16 °

max 16 ° / min 11 °

Utorak

27.02.

16° / 11°

Srijeda

28.02.

18° / 11°

Četvrtak

29.02.

18° / 12°

Petak

01.03.

13° / 10°

Subota

02.03.

14° / 9°

Nedjelja

03.03.

12° / 9°

Ponedjeljak

04.03.

10° / 5°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Druže, mi smo Crnogorci… ispovijest Nikole-Starog Kovačevića

Istorija

Tag Video
Comments 1

Druže, mi smo Crnogorci… ispovijest Nikole-Starog Kovačevića

Autor: Antena M

  • Viber

Priredio: Vladimir Jovanović

Početkom 1930-ih NIKOLA-STARI KOVAČEVIĆ (1890-1964) u Moskvi je profesionalni revolucionar koji je više od deceniju ranije zanavijek raskrstio sa svojom prošlošću srpskoga kolaboranta.

Od Božićnoga ustanka do jeseni 1919, dok se nije svojevoljno povukao u pokajničko samopreispitivanje, kao lokalni rukovodilac okupacionog aparata Srbije na Grahovu (Nikšić) progonio je odmetnike” komite Za pravo, čast, slobodu i nezavisnost Crne Gore.

Ta i druge mladalačke epizode sikofanta anticrnogorstva, štaviše i poslanika tzv. podgoričke skupštine — o tome vidi i na linkovima ispod ovoga teksta — bile su iza njega. Stubokom je 1920-ih promijenio svjetonazore, slijedeći metamorfozu većine iz generacije naših prvih komunista: počeli su, neznaveni, kao srpski jurišnici ali do 1941. postali barjaktari crnogorske nacionalne slobode.

Sačuvan je dokument iz Moskve АНКЕТА s generalijama Nikole Kovačevića, iz godine 1933, pod njegovim pseudonimom revolucionara; i tu, između ostaloga, on vlastoručno upisa:

- nacionalnost i državljanstvo: CRNOGORAC Jugoslavija… maternji jezik: srpski”.

Dakle, Kovačeviću u moskovsku kancelariju predavača КУМНЗ-a (Komunistički univerzitet nacionalnih manjina Zapada), to je ogranak Kominterne — a ujedno je član zagraničnoga rukovodstva u Jugoslaviji zabranjene Komunističke partije, i vazda pod nekim od konspirativnih imena početkom 1930-ih banjavaju sunarodnici, Crnogorci, oficiri Crvene armije!

To su bivši komiti koji su emigrantsko utočište pronašli u SSSR-u.

Jave mi na Univerzitetu da imaju neki Crnogorci koji žele sa mnom da razgovaraju”, priśećao se Kovačević. Ja ih primio”.

Među njima je bio bivši komandir crnogorske vojske, ANDRIJA STANKOVIĆ. Bio je pukovnik. S njim su bili još dvojica-trojica. To su Crnogorci zelenaši, koji su bili pobjegli u Italiju. Bili su primljeni u Sovjetskom Savezu za oficire u Crvenoj armiji”.

Dođu oni kod mene na razgovor. Nijesu znali da sam Crnogorac, samo predstavnik. Andrija Stanković je govorio sa mnom. Obrijao sam brkove i nije me prepoznao”.

Počeo je ovako:

- Druže, mi smo Crnogorci. Ti sigurno ne poznaješ Crnu Goru?

Ja sam im kazao da nikada nijesam bio u Crnoj Gori, ali da znam nešto o Crnogorcima. Njih su bili oslobodili iz Crvene armije, i komandira, i dali im druge poslove. Stanković je bio upravnik našeg vojnog magazina. Trebala im je neka intervencija kod predstavnika Partije”.

Zaostali su to ljudi bili koji nijesu mogli ništa shvatiti što se tada događalo u Sovjetskom Savezu. Na Rusiju su gledali još na onaj način kao za vrijeme Cara. Pri kraju razgovora obrati mi se Stanković: ima dva sina na školovanju u Beogradu, pa bi htio da im pomogne materijalno, a ne može da dobije dozvolu. Ja sam obećao da ću se zauzeti, i obratio sam se Komesarijatu za unutrašnje poslove. Dali su mu 25 dolara. Mnogo mi je zahvaljivao, kada sam mu dao to rješenje, i reče da ne zna kako će mi se odužiti. Mislio sam u sebi: Odužio si mi se na Carevomu mostu. Poslije sam dva-tri puta isposlovao da dobije dozvolu. Ali za Carev most nikada mu nijesam govorio”.

Carev most, ispred Nikšića, lokacija je na kojoj su Nikolu Kovačevića početkom 1919. zarobili komiti i glavu mu oprostili.

Nekoliko decenija kasnije, Kovačević je i sa crnogorskim književnikom, akademikom Dušanom Kostićem vodio interesantne razgovore o svome životopisu, koji su stenografisani i 1981. objavljeni u ediciji „Nikšićke sveske”, izdanje o „Kazivanju Nikole Kovačevića Starog”.

Kovačević, iz poznatoga bratstva s prizivom — Mizare, jedan je od utemeljivača komunizma u Crnoj Gori. Karijera profesionalnog revolucionara odvešće ga na stranstvovanje dugo dvije decenije: u Austriju, SSSR, Japan i Kinu, te u SAD i Kanadu. Bio je prvi Titov ambasador u Bugarskoj. Između ostaloga, 1948. jedan od osnivača Komunističke partije Crne Gore. Od 1950. do 1953. predśednik Prezidijuma Skupštine Narodne Republike Crne Gore.

Hronologija nas vraća Božićni ustanak.

Nakon tzv. podgoričke skupštine u novembru 1918, na čelu izvršnog odbora”, organa srpske okupacione vlasti, bio je stari Kovačevićev mentor Marko Daković, srpski agent. Kovačevića su okupatori postavili za predśednika opštine Grahovačke. Trupe Srbije regrutuju domaće plaćenike, naoružavaju paravojne grupe nazvane „omladina”.

Ja sam bio pošao uoči toga napada u Podgoricu, poslovno, u Izvršni odbor”, evocirao je Kovačević. Kad se javilo da se ide u pomoć Cetinju, dva bataljona su formirana od omladine i pošli su u Cetinje. Prošli smo od Rijeke Crnojevića između ustanika koji su se borili da zauzmu Cetinje. Propuštili su nas”.

Zapravo, oni su do Cetinja kroz ustaničke redove pripušteni izgovarajući se da će spriječiti da dođe do oružane borbe, ali, śećam se da je Marko Daković govorio, sa balkona, da smo PRED BRATOUBILAČKIM RATOM, da protivnici hoće na silu da uzmu vlast”.

Śutradan, ujutro rano, ujediniteljske vlasti su donijele odluku da se pristaše kralja Nikole okupe u Vladinom domu. Ja sam bio prisutan kad su počeli dolaziti bivši ministri. Śećam se dobro da je bio prisutan Petar Martinović i Janko Vukotić, za koje se računalo da su uz Kralja”.

Tačnije, oni su pohapšeni i stavljeni pod stražu.

Trebalo je da dođe i Mitropolit [Mitrofan Ban, prim]. S njim sam se srio u hodniku i on meni kaže: - Ja sam sa vama. Kad si ti kod mene dolazio nijesi vjerovao da sam za ujedinjenje. Sada ćeš se uvjeriti da sam za ujedinjenje".

Mitropolit je to iskreno govorio zato što je uspio otkriti zavjeru, jer ih je on ŠPIJUNIRAO”, veli Kovačević.

On ukazuje ko je ispalio prvi hitac, zapravo topovski projektil, a samo je srpska okupaciona vojska tu imala artiljeriju.

"Počela je borba. PRVI TOPOVSKI METAK ispalio je neki kapetan. Borba je trajala neđe do poslije podne i pobunjenici pristaše kralja Nikole povukli su se. Omladinske formacije su pošle za njima, da ih gone”.

Pamti kad je nastala prepirka za ili protiv paljevina kućâ ustaničkih na Cetinju; prevanulo je protiv, jer će to međunarodna javnost osuditi, te da ne treba kuće paliti”.

Međutim, paljenje je nastavljeno u svim krajevima odakle su ustanici bili”, priznaje Kovačević.

Isti dan uveče, ili śutradan ujutro, ja sam kamionom pošao za Podgoricu, da idem za Nikšić, iz Nikšića da se prebačim za Grahovo. Iz Podgorice za Nikšić sa mnom je putovao Ljubo Pavić, dr. Vulanović i komandant mjesta u Nikšiću Milan Dragović. Kad je kamion stigao na Carev most, iskočilo je oko 150 zelenaša sa puškama i bombama. Zaustavili su kamion i mi smo se morali predati”.

Kada sam ja sišao sa kamiona, dočekao me je ANDRIJA STANKOVIĆ i Miśa Nikolić. Komandir Andrija Stanković još je rekao: Poznaj se, gospodine Kovačeviću!”

Poveli su me uz Budoš, Ljuba Pavića i dr. Vulanovića poveli su u šumu. Komandanta su puštili i Maksima Backovića, a nas su vodili punu neđelju dana. U Ljeskovom dolu pod stražom su nas držali u jednoj kući, a dr. Vulanoviću su omogućili pobjegne”.

„Mislim da je bilo nekih 200 zelenaša. Naložili su vatre i vijećali šta da urade s nama. Mi ih iz jedne kuće gledamo, sa prozora. Vodi se diskusija na zboru, kojim rukovodi RADOJICA NIKČEVIĆ, da li da nas strijeljaju. Mi slušamo s prozora. Oni su se u diskusiji zavadili”.

„Ozrinići su za Ljuba Pavića, jer je to njihov, Pješivci za mene”, prisećao se Kovačević. „Razdvojili su nas”. I Ljubo Pavić, trgovac iz Nkšića bio je poslanik tzv. podgoričke skupštine.

Tih dana, dvojica Petrovića-Njegoša u Nikšiću, vojvode, uhapšeni su, poveli su ih u zarobljeništvo u Šavnik, i kazali: Što se rod dogodi nama dogodiće se i vojvodama”.

Moram priznati da su se vrlo ljudski odnosili prema meni. Hranili dobro iz svojih torbi. Jedne noći mene i još trojicu poveli su u pravcu Zete, u jednu kuću kod vode”.

Tamo sam našao Radojicu Nikčevića, mog starog poznanika”. Kovačević je Nikčevića upoznao 1917. dok su bili u austrougarskom radnom logoru. Nikčević mu je rekao: Tebe svaka čast, ja nemam višta protiv tvog političkog ubjeđenja. Ja sam protiv ovih koji su bili oko kralja Nikole i još nekih koji hoće ujedinjenje sa Srbijom. Proturaju kao odža kroz guberinu. Puštićemo te, i ajde za Nikšića. Do blizu grada će te pratiti moji ljudi, a dalje idi sam”.

Tako je bilo”, kazivao je Kovačević.

Došao sam u Nikšić. Śutradan sam pošao kod potpukovnika Bogdanovića. Međutim, tamo sam vidio one noji su me vodili i čuvali kad su me zarobili. Pitam ih: Što je? Evo, bogami, došli da se predamo, jer su obećali ako se prijavimo da nam ništa vlasti neće činjeti. Ja sam razgovarao s Bogdanovićem i predložio neka pušti ljude kući”.

Radenko Bogdanović, srpski oficir, komandant je okupacione posade u Nikšiću. Tek što bi razoružao neka od nikšićkih sela, druga su se laćala oružja. Jedinice omladinaca” se raspadaju, regrutske trupe Srbije takođe, mnogi od njih s puškama bježe u šumu komitima.

Na širem prostoru Nikšića, među komitima — vidi i fotografiju uz ovaj tekst — boravila je i AMERIČKA VOJNA MISIJA, koja je svoju vladu i konferenciju u Versaju mnaje-više tačno, ali zalud, izvještavala o neprilikama srpske okupacije Crne Gore…

Ja sam otišao poslije toga na Grahovo, u Nudo”, priśećao se Nikola Kovačević. Otac [Blagoje] je znao što se sa mnom dogodilo. On je tada bio protiv ujedinjenja, kao stari pristaša Kralja”.

Učestvovao je u bici na Cetinju”, kazao je Nikola, tj. istoj onoj u kojoj se on borio s druge strane vatrene linije.

Blagoje Kovačević je, zbog saradnje sa srpskim okupatorom, oćerao s ognjišta Nikolu sa suprugom mu Ljubicom i sinom Mitrom-Mujom (rođen 1916, kasnije: narodni heroj).

Toj prodičnoj drami prisustvuju i Nikolina dva rođena brata. Nikola je najstariji, a Blagoje i supruga mu Jovana (rođena Perović) imaju još dva sina najmlađi, čuveni SAVA KOVAČEVIĆ, docniji član Tivovog Vrhovnog štaba, komandant partizanske 5. crnogorske brigade i 3. udrane divizije, narodni heroj, tada je 14-ogodišnjak.

I srednji Blagojev sin, Janko, rođen 1900. godine, kao i braća Nikola i Sava, prijeratni je zagriženi komunista: postaće komandir voda u 5. crnogorskoj, gine i on 1943. na Sutjesci.

A na Sutjesci poginuće i stari otac, zelenaš Blagoje Kovačević. Ali i unuk mu, Nikolin mlađi sin Dragan, rođen 1928, koji je bio kurir kod strica, komandanta Save. Nikolina šćer Vjera Kovačević, rođena 1921, nositeljka je Partizanske spomenice ’41…

U Nudolu, na ognjištu Blagoja Kovačevića Mizare, u prvoj polovini 1919, priśećao se Nikola, desilo se ovako:

Kad sam došao, noćio sam, a ujutro pozove otac braću i reče da se dijelmo.

 - Evo, sve što imamo da raspodijelimo. Tvoj dio neka tebe pripadne. Ti idi jednim putem, a ja drugim. Ja neću da mi upropastiš moju đecu i imanje. Evo, sve da dijelimo što imam!

- Neću ti ja dijela. Ti si mene školovao, drugu đecu nijesi mogao. Ne bi bilo pravo da ja uzmem neki dio.

- Kako oćeš.

- Neću ništa!

Tako smo ujutro moja stara [misli na suprugu Ljubicu, prim] i ja natovarili našu imovinu na jednog konja i došli u Grahovo”.

Neđe u martu 1919. godine Izvršni odbor me postavio za komesara u Grahovu”, svjedočio je Nikola Kovačević. U suštini to je bila POLICIJSKA FUNKCIJA, a ne politička. Bio je jedan vod: koji se zvao žandarmerija. To su bili Grahovljani, bez uniforme, koji su bili za ujedinjenje u borbi između ujedinitelja i separtista. Borbe su se vodile u Crnoj Gori na sve strane”.

Između ostalog, dobio sam bio naređenje da razoružamo Cuce, koji su se skoro u logoru većinom izjasnili za kralja Nikolu. Ne znam tačno koliko je Grahovljana pošlo, možda 100 do 150, da idu put Cuua. Kad smo došli na Trešnjevo, ulogorili smo se”.

Kada su viđeli da ništa ne tražimo od njih, to je ostavilo dobar utisak na ljude. Iskupilo se pola Cuca koji su gravitirali Grahovu, a druga polovina je bila POPALJENA, od strane Cetinja. Došli su i dogovorili se, objasnili, i predali su oružje bez ikakvih incidenata”, tvrdi Kovačević.

Ali, „kad su se razvile akcije protiv ujedinjenjaa Crne Gore, došao je STOJAN POPOVIĆ, pukovnik iz Beograda, i organizovao jedinice za gonjenje separatista, ili zelenaša”. Taj Popović i srpska vojska i žandarmerija, krvave tagove i masovna zvjerstva su napravili u Katunskoj nahiji, potom Rovcima…

Čuda su pravljena: UBIJANI su ljudi, PALJENI domovi i PLIJENJENA stoka”.

KAZNENA EKSPEDICIJA! To je raspoloženje za ujedinjenje oslabilo i kod onih koji su i grlom i dušom bili za ujedinjenje. Nije to bilo ono što sam ja mislio”.

Tvrdi, užasnut, počeo je da se doziva pameti. Komitski osvetici, borci Za pravo, čast, slobodu i nezavisnost Crne Gore su na sve strane nicali kao pečurke poslije kiše.

Mislio sam da napuštim te funkcije i da se vrnem, iako nijesam postavljao pitanje, učiteljskoj službi. Međutim, mene pozovu u Nikšić i saopšte mi da me Izvršni odbor namjestio kao sreskoga načelnika u Nikšiću. Dao sam ostavku, jer me za to niko nije pitao”.

Međutim, kad sam se u to vrijeme vraćao iz Nikšića za Grahovo kamionom na kome je bila vojna muzika, bio je jedan oficir Crngorac sa mnom. Nedaleko od Kusida dočekaju me odmetnici i otvore vatru”.

Ranili su me u nogu kroz koljeno, i sa revolverom u ruci pao sam u mrtvi ugao. Oficir je takođe bio ranjen”.

Ja sam iz kamiona iskočio, i ovaj oficir, i pobjegao u suprotnome pravcu”.

Poslije sam odležao nepun mjesec dana”.

I tada, konačno zgađen, s jeseni 1919. bataljuje srpsku policijsku sužbu. I vraća se rodnome Crnogrstvu, makar i kao komunista — i od onog koji progoni, postaje progonjenik, kao što je već bio otac mu Blagoje, docnije i mlađa braća Sava i Janko…

(Nastavlja se)

Crnogorci bi i 1918. izglasali posebnu Crnu Goru… ispovijest Nikole-Starog Kovačevića

Komentari (1)

POŠALJI KOMENTAR

sičija

Kad bi Bog dao, a nadam se da će dati, da jednog dana sjedneš za katedru i okupiš studente da im predaješ i pripovijedaš o svemu ovome o čemu pišeš, a pred čim i mi odrasli, i, da kažem, obrazovani, ostajemo zatečeni i postiđeni. Za toliku količinu znanja i truda malo je reći: Vladimire, hvala!