulice – kancelariji Predsednika Srbije – leži razlog zašto je Hrka odlučila da ponudi jedino što joj je preostalo – svoj život: „Nudi ga u zamenu za istinu o smrti svog sina Stefana i petnest drugih građana koji su poginuli kada je, nedavno rekonstruisana nadstrešnica na novosadskoj Železničkoj stanici, pala 1. novembra 2024. godine“. I zaključila: „Niko ne može pouzdano da predvidi sledeći potez čoveka koji trenutno obavlja funkciju predsednika Srbije“, jer je on „svaku instituciju podredio jednom cilju: očuvanju sopstvene vlasti“.

Štrajkovi glađu, kojima su prethodili masovni svakodnevni protesti koji traju već godinu dana, iskustva represije policije i opskurnih parapolicijskih formacija, prebijanja, privođenja i torture, poslednji su pokušaj da se gandijevskim metodama apeluje na vlast da raspiše vanredne parlamentarne izbore i uspostavi vladavinu prava. Međutim, ignorisanjem svih zahteva, režim šalje jasnu poruku da ni po koju cenu neće dozvoliti da izgubi vlast. Za njih je, to je već sasvim očigledno, ostanak na vlasti garancija da će svoje privilegovane statuse u kojima su, zajedno sa svojim sledbenicima i poslušnicima, moći još neko vreme gotovo neometano da uživaju. U svojim paralelnim univerzumima i novoustanovljenim vrednostima, mehanizmima moći, novcu, lažnim biografijama i simuliranim slobodama – od medija do pravosuđa, kulture i obrazovanja – oni su našli svoje rezervne igrače, ljude sumnjivih profesionalnihih kvaliteta i još sumnjivijih etičkih kapaciteta a svako je dobio manje ili više mrvica s vladarevog stola, upravo zarad bespogovornog učestvovanja u održavanju ovog, sve razornijeg, simulakruma. Do kraja, po cenu toga da se oko njih sve uruši, uključujući i elementarne predstave o ljudskosti, vrlini i istini.

Ipak, na pitanje da li je i kako rešiva situacija u Srbiji , koja se nekima često učini prilično bezizlaznom, odgovor je moguće potražiti u parafrazi Hegelovog objašnjenja odnosa gospodara i roba. Naime, saglasno Hegelu, u tom elementarnom sukobu pobeđuju oni koji su, u borbi za sopstveno dostojanstvo i slobodu, spremni da rizikuju svoj život, a bivaju poraženi oni koji u strahu brane svoje statuse i privilegije.

U tom smislu, u ovoj epskoj borbi vlasti i života u Srbiji, ishod je više nego - predvidljiv. Teorijski, empirijski i istorijski.