MIHAILOVIĆ: Bljuvotine Đurišića u Kolašinu – vojvoda kliče Dučeu

Priredio: V.J.

Kolašin, 6. novembra 1942.

Kako i gornja fotografija svjedoči, Đurišić organizuje četnički stroj dobrodošlice gen. Biroliju, šefu cjelokupne okupacije fašističke Italije u Crnoj Gori - svega desetak km odatle vojvodi śedi u Gornjem Lipovu vrhovni mu komandant: gen. Dragoljub-Draža Mihailović.

O tome kako je Đurišić gostio Birolija izvještavao organ italijanske okupacije „Glas Crnogorca”. Bilježi se da je „u određeni sat, poslije vrlo ugodne vožnje, Nj. E. gospodin Guverner stigao sa svojom pratnjom u Kolašin; ogromna masa oduševljenog naroda očekivala je Guvernerov dolazak”.

- „Postrojeni dobrovoljci Đurišićevih odreda u savršenom poretku odali su oružjem počast visokom gostu, koji ih je pozdravio sa: Pomoz Bog, junaci!”

- „Pri ulasku u varoš dočekali su g. Guvernera g.g. predstavnici kolašinskih vlasti sa g. Pavlom Đurišićem na čelu”.

- „Po narodnom običaju, pri ulazu u varoš, ponudio je predśednik spštine g. Nasto Tošković visokom gostu hljeb i so, pozdravivši ga sa vrlo toplim kratkim govorom. Zatim je đevojčica Vjera Perišić ponudila, sa nekoliko biranih izraza, g. Guverneru kitu svježeg cvijeća”.

- „Zatim se g. Guverner s pratnjom uputio prema tribini, koja je bila podignuta na trgu, đe je bio postrojen alpinski bataljon, koji je svojim oružjem pozdravio Nj. Eks. Guvernera. Duž cijelog puta bili su postrojeni, sa obiju strana, nacionaistički odredi, koji su povdravljali njegovu Ekselenciju”.

- „Ukratko se trg prekrio narodom, koji je u spontanom i svečanom raspoženju saslušao značajni govor g. Pavla Đurišića, prekidajući iskreno pojedine izražajne stavove oduševljenim poklicima i odobravanjem”.

„Prizor je bio gord i imponentan” - navodi se u izvještaju kvislinškoga glasila. - „U Kolašinu su Nj. E. Guvernera, biranim izrazima, pozdravili g.g. đeneral Blažo Đukanović, kapetan Pavle Đurišić, bivši pomoćnik bana Dušan Vlahović, profesor Đorđe Lazarević i sreski komandant Milan Bandović”.

„Ja vas, ekselencijo, sa svim četnicima, pozdravljam!” - reče između ostaloga Đurišić, dok je njegov govor odjekivao s razglasâ okačenih po uličnim banderama. - „Dobro nam došli i živjeli! Da živi njegovo veličanstvo kralj i car Viktor Emanuel III!”

„Da živi veliki vođa italijanskog naroda Benito Musolini!" — svršio vojvoda.

Onda je govorio Biroli, te se, prema izvještaju „Glas Crnogorca”, „prešlo u hotel, đe je za Nj. E. Guvernera i ostale goste bila postavljena bogata trpeza; takođe je priređen obilan ručak i prisutnim italijanskim vojnicima”. (Dodajemo: za 400 Birolijevih „aplinaca” na livadi Vujačića, sa 20 pečenih jagnjadi.)

- „Ručak protekao u najboljem raspoloženju i održano je više zdravica, iza čega je Nj. E. Guverner sa svojom pratnjom, veoma zadovoljan, produžio put za Berane”.

Oko tri i po godine kasnije ovo će biti stavka iz inače voluminozne optužnice protiv Mihailovića. On je u Crnoj Gori boravio od početka juna 1942. do aprila 1943. godine, tj. u periodu, pod okupacionim pokroviteljstvom Italijana, vrhunca četničkih zvjerstava: pokolji, strijeljanja, mučenja, zatvaranja, interniranja hiljada.

U Kolašinu, na par desetina metara mjesta na kojem je Đurišić klicao Dučeu bila je zloglasna četnička robijašnica, kroz koju je prošlo oko 2.000 Crnogorki i Crnogoraca (doslovno i bebe sa njihovim majkama), a iz koje su izvođeni na — strijeljanja i vješanja, najviše na obližnjoj Brezi, etc.

Mihailoviću je u procesu protiv njega i još 16 osoba u Beogradu od 10. juna do 15. jula 1946. suđeno pred vojnim vijećem Vrhovnoga suda Federativne Narodne Republike Jugoslavije u sastavu: predśednik Mihailo Đorđević, sudije: M. Laković, M. Janković, N. Stanković, R. Ilić. Optužnicu zastupali vojni tužilac Miloš Minić i zamjenik M. Jovanović. Mihailovićevi branioci: advokati Nikola Đonović i Dragić Joksimović, obojica iz Beograda.

Prema jednom od paragrafa iz optužnice:

- „Sa Mihailovićevim znanjem i odobrenjem, njegov komandant Pavle Đurišić dočekao je prvih dana novembra 1942. u Kolašinu italijanskog guvernera Crne Gore, armijskog generala Aleksandra Pircija Birolija, koji je sa još nekoliko italijanskih generala obilazio Crnu Goru da bi se lično uverio da li su svuda četnici lojalni prema italijanskim okupatorima”.

- „Đurišić je organizovao svečan doček Pircijiu Biroliju i pred svečanim skupom pozdravio ga servilnim govorom, pa je 7. novembra 1942. o tome izvestio Mihailovića pismom, priloživši - uz pismo - tekst održanog govora i izvestivši pismom Mihailovića da Pircio Biroli zna da se Mihailovićeva vrhovna komanda nalazi u selu Gornje Lipovo i da mu je rekao da će italijanske jedinice vršiti manevre oko Kolašina, ali da se neće kretati dalje od Donjeg Lipova”.

- „Pa je Đurišić uveravao Mihailovića: da se ništa ne plaši, da ne postoji nikakva opasnost, da vrhovna komanda može ostati gde se nalazi, da sve radio-stanice mogu nesmetano nastaviti rad i da će on, Đurišić, biti sa italijanskim jedinicama koje budu vršile manevre u pravcu Gornjeg Lipova (gde se nalazio Mihailović sa svojom vrhovnom komandom)”.

Proces protiv Mihailovića i ostalih je uživo prenošen na radiju. Iz sudnice izvještavalo oko 60 dopisnika svjetskih medija. Cjelokupan stenogram objavio dr Miodrag Zečević u knjizi „Dokumenta sa suđenja Ravnogorskom pokretu” (III, Beograd, 2001).

Preko gornjega linka dostupna su dva nastavka u kojima smo citirali neke od Mihailovićevih iskaza. Što je on još saopštio tokom sudskoga saslušanja - prenijećmo iz stenograma; naše su napomene sa pojašnjenjima izdvojene unutar teksta u uglastim zagradama. 

Mihailović je pred licem javnosti, na suđenju, sve svoje komandante u Crnoj Gori „pilatovski” optužio za kolaboraciju s okupatorom; ali ne samo njih - nego i većinu ostalih, van Crne Gore, poznatijih, i to: Baćovića, Lukačevića, Neška Nedića, Predraga Rakovića, gen. Trifunovića, Nikolu Kalabića, Aleksandra-Sašu Mihailovića, gen. Svetomira Đukića, Zvonimira Vučkovića, Račića, popa Božića, Dangića, Rada Radića, Jevđevića, Iliju Trifunovića-Birčanina, Đujića…

---

Tužilac: Pročitaću vam sada jedno pismo Pavla Đurišića i posle toga postaviti jedno pitanje, da odgovorite na njega. On vam dostavlja svoj govor koji je održao u Kolašinu kada je dočekao Pircija Birolija. Ja moram da vam taj govor pročitam, jer je u vezi sa pitanjem koje ću vam posle postaviti. To je Pavlov govor, evo vidite iz primedbe sa strane. On govori guverneru Crne Gore Pirciju Biroliju. Iskopčan je iz vaše arhive. Govor počinje ovako: „Poštovana Ekselencijo, poštovani gosti, draga braćo i sestre”… (tužilac čita doslovno tekst toga govora)… „Sudbina velikih evropskih naroda razlikuje se od sudbine malih naroda. Mali narodi su uvek izloženi raznim opasnostima i primorani su da fizičke i umne sile troše samo za svoj životni opstanak, dok je velikim narodima ostalo dovoljno mogućnosti da se posvete svom kulturnom i prosvetnom radu. Zato je veliki srpski pesnik Njegoš rekao: ‘Iz grmena velikoga lafu trudno izać nije, u velikim narodima geniju se gnezdo vije’. Srpski narod je uopšte, a specijalno u Crnoj Gori, uvek bio izložen svakovrsnim patnjama i od strane ljudi i od strane prirode. Naseljen na krševitom i neplodnom terenu večito se borio za svoj opstanak i srpsko ime. Crnogorcima su sloboda i srpsko ime bili večiti ponos, ali se desilo nešto što naš narod ne može da razume. Izvesni nacionalni odrodi i otpadnici, iz svojih niskih ličnih računa i interesa, odrekli su se prošle godine svoga srpskog imena, počeli stvarati nekakvu crnogorsku naciju, što je uzbudilo i ustalasalo sav pošteni i čestit svet u Crnoj Gori, koji je sa srpstvom i za srpstvo živeo i umirao”. - Pavle Đurišić ovo govori 1942. godine, sećate li se kad je to bilo i kad je Pircio Biroli dolazio u Kolašin?

Optuženi: Ne znam.

Tužilac (nastavlja da čita govor Đurišića): „Komunisti, koji su se u Crnoj Gori bili sakupili iz svih delova Jugoslavije, iskoristili su ovaj revolt srpskog naroda, poveli su ga na klanicu - u borbu protivu okupatora. Tako je narod u Crnoj Gori, koji je i onda bio nacionalan kao i sada, zbog pogrešno vođene politike, postao oruđe komunista, koji su ga bacili u jedan vrtlog, iz koga se još nije potpuno izvukao”. - Slažete li se vi sa ovim?

Optuženi: Ne.

Tužilac (nastavlja da čita govor Đurišića): „U tom vremenu kada je narod u Crnoj Gori bio doveden u jedan težak položaj, sreća nam se nasmejala i baš tada došao je među nas veliki prijatelj srpskog naroda, solunac, nosilac Belog orla sa mačevima, njegova ekselencija armijski đeneral gospodin Aleksandar Pircio Biroli. Došao je za guvernera Crne Gore. Poznavajući mentalitet srpskog naroda, koga je upoznao na Solunskom frontu, boreći se sa njime rame uz rame, on se vrlo brzo upoznao sa prilikama u Crnoj Gori, te je bio u mogućnosti da lako i pravilno odredi najbolji pravac svoje politike. Upoznavši se sa prilikama u Crnoj Gori i davši poverenje ljudima koji uživaju poverenje svoga naroda i koji i danas vode taj narod, on je sa svojim komandantima Nj. E. generalom Luiđi Mentastijem, generalom Silvijem Boninijem, generalom Ćitorijem i drugim potčinjenim komandantima dao mogućnosti da se vidno ispolji izraz nacionalnog ponosa i svesti kod srpskog naroda u Crnoj Gori, da uz pripomoć italijanske vojske i italijanskog oružja očisti Crnu Goru od tih izroda i jevrejskih plaćenika i da zavede red i mir u Crnoj Gori”. - „Nacionalno ispravni”? To su četnici, je li tako? … (nastavlja da čita)… „Ekselencijo, za uspostavljeni red i mir vi ste nagrađeni od Rima i Berlina, ali isto tako ste nagrađeni i od srpskog naroda, koja se nagrada vidno manifestuje u ljubavi i poštovanju prema vama. Danas nam je mir i red potreban više nego ikada. Ja sam vam u ime mojih četnika i naroda od Vetrenika do Drine dao reč, a tu reč mogu dati i u ime celog srpskog naroda u Crnoj Gori, da se uspostavljeni red i mir neće poremetiti. Bez obzira kakav će biti završetak rata, želja je svakoga Srbina da kra j ovoga rata dočeka u miru, razumevanju i poverenju i sa poslednjim italijanskim vojnikom”. - Dakle i sa karabinjerima i generalima, sa svima redom? … (nastavlja da čita)… „Ali danas kada nam je najpotrebniji red i mir, jedna šaka ljudi u Crnoj Gori, udružujući se sa komunistima, teži da taj red i mir poremeti. Javljaju se na horizontu novofabrikovani generali i brigadiri, lovci položaja i šićardžije, koji nemajući nikakve podrške u narodu, nemajući svoje vojske, gledaju jedini svoj spas u jednom ponovnom haosu i klanju našega naroda i traže nove požare zato). - To su vaše začkoljice sa bjelašima?

Optuženi: To su zelenaši! Molim vas, to je za vreme kralja Nikole.

Tužilac: Kakav je značaj tim nazivima u ovome ratu?

Optuženi: U ovome ratu nije bilo drugih sem zelenaša.

Tužilac: Pa onda kaže… (nastavlja čitanje)… „Da bi se očuvao red i mir u Crnoj Gori, da bih održao riječ koju sam vam dao i da bi se narod spasio od novog krvoprolića, ja vas u ime cijeloga naroda molim da date puno poverenje našemu komandantu đeneralu [Blažu] Đukanoviću”. - To je vaš komandant?

Optuženi: To je drugo pitanje.

Tužilac (nastavlja da čita): „Ekselencijo, za sva dobročinstva koja ste svojom mudrom politikom učinili za srpski narod u Crnoj Gori, uživate njegovu najveću ljubav i poštovanje. Bez obzira kakav bio kraj rata, ostaćete kod njega u jednoj trajnoj uspomeni i on će vas decenijama nositi u svojim srcima i svojim mislima kao velikog dobrotvora i prijatelja srpskoga naroda. Ja želim da se u ovom napaćenom Kolašinu, o kome postoje čitave bajke, osećate kao u vašem italijanskom narodu, a to ćete osetiti ako pogledate ovaj narod i pročitate u njegovim očima ljubav, poštovanje i zahvalnost prema vama, a to je najveća garancij a za red i mir. Ja vas, ekselencijo, sa svima četnicima pozdravljam sa: Dobro nam došli i živeli!” - Vi ste u svoje vreme pročitali taj govor?

Optuženi: Ne verujem.

Tužilac: Ali ste pročitali ono pismo gde on kaže...

Optuženi: Možda, to su bljuvotine.

Tužilac: Gde on kaže: „Jedan italijanski bataljon u okolini Mateševa ostaće da vrši vežbe. Lično mi je guverner rekao da neće nigde ići na teren bez moga znanja i da mu dam jednu četu za pratnju. Još mi je lično, to jest guverner, rekao i lično naglasio da će prva vežba biti u Donjoj Lipovi”. - A gde je Gornja Lipova?

Optuženi: Ja sam bio spreman za pokret.

Tužilac: Koliko ima od Gornje do Donje Lipove?

Optuženi: Tri sata, to je planinsko selo, takav je krš da je skoro tvrđava.

Tužilac: A koliko ima od Gornje Lipove do Kolašina?

Optuženi: Četiri do pet sati.

Tužilac: Koliko kilometara, molim lepo?

Optuženi: U planinskom zemljištu ne meri se po kilometrima nego po prolaznosti i visini.

Tužilac: Je li vam poznato da ima desetak kilometara?

Optuženi: Ima desetak kilometara gde put traje deset sati.

Tužilac: Vi bi želeli da Gornja Lipova bude što dalja?

Optuženi: Gornja Lipova je tvrđava i ja sam naredio pokret, ja sam morao da idem u Gornju Moraču.

Tužilac: Jeste li vi odobravali ovakav rad Đurišića?

Optuženi: Zatečeno stanje.

Tužilac: I mirili ste se s tim?

Optuženi: Nisam mogao ništa. Bio sam sa 50 ljudi.

-----

Tužilac: Dobro, a ko je napao partizane i izbacio ih [glavninu, do juna 1942. godine] iz Crne Gore.

Optuženi: Četnici.

Tužilac: A zašto, kada ste otišli tamo, blizu tih jedinica koje su napadale partizane, što niste naredili da prekinu borbu.

Optuženi: Ja nisam ni mislio da idem u Crnu Goru.

Tužilac: To ste već objasnili. Jeste li preuzeli komandu tih jedinica koje su iz Crne Gore isterali partizane?

Optuženi: Tek kad sam otišao u Crnu Goru.

Tužilac: Jeste li u tome zajedno sa Italijanima sarađivali?

Optuženi: Nisam bio dovoljno obavešten sve dok nisam stigao tamo…

Tužilac: Vi ste videli tu saradnju. Pa jesu li tada četničke snage u saradnji sa Italijanima izbacile partizane iz Crne Gore?

Optuženi: Jesu.

Tužilac: … Vi ste sarađivali sa okupatorom ali vi još ne priznajete da ste i vi lično, već kažete da su vaši komandanti sarađivali sa okupatorom, zato što su napadani od partizana. Ja sam uzeo krupan momenat iz naše istorije.

Optuženi: Za taj krupan momenat treba da dam odgovor. Po mome shvatanju, kad sam došao u Crnu Goru, stanje mi je predstavljeno vrlo teško. Potpuna glad i velike represalije koje su vršili partizani u Crnoj Gori izazvali su ceo taj pokret.

Tužilac: Ostavite to za završnu reč. Ostajete li pri tome da su partizane izbacili iz Crne Gore četnici zajedno sa Italijanima?

Optuženi: Jesu.

Tužilac: Jesu li Italijani ostali u Crnoj Gori?

Optuženi: Ostali su samo u gradovima.

Tužilac: Zar crnogorski gradovi nisu Crna Gora?

Optuženi: Sačinjavaju Crnu Goru.

Tužilac: Da li su četnici posle toga nastavili saradnju sa Italijanima u Crnoj Gori?

Optuženi: Jesu.

Tužilac: Jesu li partizani naterali četnike da sarađuju sa Italijanima?

Optuženi: Nisu.

Predśednik: Kad se sve ovako rezimira… četnički komandanti sarađuju sa okupatorima, sa Nemcima, sa Talijanima. Možete li vi sudu da navedete ijednog vašeg komandanta koji nikada nije sarađivao sa okupatorima?

Optuženi: Imalo je.

Predśednik: Navedite imena… Nije dovoljno reći „imalo je”, već nam navedite: ime i prezime, jedinicu, korpus taj i taj i teritoriju na kojoj je komandovao.

Optuženi: Ne mogu da se setim imena korpusa.

Predśednik: U redu, kad ne možete da se setite imena korpusa, setite se imena komandanata.

Optuženi: Imalo je. Ja se trenutno imena ne mogu da setim.

Predśednik: Kad je imalo, gde je imalo, ko je to bio? Da li je bilo u Crnoj Gori?

Optuženi: Nije bilo.

Predśednik: U Hercegovini?

Optuženi: Bilo je komandanata koji nisu sarađivali.

Predśednik: Koji su to?

Optuženi: Ne znam imena…

Tužilac: Navedite ime, a ja ću sutra naći depešu da je sarađivao.

Predśednik: Jeste li u stanju sada, pred sudom, da date imena?

Optuženi: Nisam u stanju sada da to dam.

Predśednik: Ja ću vam kazati one koje ste u istrazi naveli kao glavni, da ste imenovali… Dragutin Keserović?

Optuženi: Nije ni on. (smijeh u dvorani)

Predśednik: Pop Radojica Perišić?

Optuženi: Ja nisam imao podataka o njemu.

Predśednik: Petar Baćović?

Optuženi: Ja iz ovih podataka vidim da je imao.

Predśednik: Slavko Bjelajac?

Optuženi: On je imao…

Predśednik: Voja Lukačević?

Optuženi: Imao je.

Predśednik: Pavle Đurišić?

Optuženi: Imao je.

Predśednik: Blažo Đukanović?

Optuženi: Imao je.

Predśednik: Bajo Stanišić?

Optuženi: Imao je.

Predśednik: Neško Nedić?

Optuženi: Neško Nedić, on je pripadao četvrtoj jurišnoj grupi, imao je.

Predśednik: Predrag Raković?

Optuženi: Imao je…

Predśednik: General Miroslav Trifunović?

Optuženi: Imao je…

Predśednik: Predrag Raković?

Optuženi: Imao je…

Predśednik: Nikola Kalabić?

Optuženi: Imao je…

Predśednik: Aleksandar-Saša Mihailović?

Optuženi: Ja nisam imao podataka do ove optužnice. Nisam za njega znao da radi te stvari.

Predśednik: Ne možete da kažete odlučno?

Optuženi: Imao je.

Predśednik: General Svetomir Đukić?

Optuženi: Imao je…

Predśednik: Zvonimir Vučković?

Optuženi: Imao je…

Predśednik: Dragoslav Račić?

Optuženi: Imao je.

Tužilac: Molim vas, šta znači: imao je?

Predśednik: „Imao je” - imao veze sa okupatorom, a „nije” - nije imao veze sa okupatorom… pop Sava Božić?

Optuženi: Imao je.

Predśednik: Cvijetin Todić?

Optuženi: Ako se računa ono što je sa ustašama bilo - onda je imao, inače sa Nemcima nikada.

Predśednik: Slavoljub Vranješević?

Optuženi: Nisam imao podataka da je imao.

Predśednik: Znači, znak pitanja. Gojko Borota?

Optuženi: Nije imao.

Predśednik: Sad smo čitali depešu?

Optuženi: To nisam znao.

Predśednik: Da li je imao veze ili nije?

Optuženi: Imao je…

Predśednik: Jezdimir Dangić?

Optuženi: Imao je.

Predśednik: Rade Radić?

Optuženi: Imao je…

Predśednik: Petar Baćović?

Optuženi: Imao je...

Predśednik: Dobrosav Jevđević?

Optuženi: Imao je.

Predśednik: Ilija Trifunović-Birčanin?

Optuženi: Imao je.

Predśednik: Momčilo Đujić?

Optuženi: Imao je…

Predśednik: Voja Lukačević?

Optuženi: Imao je. Mi smo njega prošli…

Predśednik: Bajo Stanišić, Pavle Đurišić, Đorđe Lašić?

Optuženi: Imali su.

(Nastavlja se)