Tito, prvi put među Crnogorcima: Ja imam prvo da poginem, on samo iza mene može (1940)

Priredio: Vladimir Jovanović

Išao sam i u Crnu Goru na partijsku konferenciju koja je 1940. održana na Žabljaku. Bilo je vrlo interesantno. Otišao sam avionom i kad sam došao u današnji Titograd, tada Podgoricu, bila je velika vrućina — kazivao je Josip Broz Tito.

„Došao sam na javku i kada sam rekao jednome da sam taj i taj — nijesam rekao ko sam, nego: ‘Došao sam’, i kazao pseudonim, na osnovu kojega je trebalo da jave dalje — on se najednom okrenuo i svim ostalima nešto šapnuo, tako da to nije znao samo jedan nego svi. Tada su se razlećeli svi koliko ih je bilo” („Govori i članci”, VIII, Zagreb, 1959, 117-118). 

Tito u Podgoricu je prispio 5. avgusta 1940. redovnim letom iz Beograda. Bio je čovjek br. 1 zabranjene Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), njezin generalni sekretar.

Hitler je pokorio Francusku, zemlje Beneluksa, Norvešku, Dansku, Poljsku, Čehoslovačku, pripojio Austriju… S Njemcima se jedino bori Velika Britanija. SAD još nijesu ušle u rat. SSSR ima pakt o nenapadanju (sporazum Ribentrop-Molotov) s Njemačkom: Rusi su do tada okupirali pribaltičke države Estoniju, Litvaniju i Letoniju, napali Finsku i Rumuniju i otkinuli im dijelove teritorija. Kraljevina Jugoslavija tvrdi da je neutralna.

U poneđeljak, 5. avgusta 1940, tokom jutarnjih sati koji su najavljivali podgorički žaropek, elegantno obučeni Tito se javio SERGIJU STANIĆU, poznatom komunisti, trgovcu.

Od aerodoroma, to je današnja podgorička mjesna zajednica Stari Aerodrom, do centra grada Tito je sam prošetao. On je od 1934. na poćernicama vlasti Kraljevine Jugoslavije, nakon što je kratko po izlasku s višegodišnje robije, ilegalo prebjegao u Austiju i dalje diljem Evrope. MUP u Beogradu ima, ispostavilo se u docnijim istoriografskim uvidima u dosijee, sve o Brozu; uz generalije i podatke o osudama, takođe i fotografiju. 

U poćernici od 29. aprila 1937, pisalo je: „visok 170 sm, stas vitak ravan, kosa smeđa gusta, obrve smeđe guste ravne, oči modre, čelo srednje okruglo koso, lice oblo, nos odebeo ravan, brk i bradu brije, usta pravilna, zubi manjkavi, podbradak okrugao, govori  srpskohrvatski, nemački i ruski; osobiti znaci: na srednjaku levice imade brazgotinu”. U aktu pridodatom poćernici 5. juna 1937. — uz preporuku da se uhapsi i „pod jakom stražom sprovede Upravi grada Beograda” — pojavljuje se novi podatak: „On se kreće pod konspirativnim imenom TITO” (Ubavka Vujošević, „Tito u Beogradu 1926-1944”, Beograd, 1977, 90).

Kad je Tito u Podgorici banuo u radnju Sergija Stanića, tu se, slučajno, zatekla grupa drugih komunista. Istina, Sergije je, konspirativno, obaviješten da će mu se javiti neimenovana osoba, „iz vrha” KPJ — ali tek dan kasnije! Tito od njega traži da ga poveže s RISTOM LEKIĆEM, tada je on sekretar okružnog komiteta KPJ za Podgoricu. Tito ga je upoznao godinama ranije na nekoj od tajnih skupova KPJ, kada je Lekić imao pseudonim „Ribarević”.

Istoričar Jovan Bojović je pisao kako je Tito „zapazio da Stanić i njegovi saradnici užurbano rade kako bi ga što prije povezali s Lekićem” i da je generalni sekretar KPJ „kao iskusni ilegalac hladnokrvno posmatrao što se oko njega dešava”. 

„Iznenadilo ga je to što se Stanić dogovarao s nekolicinom komunista da se radi o čovjeku koji je došao iz Centralnoga komiteta koga treba što prije povezati s Lekićem. Ali ni za trenutak nije posumnjao u njihovu odanost i požrtvovanost” („Tito u Crnoj Gori 1940”, „Istorijski zapisi”, 2, Titograd, 1977, 389).

Iz Stanićeve radnje, Tita su diskretno usmjerili na Lekićevu adresu. Tito traži od Lekića kontakte s BOŽOM LJUMOVIĆEM i BLAŽOM JOVANOVIĆEM, političkim i organizacionim sekretarima ogranka KPJ za Crnu Goru. Jovanović je kao advokat živio u centru grada. I Ljumović je živio u Podgorici, ali je tog dana unutar žica kasarne na Morači. Bio je pozvan na vojnu vježbu, no preko rodbinske veze uspijeva da izađe.

Sada u stanu kod NIKOLE ĐAKONOVIĆA, Vučedolska ulica br. 5, Tito s Lekićem, Jovanovićem i Ljumovićem pretresa urgentno pitanje, oko tajne konferencije na Žabljaku, nazvane — Osma konferencija KPJ za Crnu Goru, Boku, Sandžak, Kosovo i Metohiju.  Kako je u istoriografiji ocijenjeno, „bio je ovo skup koji je predstavljao najveći broj crnogorskih komunista u uslovima ilegalnog rada do tada, uz prisustvo generalnog sekretara KPJ”.

Izabrani delegati i rukovodioci za tajni skup na Žabljaku predstavljali su u to vrijeme podzemnu mrežu od oko 1.000 crnogorskih članova KPJ i oko 3.000 pripadnika Saveza komunističke omladine (SKOJ) u Crnoj Gori.

Terenska priprema ogranziacije konferencije ranije je povjerena BOGDANU KOTLICI, komunisti rodom iz Šavnika (Timara), pravniku, tada na radu u Podgorici. „Bio je to izraz velikog povjerenja u partijsku organizaciju durmitorskoga kraja, kao i njezine pune odgovornosti”, śećao se Blažo Jovanović.

Kotlica se prihvatio zadatka da u durmitorskome kraju odredi bližu lokaciju i objekat i izvrši ostale pripreme — prihvatanje delegata, smještaj. U tom poslu, pomogli su mu lokalni komunisti i članovi SKOJ-a, predvodi ih DAVID LAUŠEVIĆ, student medicine.

„Odlučeno je da se konferencija održi u selu Bare Žugića (okolina Žabljaka) u kući MIĆE ŽUGIĆA pored koje je prolazio put od Nikšića i Šavnika prema Pljevljima”.

Žugić je bio stari crnogorski ratnik.

„U sklopu priprema Pokrajinske konferencije održana je i Mjesna konferencija KPJ za srez Šavnički i to u Kovačkoj Dolini (okolina Žabljaka), u kući Zelena Kovačevića”, a „na konferenciji je izabran Mjesni komitet KPJ Šavnik na čelu sa sekretarom Davidom Lauševićem; za delegata pokrajinske konferencije izabran je MINJAŠ MINIĆ, radnik iz Uskoka” („Durmitorska partizanska republika: materijali sa naučnog skupa održanog u Žabljaku 24, 25 i 26, avgusta 1977. godine”, Titograd, 1979, 28-30).

Na Žabljaku je već bio IVAN MULUTINOVIĆ, član Centralnoga komiteta, zatim su tamo doputovali ostali, među njima instruktor partijskog Centralnog komiteta KRSTO POPIVODA i instruktor SKOJ-a VLADIMIR-VLADO POPOVIĆ.

U Podgorici, 5. avgusta 1940, nakon sastanka s Ristom Lekićem, Blažom Jovanovićem i Božom Ljumovićem, ispred zgrade u Vučedolskoj br. 5 parkirao se, u aranžmanu partijske organizacije, auto-taksi koji vozi NJAKO ŠARANOVIĆ. Tito je ušao u auto. Šaranović ga je povezao do obližnjeg ugla, sadašnje Ulice Slobode i Vuka Karadžića — tu je u novije vrijeme zgrada Tužilaštva, a nekad bila kafana „Korzo” Đorđija Bogićevića (na slici uz ovaj tekst, natpis „Kaffe Korzo”).

Titu su, uz šofera, crnogorski komunisti dodijelili tjelohranitelja — PERIŠU VUJOŠEVIĆA. On je jedan od članova pokrajinskoga komiteta KPJ za Crnu Goru, „koji je po cijenu života dobio zadatak da ne dozvoli hapšenje gosta”. Takav nalog mu je izdao Jovanović. Periša ima revolver. Jovanović mu je objasnio da do daljnjeg čeka ispred „Korza”.

„Odmah sam ukopčao da se radi o nekom ‘odozgor’, iz Centralnoga komiteta”, svijedočio je Vujošević za TV Titograd. „Shvatio sam da on ne smije pasti u ruke klasnome neprijatelju: ja imam prvo da poginem, pa, ako je situacija, on samo iza mene može. Uzeo sam revolver koji sam krio i pošao sam tamo vis-à-vis kafane Bogićevića”.

„To je bila kafana sa svoje tri-četiri sobe. I śeo sam preko puta, bila je tamo neka slastičara. I vidio sam kad je došao Njako i jedno lice s njim. Stao je ispred kafane i poveo ga je gore na sprat. Kola su ostavljena”.

„A mi smo u Podgorici imali dva žandarma, jedan narednik i jedan kaplar”, kazivao je Vujošević. „To su bili njuškala, ništa se nije moglo desiti a da oni ne znaju. Došli su obojca, odmah su počeli da idu oko kola Njaka Šaranovića. E, rekoh: Gotov si! I ja se dignem i kad sam pošao, na pola ulice, oni se produžiše naprijed”.

„I śeo sam opet. Ali jedan drug mi prilazi. – Zdravo Periša, što ti je? – Ništa – rekoh. Što? – Kako ništa, vidio sam te kâ da te je guja ujela. Rekoh: – Pušti me. I zove me da idemo nekud. – Nemo’ mi pravit problem! I ode on”.  

Tito je ručao, odmorio, to je potrajalo dva-tri sata. Potom, Tito izlazi iz „Korza”, śeda u automobil, Periša za njim. Krenuše put Danilovgrada, drumom preko Vezirova mosta.

U Veljemu Brdu, prema ranije ugovorenome znaku raspoznavanja, zaustavili su se da im se pridruži LIDIJA, supruga Blaža Jovanovića. Svi u autu imali su dogovorenu „priču” u slučaju da ih presretne policija ili žandarmerija.

U Nikšiću su u jednoj kafani nakratko počinuli. Dalje drumom, preko Šavnika, blizu Žabljaka, pokvario im se auto. Njako podiže haubu, a Lidija se śećala da je „Tito izašao iz kola i u zajednici s vozačem otklonio kvar”.

Stigoše na Žabljak.

Na recepciji hotela „Durmitor” Bogdan Kotlica je udesio da tu bude KOMNEN CEROVIĆ, kao portir. Vlasnik hotela je STOJAN CEROVIĆ, Komnenov rođak. Sobe za Tita i Lidiju bile su rezervisane. 

„Durmitor” tih dana vrvi od turista. Kada je Tito, tri decenije kasnije, 7. avgusta 1970. godine, opet bio na Žabljaku, govorio je: „Ja sam odśeo u hotelu, koji je kasnije spaljen. Hotel je bio pun beogradske buržoazije, u kojoj je sigurno bilo i špijuna. Ali, ipak, nijedan učesnik konferencije nije tih dana pao u ruke neprijatelja jer je u crnogorskoj partiji bilo stvoreno jedinstvo”.

Ivan Mulutinović, rekosmo, već je bio na Žabljaku. Međutim, kako je Tito, mimo ugovorenog termina, iz nekog razloga doputovao dan ranije, Milutinović se nije 5. avgusta 1940. pojavio u „Durmitoru”. Došao je, po planu, śutradan. Popili su tada piće u hotelu. Zatim su Tito, Milutinović i Lidija prošetali do kafane Vide Taušan.

Lidija Jovanović se dvije decenije kasnije priśećala da joj je Tito, za koga nije znala ko je tačno, jedino pokazao legitimaciju s lažnim imenom, kako bi ona zapamtila „njegovo ime” u slučaju kontrole od strane policije ili žandarmerije, jer su putovali i u hotelu boravili kao „rođaci”. Razumjela je da je taj čovjek neki visoki partijski funkcioner, ali pravila konspiracije nijesu dozvoljavala ni da se pita niti da se kazuju ime i funkcija u Partiji. Ona je to saznala tek kad se Ivan Milutinović srio sa Titom u hotelu, osloviši ga: DRUŽE TITO („Putovanje s Titom na konferenciju 1940”, „Zbornik sećanja aktivista revolucionarnog pokreta”, IV, Beograd, 1960, 387-389).

Titovo lažno ime bilo je: Slavko Babić — tako je pisalo u legitimaciji, koja, međutim, nije falsifikat: uredno je izdata i ovjerena u administraciji grada Sinj, u Hrvatskoj.

Śutradan, konferencija je počela s radom u kući Miće Žugića. O tome – u sljedećem nastavku, a sada u najkraćem, po redosljedu pominjanja u tekstu, o sudbinama onih koji su 1940. dočekali Tita u Crnoj Gori…

- Sergije STANIĆ, narodni heroj. Član KPJ od 1926. godine. U „Borcima Sutjeske”, knjizi Viktora Kučana, o sastavu 5. crnogorske proleterske brigade, piše: „STANIĆ Krsta SERGIJE, borac 2. čete 4. bataljona, rođen 1900, Podgorica, trgovac, Crnogorac, u NOB od 1941, član KPJ, poginuo na planini Ozren, u Bosni, jula 1943. godine” (Beograd, 1996, 525).

- Risto LEKIĆ, narodni heroj. Još početkom 1930-ih zalagao za osnivanje zasebne crnogorske nacionalne komunističke organizacije. U knjizi o „Borcima Sutjeske” o odjeljku o 4. proleterskoj brigadi čitamo: „LEKIĆ Andrije RISTO, rukovodilac politodjela brigade, rođen 1909, Seoca, Bar, student prava, Crnogorac, u NOB od 1941, član KPJ od 1931, poginuo u Miljevini [Bitka na Sutjesci] 14. juna 1943. godine” (str. 408).

- Božo LJUMOVIĆ (1896-1983), potpredśednik Crnogorske antifašističke skupštine narodnoga oslobođenja (CASNO), ambasador Titove Jugoslavije u Poljskoj, potom crnogorski vicepremijer. Izjasnio se 1948. za Rezuluciju Informbiroa, uhapšen, tri godine zatočen na Golom otoku. Umro kao penzioner u Titogradu.

- Blažo JOVANOVIĆ (1907-1976), narodni heroj. Od 1945. do 1963. republički i partijski lider Narodne Republike Crne Gore, potom, do smrti, predśednik Ustavnoga suda Jugoslavije u Beogradu.

- Nikola ĐAKONOVIĆ (1911-1968), politički komesar 7. crnogorske udarne brigade, nakon rata, između ostaloga, predśednik Ustavnoga suda Crne Gore.

- Bogdan KOTLICA, narodni heroj. Skupa s narodnim herojem Jovanom Čvorovićem poginuo 16. novembra 1942. u borbi s četnicima kod Stabne (Plužine).

- David LAUŠEVIĆ, rođen 1917. u Tepačkom Polju (Žabljak), član KPJ od 1939. godine. Po ratu, visoki funkcioner UDB-e.

- MIĆA ŽUGIĆ imao je — prema Obradu Cicmilu — ovakvu končinu: „Četnici su spalili kuću Mića Žugića, u kojoj je avgusta 1940. održana pokrajinska konferencija KPJ za Crnu Goru, Boku, Sandžak, Kosovo i Metohiju, a nešto kasnije, oktobra 1941. i sreska partijska konferencija za srez Šavnički. Mića Žugić, starac od preko 90 godina, ležao je slijep i nemoćan u postelji. Četnici su ga izbačili iz kuće govereći — Neka crkne! — a zatim zapalili sve zgrade. Njegova snaha, majka nekoliko partizanskih boraca, pokušala je da ga prenese i skloni kod nekih rođaka u Lever-Tari, ali starac nije izdržao, umro je neđe u kanjonu Tare, pod tmurnim nebom, bez krova nad glavom” („Durmitorski NOP odred i njegovo područje 1941-1945”, Beograd, 1966, 184).

- MINJAŠ MINIĆ, komesar čete u 4. proleterskoj brigadi, poginuo 10. februara 1943. u Imotskom (Hrvatska) tokom borbi sa ustaškom Crnom legijom.

- Ivan MILUTINOVIĆ, narodni heroj, član Titove Vrhovne komande, poginuo 23. oktobra 1944. kod Beograda.

- Krsto POPIVODA (1910-1988), nakon rata obavljao visoke funkcije u saveznoj administraciji u Beogradu; zet narodnoga heroja Ljuba Čupića.

- Vladimir-Vlado POPOVIĆ (1914-1972), narodni heroj. Dobrovoljac s činom kapetana u španskom građanskom ratu. Ambasador u Moskvi (1945-1948) i Vašingtonu (1950-1954), docnije ministar u jugoslovenskoj vladi, pa generalni sekreta Titovog kabineta.

- Njako ŠARANOVIĆ, poginuo u Aprilskome ratu 1941. godine.

- Periša VUJOŠEVIĆ, rođen 1909, radnik-kamenorezac, član KPJ od 1931. — jedan od učesnika sastanka 8. jula u Piperima na kojem je donijeta odluka vrha crnogorskih komunista o podizanju onoga što će kasnije biti poznato kao Trinaestojulski ustanak. Nakon rata, član crnogorske vlade i republičkog centralnog partijskog komiteta, poslanik. I njegova supruga Olga je nositeljka Partizanske spomenice ’41.

- Lidija JOVANOVIĆ (1914-2015), nositeljka Partizanske spomenice ’41, sekretarka Antifašističkog fronta žena Crne Gore, vijećnica CASNO-a, nakon rata kao pomoćnica crnogorskoga ministra zdravlja i socijalne politike i članica rukovodstva Crvenoga krsta angažovana na osnivanju domova za ratnu siročad, doma i škole za gluvonijemu đecu u Kotoru, doma za napuštenu đecu u Bijeloj i doma starih u Risnu.

- Komnen CEROVIĆ (1916-2000), narodni heroj, iz Tušine kod Šavnika. Nakon rata ministar u raznim resorima crnogorskih vlada. Sredinom 1950-ih isključen iz Saveza komunista zbog podrške Milovanu Đilasu. Od ranih 1990-ih zagovornik obnove nezavisnosti Crne Gore.

- Stojan CEROVIĆ, u međuratnome period pristaša velikosrpske politike, vlasnik u Nikšiću prorežimskoga glasila „Slobodna riječ”, za mnoge iznenađujuće priključio se Titovoj vojsci i postaje gorljivi zagovornik obnove crnogorske državnosti. Delegat Crne Gore na prvome zasijedanju AVNOJ-a u Bihaću. Umro od posljedica ranjavanja 22. marta 1943. tokom Bitke na Neretvi.

(Nastavlja se)